Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti tužbe za sticanje bez osnova nakon zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući stav Privrednog apelacionog suda da se nakon zastarelosti prava na naknadu štete zbog povrede ugovora, ne može ostvariti potraživanje po osnovu sticanja bez osnova. Odredba člana 209. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se samo na deliktnu štetu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4198/2011
24.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „Remonttrans“ AD iz Modriče, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva „Remonttrans“ AD protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5989/11 od 20. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Remonttrans“ AD iz Modriče, Bosna i Hercegovina, podnelo je 13. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5989/11 od 20. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je sa tuženim „Zastava automobili“ AD iz Kragujevca bio u dugogodišnjoj poslovnoj saradnji i da je kao kupac na osnovu ugovora o prodaji putničnih automobila izvršio više avansnih uplata tokom 1991. i 1992. godine, ali da tuženi nije vršio isporuku automobila; da je po osnovu izvršenih avansnih uplata 12. novembra 1999. godine zaključio sa tuženim ugovor o regulisanju odnosa povodom avansnih uplata, nakon čega je isporučen automobil koji je bio predmet tog ugovora; da je radi regulisanja ostalih uplaćenih, a neisporučenih automobila, 16. decembra 1999. godine sa tuženim potpisao zapisnik nakon usaglašavanja međusobnih obaveza, nakon čega je utvrđeno da tuženi duguje tužiocu isporuku od 22 automobila; da kako do isporuke automobila nije došlo, to je otpao osnov prelaza novca podnosioca u imovini tuženog, te da se tuženi na taj način neosnovano obogatio na račun podnosioca; da potraživanje podnosioca zastareva saglasno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima u roku od deset godina, koji rok zastarelosti se odnosi na institut sticanja bez osnova; da je podnosilac avansne uplate izvršio 1991. godine, a da je tuženi 16. decembra 1999. godine priznao da mu je podnosilac isplatio cenu u vrednosti dvadeset jednog putničkog automobila; da je tuženi priznanjem potraživanja podnosiocu u smislu člana 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prekinuo zastarelost; da je zastarelost nastupila 16. decembra 2009. godine, a da je podnosilac tužbu u ovoj parnici podneo 15. januara 2009. godine, dakle pre isteka roka zastarelosti. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede označenih prava, da obaveže Republiku Srbiju da naknadi materijalnu štetu podnosiocu, troškove postupka i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo tužbu 6. februara 2009. godine Trgovinskom sudu u Kragujevcu, protiv tuženog „Zastava automobili“ AD iz Kragujevca , kojom je tražio isplatu duga po osnovu sticanja bez osnova.

Presudom Privrednog suda u Kragujevcu P. 344/11 od 20. aprila 2011. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan prigovor pravnosnažno presuđene stvari. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova, zbog uplaćnih, a neisporučenih 21 komada putničkih automobila , po zapisniku od 16. decembra 1999. godine, sačinjenog u Kragujevcu, i to taksativno navednih isplati iznos od 2.750.400,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. decembra 1999. godine. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 647.914,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da je odlučujući o prigovoru pravnosnažno presuđene stvari, sud našao da je isti neosnovan. Predmet spora u parnici P. 1322/09, koji je vođen pred istim sudom između istih stranaka i koji je pravnosnažno okončan odbijanjem tužbenog zahteva tužioca , odnosio se na isporuku spornih putničkih vozila, odnosno zahteva za izvršenje ugovora o prodaji putničnih automobila za 1991. godinu, uz alternatnivno ovlašćenje tuženog da se može osloboditi obaveze isporuke ako tužiocu isplati iznos od 91.000 evra, s tim što alternativno ovlašćenje tuženog nije tužbeni zahtev i ne može steći pravnosnažnost. Predmet ovog spora je sticanje bez osnova, te iz navedenog sledi da nema identiteta tužbenih zahteva. Iz pisanih dokaza, kao i na osnovu iskaza saslušanih svedoka, sud je utvrdio da su pravni prethodnici parničnih stranaka bili u poslovnom osnovu po osnovu kupoprodaje, po godišnjem (osnovnom) ugovoru o prodaji putničkih automobila za 1991. godinu, i to tužilac, odnosno njegov prethodnik kao kupac, i tuženi, odnosno njegov prethodnik kao prodavac. Kako je tužilac sada strano, a tuženi domaće pravo lice, radi se o sporu sa inostranim elementom. U trenutku zaključivanja ugovora 1991. godine, tužilac i tuženi, odnosno njihovi pravni prethodnici imali su nacionalnu pripadnost SFRJ, pa su ispunjeni uslovi za primenu domaćeg prava, koja među parničnim strankama, inače i nije bila sporna. Zapisnik od 16. decembra 1999. godine je potpisan od strane lica koje je ovlašćeno da takav zapisnik potpiše u ime i za račun tuženog, a u istom su tačno određeni količina vozila, njihov broj i model koji tuženi duguje tužiocu, pa je predmetnim zapisnikom došlo do odricanja od zastarelosti od strane tuženog, na koje stanovišt e su inače stali i prvostepeni i drugostepeni sud odlučujući u predmetu P. 1322/06. Predmetni zapisnik nije definisao novi rok za isporuku spornih automobila, pa je obaveza tuženog dospela odmah, u smislu odredbe člana 314. Zakona o obligacionim odnosima, a tuženi obavezu nije ispunio ni o dospelosti, a ni kasnije. U smislu odredbe člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, neispunjenje obaveze od strane dužnika iste, daje poveriocu pravo da od dužnika zahteva naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. U konkretnom slučaju, neisporukom vozila od strane tuženog, tužilac je pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi u vrednosti koja su vozila imala u tom trenutku. Potraživanje tužioca prema tuženom po navedenom osnovu je zastarelo shodno odredbi člana 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju suda, neispunjenjem obaveze prema tužiocu i zadržavanjem u svojinu i državinu vozila koje je trebalo da isporuči tužiocu, ili njihovom prodajom trećem licu, pa čak i propuštanjem da iste proizvede, tuženi je uvećao svoju imovinu za vrednost istih, na račun tužiočeve imovine. Shodno odredbi člana 209. Zakona o obligacionim odnosima , posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe za sticanje bez osnova, da mu ustipi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta, a kad je to nemoguće da mu naknadi vrednost postignutih koristi, kako to propisuje odredba člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom, rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji je u konkretnom slučaju počeo teći 16. decembra 1999. godine, nesporno nije protekao do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, 6. februara 2009. godine, pa je prvostepeni sud usvoji o tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 5989/11 od 20. jula 2011. godine delimično odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Kragujevcu P. 344/11 od 20. aprila 2011. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude je delimično usvojena žalb a tuženog i preinač ena presud a Privrednog suda u Kragujevcu P. 344/11 od 20. aprila 2011. godine u stavovima drugom i trećem izreke, tako što je odbi jen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 2.750.400,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. decembra 1999. godine, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 647.914,00 dinara. Stavom trećim izreke ove presude je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi da je zapisnik od 16. decembra 1999. godine i u predmetu P. 1322/06 od strane prvostepenog i drugostepenog suda tretiran i pravno kvalifikovan kao odricanje od zastarelosti. Prema tome, pravni prethodnici parničnih stranka su bili u pravnom i poslovnom odnosu, a pomenuti zapisnik od 16. decembra 1999. godine se pravno kvalifikuje kao odricanje od zastarelosti. Budući da tužilac u tužbu koja je podneta 6. februara 2009. godine, ponavlja činjenične tvrdnje u pogledu postojanja pravnog i poslovnog odnosa pravnih prethodnika parničnih stranaka i poziva se na zapisnik od 16. decembra 1999. godine, postavlja se kao prvo i osnovno pitanje, da li se uopšte može primeniti institut sticanja bez osnova. Budući da tužilac tvrdi da su parnične stranke, odnosno njihovi pravni prethodnici bili u pravnom i poslovnom odnosu po osnovu ugovora o prodaji, da je po tom osnovu tužilac, odnosno njegov pravni prethodnik tuženom, odnosno njegovom pravnom prethodniku platio određeni iznos, onda taj prelaz ima svoj osnov u ugovoru o prodaji. Kako su uplate tužioca izvršene po iskazanom pravnom osnovu, nema mesta primeni instituta sticanja bez osnova. Čak i da se tužilac pozvao na institut naknade zbog povrede ugovorne obaveze, njegovo potraživanje bi bilo zastarelo, što sledi iz izričite odredbe člana 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze. Odredba člana 209. Zakona o obligacionim odnosima odnosi se na pravo oštećenika posle zastarelosti prava da zahteva naknadu. Prema toj zakonskoj odredbi, posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi onošto je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta. Međutim, posle nastupanja zastarelosti prava na naknadu štete oštećeni može zahtevati povraćaj ostvarenog radnjom kojom je šteta prouzrokovana, samo u slučaju kada je šteta nastala kao posledica deliktne radnje štetnika, a ne i zbog povrede ugovorom ustanovljene obaveze. Ovo pravno shvatanje je izneto i u rešenju Vrhovnog suda Srbije Prev. 221/05 od 10. juna 2005. godine. Pravna shvatanja nisu izvor prava, ali se prednjim ilustruje pravni stav koji zastupa i drugostepeni sud u ovoj odluci, a u primeni odredbe člana 209. Zakona o obligacionim odnosima. Primena navedene odredbe, moguća je samo u slučaju zastarelosti prava na naknadu štete prouzrokovane deliktnom radnjom, a ne povredom ranije uspostavljene ugovorne obaveze. Povreda ugovorne obaveze ne vodi nastanku delikta, već ugovorne štete. Neizvršenje ugovorne obaveze od strane tuženog, kao druge ugovorne strane, predstavlja povredu ugovora kojim se stvara obaveza naknade tako pričinjene ugovorne štete tužioca kao strani vernoj ugovoru. Otuda sledi da tužilac ne može pozivom na odredbu člana 209. Zakona o obligacionim odnosima ostvariti isplatu neizmirenog zastarelog duga iz ugovornog odnosa sa tuženim. Ovo utoliko pre, što se i u slučaju postojanja deliktne odgovornosti kao osnova nastanka štete može tražiti samo ono što je stečeno deliktnom radnjom štetnika, ali se ne može ostvariti samo pravo na naknadu štete. Prema tome, kako su sve činjenice koje su od značaja za odluku pravilno utvrđene, a pogrešno je primenjeno materijalno pravo, to je durgostepeni sud primenom člana 373. Zakona o parničnom postupku, preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93 , (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano : da posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta (član 209.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, a obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, a kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (član 262. stav 1. i 2.); da ako rok nije određen, a svrha posla, priroda obaveze i ostale okolnosti ne zahtevaju izvestan rok za ispunjenje, poverilac može zahtevati odmah ispunjenje obaveze, a dužnik sa svoje strane može zahtevati od poverioca da odmah primi ispunjenje (član 314.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala, da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da predmet spora tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, predstavlja potraživanje protivrednosti neisporučenih vozila na osnovu ugovora o prodaji putničkih automobila za 1991. godinu. Pravni osnov tužiočevog potraživanja bio je sticanje bez osnova.

Sticanje bez osnova kao izvor obligacija nastaje kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, pa je sticalac dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi, a obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao.

Ustavni sud primećuje da su i prvostepeni i drugostepeni sud zapisnik od 16. decembra 1999. godine, zaključen između parničnih stran aka, pravno kvalifikovali kao odricanje od zastarelosti, kao i u parničnom postupku koji se vodio pred istim sudom, između istih stranaka, u predmetu P. 1322/06, čiji se predmet tužbenog zahteva odnosio na ispunjenje ugovora, odnosno predaju vozila ili isplati protivvrednosti vozila. Presudom Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 1322/06 od 28. marta 2007. godine je presudom usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezan je tuženi da mu isporuči putničke automobile navedene u izreci, s tim da se može osloboditi obaveze ako tužiocu isplati iznos od 91.000 evra, ali je u postupku po žalbi presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 4247/07 od 2. aprila 2008. godine preinačena i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a revizija tužioca je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 434/08 od 1. oktobra 2008. godine odbačena kao nedozvoljena.

Prema odredbi člana 209. Zakona o obligacionim odnosima, posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta. Iz navedenog proizlazi da se navedena odredba može primeniti ako je šteta nastala kao posledica deliktne radnje štetnika, a ne i zbog povrede ugovorom ustanovljene obaveze.

Imajući u vidu navedeno, kao i predmet tužbenog zahteva podnosioca, Ustavni sud zaključuje da sudovi nisu vezani za pravni osnov tužbe, ali da su vezani za činjenični supstrat tužbe, kao ida nisu ovlašćeni da utvrđuju činjenice i okolnosti koje stranka ne traži i ne nudi kao podlogu za svoj postavljeni tužbeni zahtev, sem kada su u pitanju dispozicije sa kojima stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku). Neizvršenje ugovorne obaveze od strane tuženog, kao druge ugovorne strane, predstavlja povredu ugovora kojim se stvara obaveza naknade tako pričinjene štete tužiocu. Primena pravila da se i posle nastupanja zastarelosti prava na naknadu štete može zahtevati vraćanje po pravilima sticanja bez osnova stečenog štetnikovom radnjom moguće je samo u slučaju zastarelosti prava na naknadu štete prouzrokovane deliktnom radnjom, a ne povredom ranije ustanovljene ugovorne obaveze. Naime, neosnovana zamena pravne prirode spornog potraživanja, ne može voditi ostvarenju prava oštećenih lica propisanih odredbom člana 209. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti institut sticanja bez osnova, zbog čega je treblo primeniti i rok zastarelosti koji se povezuje sa tim institutom, bez osnova iz razloga što je, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude, a koja je, doneta uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava, dao suštinske razloge kojima se rukovodio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5989/11 od 20. jula 2011. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe o povredi Ustavom garantovanog prava na imovinu.

Iz napred navedenih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u celini , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti tužbe za sticanje bez osnova nakon zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti