Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Žalba u delu o povredi prava na pravično suđenje je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d, sa sedištem u Temerinu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3765/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije,

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Fabrike kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d. izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3765/02 od 1. februara 2007. godine , presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 . 2244/10 od 30. juna 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1940/10 od 21. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL“ a.d, sa sedištem u Temerinu, podnelo je 4. januara 201 2. godine, preko punomoćnika Dobrivoja Kasapovića, direktora pravnog i opšteg sektora i sekretara privrednog društva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3765/02 od 1. februara 2007. godine , presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 . 2244/10 od 30. juna 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1940/10 od 21. septembra 2011. godine, zbog povrede prava n a pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pr ava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3765/02.

Podnosilac ustavne žalbe je u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku istakao da je predmetni parnični postupak u kome je bio tuženi, iako je u pitanju radni spor, trajao više od deset godina usled neefikasnog i nedeletvornog postupanja sudova. U odnosu na povredu prava na pravično suđenje podnosilac je naveo da je u toku postupka istakao kompenzacioni prigovor koji je naknadno preciziran, a koji je odbijen , na šta se žalio, ali da „u odnosu na ovaj žalbeni i revizijski razlog sudovi u obrazloženju pobijanih presuda nisu dali nikakvo obrazloženje“. Drugi argument koji podnosilac ističe u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje je da su postu pajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo kada su dosudili tužilji naknadu štete po osnovu izgubljenih zarada u punom mesečnom iznosu i u mesecima kada navodno tužilja zbog lošeg poslovanja u sopstvenom preduzeću sebi, kao direktoru, nije isplaćivala mesečne zarade, budući da se za te mesece morao izvršiti obračun i isplata minimalne zarade. Što se tiče povred e prava na jednaku zaštitu prava , podnosilac je naveo da je „Vrhovni kasacioni sud u identičnim radnim sporovima zasnovanim na identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo potpuno različite odluke“ , kao i zbog toga što sudovi prilikom donošenja osporenih presuda „nisu postupali po principu ograničene jurisdikcije“, te što drugostepeni i revizijski sudovi nisu obrazlagali njegove navode koji se odnose na pogrešnu ocenu pojedinih dokaza.

Polazeći od navedenog podnosilac je predložio da se utvrdi povreda označenih prava i ponište osporeni akti, kao i da mu se odredi naknada štete „u visini svih isplaćenih izgubljenih zarada, ostalih primanja iz radnog odnosa i sa tim isplatama u vezi plaćenih sudskih troškova tužilji od strane tužene na osnovu poništenih presuda“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3765/02 (kasnije predmet Osn ovnog suda u Novom Sadu P1. 4248/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Grupa od 14 tužilaca, među kojima i S.M, podneli su 8. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Temerinu tužbu protiv tuženog privrednog društva tadašnjeg naziva „Deoničarsko društvo za proizvodnju kotrljajućih ležaja i kardana FKL Temerin“, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa i isplate zarada. Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P1. 15/01 od 20. juna 2001. godine razdvojio postupke po tužbi 14 tužilaca protiv podnosioca ustavne žalbe i predmet tuži lje S.M. protiv podnosioca us tavne žalbe dobio je broj P1. 28/01.

Rešenjima predsednika O pštinskog suda u Temerinu Su. 2/02 od 22. marta 2002. godine i Su. 19/02 od 9. aprila 2002. godine , na njihov zahtev, izuzete su sudije tog suda od postupanja u predmetima u kojima su radnici tužili podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Okružno g suda u Novom Sadu Su. 37/02-14-37 od 1 5. aprila 2002. godine, na njegov zahtev, izuzet je predsednik Opštinskog suda u Temerinu od postupanja u navedenim predmetima. S obzirom na navedeno, Okružni sud u Novom Sadu je re šenjem R. 33/02 od 16. maja 2002. godine odredio da u predmetu tužioca S.M. protiv podnosioca ustavne žalbe postupa Opštinski sud u Novom Sadu, kao stvarno nadležan sud . U Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 3765/02.

U sprovedenom postupku zakazano je i održano ukupno 19 ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilje, zakonskog zastupnika tuženog i osam svedoka, kao i veštačenjem. U periodu od 26. decembra 2002. godine do 9. oktobra 2003. godine prvostepeni sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3765/02 od 1. februara 2007. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda pod istim brojem od 8. juna 2009. godine , delimično je usvojen tužbeni zahtev i, pored ostalog, poništeno je rešenje direktora tuženog broj 2340 od 24. maja 2001. godine, u delu kojim je tužilji prestao radni odnos kod tuženog otkazom ugovora o radu i rešenje direktora tuženog doneto pojedinačno za tužilju o prestanku radnog odnosa, a tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad, kao i da tužilji naknadi štetu zbog izgubljene zarade , neisplaćenog toplog obroka i regresa sa zakonskom zateznom kamatom, te da tužilji na određene iznose zarade, toplog obroka i regresa uplati obavezne doprinose nadležnim fondovima u skladu sa zakonom i upiše radni staž i da joj naknadi troškove parničnog postupka, te je odbijen kao neosnovan kompenzacioni prigovor izjavljen od strane tuženog. Odluku o odbijanju prigovora kompenzacije sud je obrazložio činjenicom da je tuženi izjavio prigovor kompenzacije 13. septembra 2005. godine, ali je tek podneskom od 20. novembra 2006. godine izjavio zahtev za utvrđenje postojanja potraživanja iz prigovora prebijanja tuženog za navodno pričinjenu štetu u periodu od 6. juna 2000. do 30. juna 2002. godine , što je posle više od tri godine od nastanka njegovog potraživanja prema tužiocu. Pošto je tužilac izjavio prigovor zastarelosti tih potraživanja tuženog, sud je, imajući u vidu navedeno, našao da je taj prigovor osnovan. Pored toga, sud je ovakvu svoju odluku potkrepio i činjenicom da se potraživanje tuženog prema tužilji iz kompenzacijskog prigovora ne može ni ispitati, jer je, po navodima tu ženog, štetu čiju naknadu tužilja potražuje, napravilo 20 zaposlenih i za nju su solidarno odgovorni, a da se u tom postupku nije ni moglo raspravljati o odgovornosti lica čija imena se ne navode.

Tužena je 18. juna 2007. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2244/10 od 30. juna 2010. godine preinačena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3765/02 od 1. februara 2007. godine , ispravljena rešenjem istog suda od 8. juna 2009. godine , tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi štetu po osnovu izgubljenog toplog obroka za period od 20. marta 2001. do 28. februara 2006. godine u iznosu od 183.414,46 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da na ovaj iznos uplati obavezne doprinose nadležnim fondovima, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i delu kojim je odbijen kompenzacioni prigovor tuženog i odbijen prigovor prebijanja izjavljene od strane tuženog Pored ostalog, u obrazloženju ove odluke drugostepenog suda na strani 7. sud je detaljno i jasno obrazložio zašto je prigovor prebijanja izjavljen od strane tuženo g zastareo.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1940/10 od 21. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2244/10 od 30. juna 2010. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da su n ižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su poništili rešenje tuženog kojim je tužilji prestao radni odnos otkazom ugovora o radu i pojedinačno rešenje d irektora tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji i obavezali tuženog da je vrati na rad i da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period kada je bila van radnog odnosa, kao i dosuđeni iznos naknade za regres i da na dosuđene iznose za njen račun uplati doprinose odgovarajućim fondovima i upiše radni staž do 1. juna 2002. godine, kada je zasnova la radni odnos u DOO "Soko-prom" ; da je pravilno zbog zastarelosti odbijen kompenzacioni prigovor tuženog izjavljen 13. septembra 2005. godine ; da je podneskom od 20. novembra 2006. godine tu ženi postavio zahtev za utvrđenje postojanja potraživanja iz kompenzacionog prigovora za štetu pričinjenu u periodu od 6. juna 2000. do 30. juna 2002. godine, po isteku subjektivnog roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijski sud nalazi da nije osnovan upotrebljeni otkazni razlog iz člana 108. stav 1. tačka 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik PC", broj 55/96) - neopravdano odsustvo sa posla pet radnih dana uzastopno - od 20. marta 2001. godine. Ovo stoga što tuženi, u suštini, nije dokazao da je tužilja neopravdano izostala s posla, budući da je tužilja sve vreme dolazila na posao, da izvršavanje radnih zadataka nije odbijala, a da ih nije ni dobijala, niti je učestvovala u organizaciji protesta ispred zg rade fabrike i opštine.

Pravna posledica nezakonite odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa je reintegracija zaposlenog. Takođe, tuženi je u obavezi da tužilji, koja je zbog nezakonite odluke bila van radnog odnosa, naknadi štetu zbog izgubljene zarade , sa kamatom i naknadu za regres za traženi period , sa kamatom, u iznosima koji su pravilno utvrđeni veštačenjem, primenom člana 106. stav 2. pomenutog Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine. Takođe, na tako dosuđene iznose, tuženi je u obavezi da za račun tužilje uplati obavezne doprinose nadležnim fondovima i da joj u radnu knjižicu upiše radni staž za period od 20. marta 2001. do 1. juna 2002. godine, kada je zbog nezakonite odluke tuženog bila van radnog odnosa. Pri tom e, iznosi naknade štete pravilno su umanjeni za iznose zarade, koje je tužilja ostvarila u firmi "Soko-prom" i za još 20%, što je njen doprinos nastanku štete zbog neblagovremenog prijavljivanja na evidenciju nezaposlenih lica . To su razlozi što je Vrhovni kasadioni sud, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci . U smislu člana 405. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da detaljno ne obrazlaže revizijsku odluku, jep se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo niti ujednačeno tumačenje prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajin e i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonske odredbe koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari su sledeće:

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, odredbama člana 10. propisivao je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odredbom člana 435. navedenog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je: da se dug može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje (stav 1.), i da ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanj a istakao prigovor zastarelosti ( člana 339.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Temerinu, a da je ovaj radni spor ok ončan donošenjem revizijske presude od 21. septembra 2011. godine, dakle posle skoro deset godina i četiri mesec a.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao deset godina i četiri mesec a, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ovog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito zato što je Ustavni sud utvrdio da je prvostepena presuda doneta tek nakon pet godina i osam meseci od podnošenja tužbe, da u periodu od 26. decembra 2002. do 9. oktobra 2003. godine prvostepeni sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu , kao i da je drugostepena presuda doneta nakon tri godine od podnošenja žalbe.

Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje deset godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku. Istovremeno je utvrđeno i da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, ničim nije doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ostvari samim utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, podnosilac je istakao dva argumenta: kao prvo, da žalbeni i revizijski sud na njegove navode o istaknutom kompenzacijskom prigovoru nisu odgovorili; kao drugo, da su postu pajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo kada su dosudili tužilji naknadu štete po osnovu izgubljenih zarada u punom mesečnom iznosu i u mesecima kada tužilja zbog lošeg poslovanja u sopstvenom preduzeću sebi nije isplaćivala mesečne zarade.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre utvrdio da navodi podnosioca ustavne žalbe o navodnom propuštanju drugostepenog i revizijskog suda da se bave njegovim žalbenim i reviz ijskim navodima o kompenzacijskom prigovoru, ne odgovaraju činjenicama, jer su se i prvostepeni sud ( na str. 14. i 15. prvostepene odluke) , i drugostep eni sud ( na strani 7. odluke) , kao i revi zijski sud (na strani 3. odluke) bavili ovim njegovim navodima, te dali jasno, na zakonu zasnovano (član 339. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima) i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odluku kojom je kompenzacioni prigovor odbijen.

Analizirajući navode podnosioca da su postu pajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo kada su dosudili tužilji naknadu štete po osnovu izgubljenih zarada u punom mesečnom iznosu i u mesecima kada tužilja zbog lošeg poslovanja u sopstvenom preduzeću sebi nije isplaćivala mesečne zarade, Ustavni sud nalazi da su postupajući sud ovi u osporen im presud ama u delovima koji se odnose na visinu naknade štete po osnovu izgubljenih zarada da li logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Naime, visina naknade štete po osnovu izgubljene zarade utvrđuje se prema visini zarade koju bi zaposleni ostvario po osnovu rada u svakom mesecu spornog perioda kod poslodavca kod koga mu je nezakonito prestao radni odnos, pri čemu se taj iznos umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario nakon prestanka radnog odnosa, kod drugog poslodavca. Ustavni sud smatra da su postupajući sud ovi da li ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje kada su utvrdili visinu štete koju je tužilja pretrpela u vidu izgubljene zarade u punom iznosu za period za koji kod drugog poslodavca nije isplaćivana zarada zbog otežanog poslovanja, budući da sama činjenica da je tužilja radila kod drugog poslodvca nije dovela do smanjenja štete, jer joj nije isplaćivana zarada.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, uvidom u dostavljene dokaze, Ustavni sud je utvrdio:

- da se u dostavljenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 204/11 od 7. septembra 2011. godine , ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i u osporenoj revizijskoj presudi; ovo stoga što iz obrazloženja dostavljene presude proizlazi da je tuženi dokazao da je tužilac dolazio na posao ali nije obavljao svoje poslove i radne zadatke i da je bio angažovan u organizovanju vanredne skupštine , te da su se stoga stekli uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, dok je u osporenoj revizijskoj presudi navedeno da tuženi nije dokazao da je tužilja neopravdano izostala s posla , budući da je tužilja sve vreme dolazila na posao, da izvršavanje radnih zadataka nije odbijala, a da ih nije ni dobijala, niti je učestvovala u organizaciji protesta ispred zgrade fabrike i opštine ;

- da dostavljenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1240/10 od 17. februara 2011. godine nije konačno odlučeno, a što je neophodan uslov da bi se, u konkretnoj situaciji, potvrdila tvrdnja o različitom postupanju sudova .

Polazeći od garancija koje Ustav utvrđuje u članu 36. stav 1 , Ustavni sud je ocenio da se ostali navodi koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom tog prava, te da se ovakvi navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi navedenog prava .

8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporen im presudama nisu povređen a p rava podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčen ih odredbama član a 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti