Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i materijalne nenadležnosti
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Ranka Šukića. Deo žalbe protiv presuda u parničnom postupku odbačen je kao neblagovremen. Deo koji se odnosi na krivični postupak odbačen je jer oštećeni kao tužilac nema Ustavom garantovano pravo na krivično gonjenje trećeg lica.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Šukića iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Ranka Šukića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 917/07 od 27. marta 2008. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1410/08 od 2. septembra 2008. godine, rešenja Višeg suda u Kragujevcu Ki. 199/10 od 30. decembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Kv. 10/11 od 18. januara 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ranko Šukić iz Aranđelovca podneo je Ustavnom sudu 28. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede ustavnog načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava Republike Srbije, kao prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, vođen parnični postupak protiv M.D. i B.D. u predmetu Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 917/07 koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1410/08 od 2. septembra 2008. godine. Osporenom drugostenom presudom odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena osporena presuda Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 917/07 od 27. marta 2008. godine.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3677/08 od 29. januara 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv osporene drugostepene presude.
U daljem postupku prethodnog ispitavanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća i u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja. U konkretnom predmetu, Viši sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Ki. 199/10 od 30. decembra 2010. godine odbacio kao neuredan zahtev za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv osumnjičene S.B. i osumnjičenog O.J, zbog krivčnog dela kršenja zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika.
Viši sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Kv. 10/11 od 18. januara 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv osporenog prvostepenog rešenja.
4. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je osporena presuda Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 917/07 od 27. marta 2008. godine i presuda Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1410/08 od 2. septembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je protiv navedenih presuda podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju koja je odbačena rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 3677/08 od 29. januara 2009. godine.
5. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, donošenjem odluke po reviziji smatraće se da su u parničnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva prema Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe na prvostepenu sudsku odluku, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po žalbi.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u ovom slučaju revizija podnosioca odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je ocenio da se propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv protiv presude Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 917/07 od 27. marta 2008. godine i presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1410/08 od 2. septembra 2008. godine računa od dana dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe, a ne od dana kada je primio rešenje po vanrednom pravnom sredstvu. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primio pre 29. januara 2009. godine, kada je doneto revizijsko rešenje, a da je ustavna žalba izjavljena 28. januara 2011. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.
6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je oporeno rešenje Višeg suda u Kragujevcu Ki. 199/10 od 30. decembra 2010. godine i rešenje Višeg suda u Kragujevcu Kv. 10/11 od 18. januara 2011. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.
7. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, kao i pravo na mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
8. Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekene krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Iz navedenog sledi da privatni tužilac i oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom, ni zakonom zajemečno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se podnosilac ustavne žalbe u ovom slučaju ne može pozivati na to da mu je osporenim rešenjima, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više svojih odluka (vidi: Rešenje Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine i dr.).
Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je rationae materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije. Ustavno načelo iz člana 22. Ustava je konzumirano pravom na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud dalje ukazuje na to da je u krivičnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba odlučivalo o isključivo procesnom pitanju, a ne o imovinskim pravima i obavezama podnosioca, pa se samim tim osporena rešenja ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
Kako krivična prijava predstavlja samo inicijalni akt na osnovu koga nadležni tužilac, proveravajući njene navode, utvrđuje da li ima osnova za pokretanje krivičnog postupka ili ne, Sud je ocenio da se samim podnošenjem krivične prijave ne stiče pravo da se po podnetoj krivičnoj prijavi pokrene krivični postupak, te da "nepostupanjem po krivičnoj prijavi u razumnom roku" ne mogu biti povređena ili uskraćena Ustavom zajemčena prava i slobode. Ovakvo stanovište Ustavni sud je izrazio u rešenju Už. 26/08 od 12. marta 2009. godine.
S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević