Ukinuta presuda Upravnog suda zbog neobrazloženja propusta upravnog organa
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda. Utvrđeno je da Upravni sud nije adekvatno obrazložio ključne navode tužbe o propustu Nacionalne službe za zapošljavanje da obavesti podnosioca o njegovim pravima, što predstavlja povredu prava na pravično suđenje.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J . iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba R. J. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 26694/10 od 18. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije
2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 26694/10 od 18. avgusta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-967/2010 od 6. avgusta 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. R. J . iz K . je 14. septembra 2011. godine, preko punomoćnika S. L. i M. J, advokata iz N. S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 26694/10 od 18. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenog odredbom člana 69. stav 3. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu prestao radni odnos 31. decembra 2008. godine, na osnovu rešenja o otkazu zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca; da se podnosilac u zakonskom roku, 9. januara 2009. godine, obratio Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Novi Sad radi evidencije; da prilikom evidencije, kao i prilikom redovnog javljanja Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijali Novi Sad, 7. aprila 2009. godine, protivno načelu zaštite prava građana i načelu pružanja pomoći stranci utvrđenih odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, od strane nadležnog službenog lica nije upozoren na to da mu po osnovu tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti pripada pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti i da mu je čak izričito rečeno da on na to nema pravo; da je redovna praksa Nacionalne službe za zapošljavanje da prilikom evidencije izda nezaposlenom radniku uput za podnošenje zahteva za priznavanje novčane naknade za vreme nezaposlenosti; da u konkretnom periodu ovlašćeni službenici Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijale Novi Sad ne samo da podnosioca i njegove kolege (koje su na isti način ostale bez posla) nisu upozoravali na njihovo zakonsko pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti, nego su ih čak "terali" da potpisuju izjave kojima se saglašavaju da prema tom organu nemaju nikakvih potraživanja; da je usled ovakvog nesavesnog postupanja ovlašćenog službenog lica podnosilac bio onemogućen da zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti podnese za vreme važenja za njega povoljnijeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04), koji je važio do 23. maja 2009. godine, a po kojem je zadržavao pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti pored posebne novčane naknade zbog prestanka radnog odnosa u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju; da je podnosilac 28. aprila 2009. godine Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Novi Sad podneo formalni zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da je Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala Novi Sad rešenjem broj 0402-10411-3955-1/2010 od 6. jula 2010. godine odbila podnosiočev zahtev, sa obrazloženjem da zbog opredeljenja za posebnu novčanu naknadu, čiji je iznos veći od iznosa koji bi dobio da se opredelio za otpremninu predviđenu Zakonom o radu, nema pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, saglasno odredbama novog Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 36/09 i 88/10), koji je u međuvremenu, 23. maja 2009. godine, stupio na snagu; da je protiv navedenog rešenja podnosilac uložio blagovremenu žalbu Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Beogradu, kao drugostepenom upravnom organu, koja je odbijena rešenjem broj 0031-10412-967/2010 od 6. avgusta 2010. godine; da je protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Upravnom sudu – Odeljenje u Kragujevcu, koji je osporenom presudom U. 26694/10 od 18. avgusta 2011. godine podnosiočevu tužbu odbio, ocenivši da je u prvostepenom i drugostepenom postupku činjenično stanje tačno utvrđeno i da je na isto pravilno primenjeno materijalno pravo; da je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu radi tačnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja morao održati usmenu javnu raspravu, kako je to podnosilac i predložio u svojoj tužbi, a u skladu sa odredbama Zakona o upravnim sporovima, na kojoj bi izveo dokaz saslušanjem podnosioca i ovlašćenog službenika, koji podnosioca nije obavestio i održavao ga u zabludi o njegovom pravu, time ga onemogućivši da pravovremeno podnese zahtev za njegovo ostvarenje; da je nepostupanjem po ovom predlogu podnosioca, protivno svojoj zakonskoj dužnosti, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu prilikom donošenja osporene presude povredio podnosiočevo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava; da je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenja u Kragujevcu povređeno i podnosiočevo pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. stav 1. i 2. Ustava, jer je u trenutku evidentiranja kod Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijale Novi Sad imao imovinsko pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, shodno tada važećem Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, na šta je navedeni prvostepeni upravni organ protivzakonito propustio da ga upozori; da je osporenom presudom povređeno i podnosiočevo pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, zajemčeno članom 69. stav 3. Ustava, jer mu je to pravo nesporno pripadalo na osnovu zakona koji je bio na snazi kada mu je prestao radni odnos, odnosno kada se evidentirao kod Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Novi Sad.
Podnosilac je, između ostalog, predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su presudom Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu U. 26694/10 od 18. avgusta 2011. godine povređena njegova Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje, na imovinu i na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, kao i da poništi osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosiocu je na osnovu rešenja broj 99-2/702 o prestanu radnog odnosa – otkazu ugovora o radu zaposlenom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, donetom od strane poslodavca, privrednog društva „N . “ a.d. N . S . – u restrukturiranju, prestao radni odnos 31. decembra 2008. godine. U stavu 2. dispozitiva navedenog rešenja određeno je da podnosiocu pripada pravo na isplatu posebne novčane naknade u iznosu od 268.956,00 dinara, što predstavlja zbir šestostruke prosečne zarade ostvarene u Republici Srbiji, dok je u stavu 3. podnosilac upoznat sa svojim pravom da kod Nacionalne službe za zapošljavanje ostvaruje pravo na isplatu novčane naknade po osnovu prestanka radnog odnosa kod poslodavca za preostali broj meseci do ispunjenja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju, u visini od 60 % prosečne mesečne zarade u privredi Republike Srbije. U stavu 4. rešenja određeno je da maksimalna dužina trajanja isplate posebne novčane naknade iznosi 38 meseci. Podnosilac se 9. januara 2009. godine javio Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi evidentiranja kao nezaposlenog lica. Podnosilac ustavne žalbe je 20. januara 2009. godine potpisao izjavu o saglasnosti broj 0410 10461-25/2009, a kojom se saglašava da mu se isplata preostalog dela posebne novčane naknade izvrši u ratama, kao i da osim isplate preostalog dela posebne novčane naknade nema drugih potraživanja prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Podnosilac je 28. aprila 2010. godine Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Novi Sad podneo zahtev za priznanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, koji je rešenjem broj 0402-10411-3955-1/2010 od 6. jula 2010. godine odbijen, sa obrazloženjem da zbog opredeljenja za posebnu novčanu naknadu, čiji je iznos veći od iznosa koji bi dobio da se opredelio za otpremninu predviđenu Zakonom o radu, podnosilac nema pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, saglasno odredbi člana 67. stav 1. tačka 1) novog Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 36/09 i 88/10), koji je u međuvremenu, 23. maja 2009. godine, stupio na snagu. Protiv navedenog rešenja podnosilac je uložio žalbu, koja je odbijena rešenjem drugostepenog upravnog organa broj 0031-10412-967/2010 od 6. avgusta 2010. godine. Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac je pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Upravnom sudu – Odeljenje u Kragujevcu, koji je osporenom presudom U. 26694/10 od 18. avgusta 2011. godine tužbu odbio, ocenivši da je u prvostepenom i drugostepenom postupku činjenično stanje tačno utvrđeno i da je na isto pravilno primenjeno materijalno pravo. U obrazloženju navedene presude negirana je podnosiočeva tvrdnja da nije imao saznanja o svom pravu na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Upravni sud je zaključio da je podnosilac znao za svoje pravo na osnovu navedene izjave o saglasnosti broj 0410 10461-25/2009, potpisane od strane podnosioca, kojom on izražava saglasnost da isplatom posebne novčane naknade nema drugih novčanih potraživanja prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje, shodno odredbama tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04).
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. stav 3.).
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:
Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04), koji je važio do 23. maja 2009. godine, bilo je propisano: da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem poslova, u skladu sa zakonom (član 109. stav 1. tačka 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (član 110. stav 1.); da nezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu (član 110. stav 2.); da pravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom (član 110. stav 3.); da se u rok iz st. 1 . - 3. ovog člana ne računa vreme za koje je nezaposleni po propisima o zdravstvenom osiguranju bio nesposoban za rad (član 110. stav 4.); da se novčana naknada isplaćuje nezaposlenom 24 meseca ako je osiguranik stariji od 55 godina i ima staž osiguranja duži od 25 godina (član 115. stav 1. tačka 6.).
Odredbom člana 104. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 36/09 i 88/10), koji je stupio na snagu 23. maja 2009. godine, propisano je da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona ostvarila prava u skladu sa propisima i opštim aktima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, ostvaruju prava u obimu i trajanju utvrđenom tim propisima i opštim aktima.
Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i "Službeni glasnik RS", br oj 30/10) propisano je:da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite svoja prava i prane interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima, te da će, kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ili drugi učesnik u postupku ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriti ih na to (član 6. st . 1. i 2.); da su organi koji vode postupak, odnosno rešavaju u upravnim stvarima, dužni da obezbede uspešno i kvalitetno ostvarivanje i zaštitu prava i pravnih interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka (član 7.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9. stav 2.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da službeno lice koje vodi postupak određuje, po svojoj inicijativi ili po predlogu stranke, usmenu raspravu u svakom slučaju kad je to korisno za razjašnjenje upravne stvari a mora je odrediti u upravnim stvarima u kojima učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim interesima ili kad treba da se izvrši uviđaj ili sasluša svedok ili veštak (član 139.); da obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (član 199. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak (član 232. stav 2.).
Odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje ("Službeni glasnik RS", br. 19/04 i 35/04) predviđeno je, između ostalog, da se u službi filijale obavljaju poslovi savetovanja poslodavaca, nezaposlenih i zaposlenih koji traže zaposlenje i pružanja saveta i stručne pomoći o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i o načinu popunjavanja i dostavljanja Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata.
Odredbom člana 52. stav 1. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje („Službeni glasnik RS“, br. 31/08 i 29/09) bilo je propisano da je Nacionalna služba dužna da tražiocu zaposlenja sa evidencije, osim savetovanja iz člana 51. ovog pravilnika, pruža savete o primeni zakonskih i drugih propisa u oblasti rada i zapošljavanja, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i pomoć u načinu popunjavanja i dostavljanja Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata u postupku obavljanja poslova zapošljavanja i ostvarivanja prava i obaveza tražioca zaposlenja.
5. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da prilikom evidencije, kao i prilikom redovnog javljanja Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Novi Sad, od strane nadležnog službenog lica nije upozoren na to da mu po osnovu tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti pripada pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, da mu je čak izričito rečeno da on na to nema pravo, te da je čak primoran da potpiše izjavu kojima se saglašava da prema tom organu nema nikakvih potraživanja. Dalje, ističe da je usled ovakvog nesavesnog postupanja ovlašćenog službenog lica bio onemogućen da blagovremeno podnese zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. Podnosilac stoga zaključuje da su upravni organi postupili suprotno načelima Zakona o opštem upravnom postupku o zaštiti prava građana i pružanju pomoći stranci i da je stoga Upravni sud bio dužan da u tvrdi zbog čega podnosilac prilikom prvog javljanja nadležnoj službi 9. januara 2009. godine nije podneo zahtev za priznavanje spornog prava. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe , Upravni sud se pitanjem blagovremenosti zahteva bavio „samo sa formalne strane“, ne razmatrajući poštovanje zakonskih obaveza organa koji postupaju u upravnom postupku.
Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.
Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u predmetnom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred upravnim organima. Ovaj sud, međutim, podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Ruiz Torija protiv Španije'', od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda ili upravnog organa. Ovaj zahtev je utoliko značajniji, ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Helle protiv Finske“, predstavka broj 157/1996/776/ 1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60 .).
Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj protiv konačnog rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje ukazao da je tuženi organ propustio da utvrdi da li je podnosiocu bilo omogućeno da podnese zahtev 9. januara 2009. godine, kada se prijavio na evidenciju nezaposlenih u nadležnoj službi za zapošljavanje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao organizaciji koja vrši javna ovlašćenja, leži posebna odgovornost za preduzete radnje, odnosno date savete i pruženu stručnu pomoć nezaposlenim licima. Ustavni sud naglašava da je navedenim odredbama člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje i člana 52. stav 1. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje, utvrđena obaveza Nacionalne službe da nezaposlenim licima pruža stručnu pomoć i daje savete o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Ustavni sud, takođe, ukazuje da iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi obaveza organa koji rešava u upravnim stvarima da omogući stranci da što lakše ostvari svoja prava i da je upozori ukoliko oceni da ima osnova za ostvarenje nekog prava.
S obzirom na nespornu činjenicu da se podnosilac ustavne žalbe prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje 9. januara 2009. godine, a imajući u vidu ocenu drugostepenog upravnog organa da bi podnosilac, primenom odredaba člana 72. Zakona o o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, ostvario pravo na novčanu naknadu u trajanju od 12 meseci – da je blagovremeno podneo zahtev za priznavanje tog prava, Ustavni sud ocenjuje da je u predmetnom upravnosudskom postupku bilo neophodno utvrditi da li je nadležni prvostepeni organ postupio u skladu sa navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakon a o zapošljavanju i osiguranju za slučajnezaposlenosti.
Ustavni sud konstatuje da je u drugostepenom rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje ocenjeno da nije postojala nikakva smetnja da podnosilac blagovremeno podnese zahtev za novčanu naknadu, a da je Upravni sud u osporenoj presudi zaključio da nisu osnovani navodi tužbe da podnosilac nije imao saznanja o pravu na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, imajući u vidu da se u spisima predmeta nalazi izjava o saglasnosti broj 041 10461-25/2009 od 9. januara 2009. godine, potpisana od strane podnosioca, a kojom isti izražava saglasnost da nema drugih novčanih potraživanja prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da ni Upravni sud, ni Nacionalna služba za zapošljavanje, kao drugostepeni upravni organ u predmetnoj upravnoj stvari, u svojim obrazloženjima nisu dovoljno razmotrili argument podnosioca da ovlašćeno službeno lice Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Novi Sad ne samo da podnosioca nije upozorilo na pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti koje mu je po tada važećem zakonu nesporno pripadalo, već ga je aktivno ubeđivalo da mu to pravo ne pripada, navodeći ga da potpiše izjavu o saglasnosti broj 0410 10461-25/2009, iz čije sadržine proizlazi da je isplata preostalog dela posebne naknade bila uslovljena odricanjem od drugih zakonskih potraživanja prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje, uključujući i pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti. Iz obrazloženja osporene presude Upravnog suda – Odeljenj e u Kragujevcu proizlazi da Upravni sud nije odgovorio na odlučujući argument podnosioca, odnosno nije uzeo u obzir njegove tvrdnje u pogledu nesavesnog postupanja prvostepenog organa kojim je osujećen u ostvarenju svog zakonskog prava, umesto da mu u tome bude pomognuto. Pored toga, obrazloženje osporene presude Upravnog suda (kao i drugostepenog rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje u Beogradu) zasniva se istovremeno i na odredbi člana 67. stav 1. tačka 1 ) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009. godine - prema kojoj podnosilac uopšte nema pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, zbog opredeljenja za posebnu novčanu naknadu čiji je iznos veći od iznosa koji bi dobio da se opredelio za otpremninu predviđenu Zakonom o radu - i na odredbama člana 68. stav 3. i člana 72. stav 1. tačka 4. istog zakona, shodno kojima podnosilac nema pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti jer svoj zahtev nije podneo u zakonom predviđenom roku. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje osporene presude ne ispunjava zahteve pravičnosti.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i ujedno poništio osporenu presudu i određeno donošenje nove odluke od nadležnog suda, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.
Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu i prava na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, zajemčenih odredbama člana člana 58. i člana 69. stav 3. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je isti stav zauzeo u svojoj Odluci Už broj 2740/2010 od 11. aprila 2013. godine.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.