Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu. Upravni sud je odlučio nakon dve godine i osam meseci, što, s obzirom na složenost predmeta, ne predstavlja nerazumno dugo trajanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4204/2023
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 11785/20, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. iz Beograda je 11. aprila 2023. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11785/20 od 24. marta 2023. godine, zbog povrede slobode i prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 11785/20. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na Ustav.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da upravni spor nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, naveo je da mu je povređeno pravo na obrazloženu odluku, da je primena prava bila proizvoljna i arbitrerna, da su mu povređena prava na slobodu izražavanja i na obaveštenost, jer je izvršena prekomerna anonimizacija podataka o žrtvama ratnih zločina, oštećenima i svedocima, a bilo je neophodno da javnost bude obaveštena o istim.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. juna 2019. godine podneo Tužilaštvu za ratne zločine zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, konkretno navedene u tom zahtevu.

Tužilaštvo za ratne zločine je 10. juna 2019. godine dostavilo podnosiocu dopis PI. broj 15/19 i uz dopis anonimiziranu optužnicu.

Podnosilac je 17. juna 2019. godine izjavio žalbu zbog nedostavljanja traženih informacija u punom obimu u skladu sa njegovim zahtevom.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-3772/2019-03 od 18. septembra 2019. godine poništena je odluka Tužilaštva za ratne zločine sadržana u aktu PI. broj 15/19 od 10. juna 2019. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem Tužilaštvo za ratne zločine PI. broj 15/19-1 od 1. oktobra 2019. godine odbijen je predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 23. decembra 2019. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-6/2020-03 od 11. marta 2020. godine poništeno je prvostepeno rešenje, predmet vraćen na ponovni postupak i određeno da je Tužilaštvo za ratne zločine dužno da ponovo postupi, odnosno odluči o zahtevu podnosioca.

Tužilaštvo za ratne zločine je 27. aprila 2020. godine dostavilo podnosiocu dopis PI. broj 15/19-2 i uz dopis redigovanu optužnicu, a u kojoj su podaci, bliže navedeni u ovom dopisu, anominizirani.

Podnosilac je 6. maja 2020. godine protiv ovog akta izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-1129/2020-03 od 8. jula 2020. godine u stavu prvom dispozitiva odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca, dok je u stavu drugom dispozitiva odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 18. jula 2020. godine podneo tužbu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11785/20 od 24. marta 2023. godine, u stavu prvom dispozitiva odbijena je tužba podnosioca kojom je tražio poništaj prvog stava dispozitiva drugostepenog rešenja, a stavom drugim dispozitiva uvažena tužba podnosioca kojim je tražio poništaj stava drugog dispozitiva drugostepenog rešenja i u tom delu predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da ne postoji opravdan interes javnosti da bude upoznata sa imenima žrtava, svedoka i oštećenih u određenom ratnom zločinu, odnosno da taj interes nije pretežniji od interesa zaštite privatnosti konkretnih lica; da postoji opravdana bojazan da će činjenje dostupnim javnosti podataka o licima koja su nesporno pretrpela posledice zločina, nasilja ili bilo kog oblika krivičnog dela protiv čovečnosti, dovesti do sekundarne viktimizacije navedenih lica i njima bliskih lica; da se žrtvama zločina i njihovim porodicama ne sme uskratiti pravo da sami odlučuju o tome da li će i koji podaci o njima i njihovim patnjama biti objavljeni u javnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 11785/20 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ističe da je upravni postupak koji je prethodio podnošenju tužbe okončan za godinu dana, a da je Upravni sud o tužbi podnosioca podnetoj 18. jula 2020. godine odlučio osporenom presudom U. 11785/20 od 24. marta 2023. godine, dakle nakon dve godine i osam meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka pred tim sudom.

Ustavni sud konstatuje da se u ovom upravnom sporu pred Upravnim sudom postavilo složeno pravno pitanje.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao interes da se o tužbi odluči u razumnom roku, te da nije, niti je mogao doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud o tužbi odlučio nakon dve godine i osam meseci.

Imajući u vidu sve izneto, posebno, složenost pravnog pitanja, te i činjenicu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave i Upravnim sudom u periodu od tri godine i devet meseci, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda U. 11785/20 od 24. marta 2023. godine, zbog povrede slobode i prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava.

U detaljno obrazloženoj ustavnoj žalbi podnosilac je istakao da postoje nedostaci sprovedenog postupka pred organima uprave i Upravnim sudom, da je proizvoljno i arbitrerno primenjeno pravo, te da osporeni akt nije obrazložen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda Upravnog suda sadrži jasno obrazloženje zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno. Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude, nakon navođenja merodavnih propisa, odgovoreno na navode podnosioca i obrazloženo zašto su isti neosnovani, zbog čega je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je osporena presuda rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta suda, te da ista nije obrazložena. Naime, u obrazloženju osporene presude je jasno navedeno: da ne postoji opravdan interes javnosti da bude upoznata sa imenima žrtava, svedoka i oštećenih u određenom ratnom zločinu, odnosno da taj interes nije pretežniji od interesa zaštite privatnosti konkretnih lica; da postoji opravdana bojazan da će činjenje dostupnim javnosti podataka o licima koja su nesporno pretrpela posledice zločina, nasilja ili bilo kog oblika krivičnog dela protiv čovečnosti, dovesti do sekundarne viktimizacije navedenih lica i njima bliskih lica; da se žrtvama zločina i njihovim porodicama ne sme uskratiti pravo da sami odlučuju o tome da li će i koji podaci o njima i njihovim patnjama biti objavljeni u javnosti. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Šeks protiv Hrvatske naveo da je podnosilac prigovorio da nijedno domaće telo koje je preispitivalo njegov predmet nije sprovelo detaljnu analizu srazmernosti, tj. da domaća tela nisu dokazala da je takva analiza sprovedena. Evropski sud je utvrdio je da je zahtev podnosioca za pristup informacijama pažljivo ocenilo pet različitih državnih tela od kojih su najmanje dva tela neposredno pregledala tražene dokumente. U žalbenom postupku je Poverenik, kao nezavisno telo zaduženo za zaštitu, praćenje i unapređivanje prava na pristup informacijama, izvršio neposredni uvid u dokumente i tako preispitao materijalne kriterijume sadržane u rešenju izvršne vlasti. Osim toga, i Visoki upravni sud je imao mogućnost uvida u predmetne dokumente. U takvim okolnostima, Evropski sud nije smatrao da je način na koji su domaća tela ocenila podnosiočev zahtev bio u osnovi manjkav ili lišen odgovarajućih proceduralnih mera zaštite (presuda od 3. februara 2022. godine, broj predstavke 39325/20).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta po tužbi podnosioca, dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Konačno, kako povredu ostalih sloboda i prava označenih u ustavnoj žalbi podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti