Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 18 godina. Zbog izrazite neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra i naloženo hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Aleksića, iz Donjeg Sinkovca, opština Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2 013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovice Aleksića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2621/95, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7652/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Jovice Aleksića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 538/10 od 3. juna 2010. godine.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Aleksić, iz Donjeg Sinkovca, opština Leskovac, preko punomoćnika Miodraga A. Živkovića, advokata iz Leskovca, podneo je 24. septembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 538/10 od 3. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

U ustavnoj žalbi se navodi da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno usled dugog trajanja postupka koji je započet podnošenjem tužbe 16. avgusta 1995. godine i posle 15 godina nije pravnosnažno okončan; da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni kasacioni sud nije meritorno odlučivao o protivtužbenom zahtevu, iako je to bio dužan da učini u skladu sa obavezom koju je imao od momenta podnošenja protivtužbe 19. novembra 1999. godine, gde je vrednost predmeta spora bila veća od 50.000 dinara i kao takva je bila i označena. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 538/10 od 3. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i na pravno sredstvo, da poništi osporeno rešenje, kao i da naloži nadležnim sudovima da što pre okončaju predmetni parnični postupak i utvrde pravo podnosioca na naknadu štete koju je pretrpeo usled dugog trajanja postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS", br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, a odredbom stava 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 7652/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Jugobanka Jubanka d.d. iz Be ograda, kasnije Alpha bank iz Beograda, je 18. avgusta 1995. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podnela hipotekarnu tužbu protiv tuženog Jovice Aleksića iz Donjeg Sinkovca , vlasnika PP „Koka Hibrokomerc“, ovde podnosioca ustavne žalbe, sa predlogom da sud obaveže tuženog da dopusti namirenje tužiočevog potraživanja u iznosu od 20.443,11 dinara, sa zakonskom kamatom i zateznom kamatom opredeljenim u tužbi, i to sudskom prodajom založene kuće i placa, koje se nalaze na katastarskoj parceli 838 i 144, upisani u posedovni list b roj 326, KO Donji Sinkovac. Tužbeni zahtev je u tok u postupka više puta preciziran, a poslednji put 7. jula 2006. godine.

Prvo ročište u ovom parničnom postupku održano je 19. oktobra 1995. godine. Sva četiri ročišta zakazana u 1996. godini (19. februara, 27. marta, 13. maja i 13. juna 1996. godine ) su odložena, jer tuženi ili obe parnične stranke nisu pristupile.

Opštinski sud u Leskovcu je prvo sledeće ročište zakazao posle više od tri godine, 5. oktobra 1999. godine. Do donošenja prve prvostepene presude u ovom postupku 14. septembra 2001. godine, prvo stepeni sud je zakazao još devet ročišta (23. novembra i 27. decembra 1999. godine, 31. januara, 21. juna, 21. jula i 5. oktobra 2000. godine, te 13. februara, 19. marta i 3. septembra 2001. godine), od kojih je održano osam, a jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 5. oktobra 1999. godine, Opštinski sud u Leskovcu je odredio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem o iznosu stvarnog duga tuženog prema tužiocu, a nalaz i mišljenje veštaka V. J. su primeljeni u sudu 22. novembra 1999. godine. Kako je tužilac predložio dopunu ovog veštačenja, a tuženi sprovođenje drugog veštačenje od strane Zavoda za sudska veštačenja iz Novog Sada, Opštinski sud u Leskovcu je na ročištu 27. decembra 1999. go dine odredio ponovno veštačenje, a tužiocu je uručen podnesak tuženog od 19. novembra 1999. godine sa protivtužbom kojom je tražio da sud obaveže tužioca–protivtuženog da tuženom–protivtužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Protivtužbeni zahtev je u toku postupka više puta preciziran, a poslednji put 7. juna 2006. godine.

Prvostepeni sud je rešenjem od 15. marta 2000. godine odredio veštaka S. S, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. aprila 2000. godine. Veštak S. S. je dostavio i dva pismena izjašnjenja na primedbe tužioca na navedeno veštačenje, i to : 20. septembra 2000. godine i 30. januara 2001. godine.

Prvom presudom Opštinskog suda u Leskovcu donetom u ovom sporu P. 2621/95 i P. 2855/99 od 14. septembra 2001. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, stavom drugim izreke je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i stavom trećim obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom–protivtužiocu isplati naknadu parničnih troškova. Presuda je dostavljena punomoćniku tuženog-protivtužioca 31. januara 2002. godine.

Tužilac–protivtuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude 18. februara 2002. godine.

Okružni sud u Leskovcu je prvo, rešenjem od 30. septembra 2002. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, koji su mu vraćeni 2. oktobra 2002. godine, a zatim rešenjem G ž. 1404/02 od 3. aprila 2003. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2621/95 i P. 2855/99 od 14. septembra 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, i to zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom post upku i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Leskovcu je u toku godinu dana zakazao devet ročišta (9. jula i 27. oktobra 2003. godine, te 2. februara, 25. februara, 12. marta, 6. aprila, 21. aprila, 18. juna i 30. jula 2004. godine), od kojih dva nisu održana. Prvostepeni sud je na ročištu 27. oktobra 2003. godine odredio superveštačenje putem Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio 22. decembra 2003. godine. Veštak je, povodom primedbi tužioca-protivtuženog, dostavio prvostepenom sudu dopunska pismena izjašnjenja 20. maja i 20. jula 2004. godine.

Drugom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3111/03 od 30. jula 2004. godine , stavom prvim izreke, ponovo je odbijen tužbeni zahtev tužioca, stavom drugim usvojen protivtužbeni zahtev tuženog, a stavom trećim izreke obavezan tužalac da tuženom isplati naknadu parničnih troškova.

Rešavajući o žalbi tužioca–protivtuženog izjavljenoj 20. septembra 2004. godine protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3111/03 od 30. jula 2004. godine, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1684/04 od 1. novembra 2004. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ali drugom veću.

Osporeni postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Leskovcu na ročištu održanom 13. aprila 2005. godine, pred novim većem , kada je određeno dopunsko veštačenje putem Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu. Naredba o određivanju veštačenja je doneta 21. novembra 2005. godine, a dopunski nalaz veštaka je dostavljen prvostepenom sudu 30. januara 2006. godine. Veštak se pismeno izjasnio na primedbe tuženog na dopunsko veštačenje 19. aprila 2006. godine, a 7. juna 2006. godine, odnosno 7. jula 2006. godine tuženi i tužilac su precizirali svoj protivtužbeni, odnosno tužbeni zahtev.

Povodom prigovora tuženog, Opštinski sud u Leskovcu se rešenjem P. 4474/04 od 8. decembra 2006. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari, ali je Okružni sud u Leskovcu rešenjem Gž. 339/07 od 23. jula 2007. godine ukinuo ovo rešenje i predmet vratio pr vostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Nakon održanih ročišta 24. oktobra i 20. novembra 2011. godine, prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu.

Trećom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2133/07 od 20. novembra 2007. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu, na ime duga, isplati iznos od 3.443.880 dinara, sa zakonskom zateznom kamstom počev od 1. januara 2004. godine do isplate i to sudskom prodajom založene nepokretnosti navedne u stavu prvom izreke, obavezan tuženi da tužiocu isplati naknadu parničnih troškova (stav drugi izreke) i odbijen tužbeni zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 39.904,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. maja 1995. godine pa do isplate kao neosnovan (stav treći izreke) . Presuda je dostavljena punomoćniku tuženog 9. jula 2008. godine.

Tuženi–protivtužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 15. jula 2008. godine.

Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 2544/08 od 18. novembra 2008. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu P. 2133/07 od 20. novembra 2007. godine u stavu trećem izreke, a ukinuo presudu u stavu prvom i drugom izreke i u tom delu vratio na ponovno suđenje.

Tuženi–protivtužilac je 9. januara 2009. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude u delu u kome je pravnosnažno odbijen protivtužbeni zahtev .

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 538/10 od 3. juna 2010. godine odbacio reviziju tuženog–protivtužioca kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja se, pored ostalog, navodi: da je tužba u ovoj parnici radi novčanog potraživanja na ime isplate duga podneta 16. avgusta 1995. godine, a protivtužba radi isplate novčanog iznosa na ime neosnovanog obogaćenja podneta 2. juna 2000. godine; da je predmet protivtužbenog zahteva isplata iznosa od 39.904,99 dinara, koji je tuženi-protivtužilac konačno opredelio u podnesku od 7. jula 2006. godine; da prema članu 478. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 ), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji je važio u vreme donošenja prvostepene presude , revizija nije dozvoljena pro tiv odluke drugostepenog suda u postupku u sporovima male vrednosti, a da su u smislu člana 467. stav 1. istog zakona, sporovi male vrednosti oni sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelaz i iznos od 100.000 dinara; da je spor po protivtužbi nakon stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i donošenja prvostepene presude 20. novembra 2007. godine bio spor male vrednosti, s obzirom na visinu protivtužiočevog potraživanja od 39.904,99 dinara; da sledom rečenog revizija tuženog-protivtužioca kojom pobija odluku o protivtužbenom zahtevu nije dozvoljena, jer se radi o sporu male vrednosti , te je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku o dlučio kao u izreci rešenja pod I.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u osporenom postupku primenjivao od 22. februara 2005. godin e je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 18. avgusta 1995. godine i da još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak u vreme razmatranja ustavne žalbe traje već 17 godina i osam meseci, a da je u njemu pravnosnažno odlučeno samo o protivtužbenom zahtevu, dok o tužbenom zahtevu prvostepeni sud tek treba ponovo da odluči, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom prvostepenom postupku, Ustavni sud je ocenio da , iako je u ovom sporu sud trebalo da se izjasni o činjeničnim i pravn im pitanj ima znatne složenosti, čije rešavanje je zahtevalo izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, ova pitanja i dokazni postupak koji je sud u cilju njihovog rešavanja izveo sami po sebi ne mogu predstavljati opravdani razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio značajan za podnosioca ustavne žalbe koji je imao interesa za efikasno odvijanje parničnog postupka i rešenje spora .

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da su tri od četiri ročišta zakazana u 1996. godini (ročišta zakazana za 19. februara, 13. maj i 13. juni 1996. godine) odložena i na njima nije raspravljano iz razloga na strani tuženog.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su dugom trajanju osporenog parničnog postupka odlučujuće d oprineli Opštinski sud u Leskovcu i kasnije Osnovni sud u Leskovcu svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Izrazita neefikasnost prvostepenog suda u vođenju parničnog postupka je došla do izražaja više puta u toku ovog postupka. Tako Opštinski sud u Leskovcu nije postupao u predmetu tri godine i tri meseca, tj. u periodu od 13. juna 1996. godine do 5. oktobra 1999. godine, a posle dostavljanja revizijskog rešenja Osnovnom sudu u Leskovcu 7. jula 2010. godine u predmetu nije postupano dve i po godine, nakon čega su spisi dostavlje ni Ustavnom sudu na uvid. Neprihvatljivu neažurnost u postupanju prvostepenog suda predstavlja i okolnost da je pismeni otpravak presude od 20. novembra 2007. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe posle sedam i po meseci od donošenja, a otpravak presude od 14. septembra 2001. godine - posle četiri i po meseca od donošenja. Nedelotvornost postupanja nadležnog suda se ogleda u tome što je sud do sada doneo tri prvostepene presude, koje su u celini ili delimično ukinute u postupku po žalbi, te je za 17 godina i osam meseci pravnosnažno odlučeno samo o protivtužbenom zahtevu, dok o tužbi prvostepeni sud tek treba da ponovo odluči. Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. ''Pavlyulynets protiv Ukarajine'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku P. 7652/10, koji se najpre vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99 /11 i 18/13 - Odluka US ), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3331/10 od 20. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je u ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su mu osporenim rešenjem povređena Ustavom zajemčena prava na koja se u žalbi poziva.

Naime, prilikom odlučivanja o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2544708 od 18. novembra 2008. godine u delu kojim j e odbijen njegov protivtužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je u predmetnom sporu tužba podneta 18. avgusta 1995. godine, da je protivtužba podneta 2. juna 2000. godine, a da je protivtužbeni zahtev poslednji put označen u podnesku tuženog-protivtužioca od 7. juna 2006. godine, i to u vrednosti od 39.904,99 dinara. O sporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda revizija tuženog–protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je odbačena kao nedozvoljena, zbog toga što je, prema odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, u vreme donošenja prvostepene presude 20. novembra 2007. godine, spor po protivtužbi bio spor male vrednosti . U obrazloženju osporenog rešenja se ukazuje da su prema članu 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od 100.000 dinara, a prema članu 478. stav 6. istog Zakona, protiv odluke drugostepenog suda u postupku u sporovima male vrednosti revizija nije dozvoljena. Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, dakle, „ nije bitan momenat kada je protivtužba podneta, već to što je u trenutku donošenja prvostepene presude spor po protivtužbi u smislu citiranih propisa već bio spor male vrednosti“. Ovaj pravni stav je u skladu i sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije o dozvoljenosti revizije u sulučaju kada je zbog izmena zakona koji uređuje parnični postupak konkretan tužbeni zahtev u vreme donošenja prvostepene presude bio spor male vrednosti, a koje je izraženo i u rešenju Vrhovnog suda Srbije Prev. 275/04 od 7. oktobra 2004. godine. Po oceni Ustavnog suda , osporeno revizijsko rešenje je doneto ustavnopravno prihvatljivom primenom merodavnog prava, te je izjavljivanje revizije protiv presude u konkretnom slučaju, kada vrednost protivtužbenog zahteva nije prelazila iznos iz člana 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku, predstavljalo nedostatak koji je izjavljeni vanredni pravni lek činio nedozvoljenim, usled čega je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda revizija odbačena, što je zakonska posledica izjavljivanja nedozvoljene revizije.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud ocenio da ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redavan sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 538/10 od 3. juna 2010. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja osporenog sudskog postupka i doprinos podnosioca ustavane žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti