Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Ukupna dužina trajanja, uprkos složenosti predmeta, ne može se opravdati, čime je podnosiocima povređeno ustavno pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-421/2012
18.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Plačkova, Jovanke Plačkov i Dragane Plačkov, svi h iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Đorđa Plačkova, Jovanke Plačkov i Dragane Plačkov i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 408/10 (inicijalno pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4699/96), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Plačkov, Jovanka Plačkov i Dragana Plačkov, svi iz Novog Sada, su 18. januara 2012. godine, preko punomoćnika Bogdana Bjelice, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P. 408/10 od 23. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2724/11 od 9. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz istog člana Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 408/10 (inicijalno pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4699/96).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova koji su samo delimično usvojili tužbene zahteve podnosilaca, primenjujući obligacioni institut naknade štete zbog neplaćanja zakupnine, umesto pravila o neosnovanom obogaćenju do kog je došlo na strani tuženih. Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, dok naknadu nematerijalne štete nisu tražili.

Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku za koju su dati detaljni razlozi i navodi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 408/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvobitni tužioci Petar Plačkov i Ikonija Plačkov podneli su 16. avgusta 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih Ž.V. i S.K, radi predaje poseda nepokretnosti – dvorišne stambene zgrade u Novom Sadu . Predmet je formiran pod brojem P. 4699/96.

Tuženi su podneskom od 13. decembra 1996. godine istovremeno podneli odgovor na tužbu i protivtužbu, radi raskida ugovora o zakupu i naknade dela sredstava uloženih u adaptaciju objekta.

Na ročištu od 17. februara 1996. godine određeno je spajanje postupaka po tužbi i po protivtužbi u jedan parnični postupak, koji se vodi o pod brojem P. 4699/96.

U toku trajanja parničnog postupka tužioci-protivtuženi i tuženi-protivtužioci su u nekoliko navrata precizirali ili preinačavali svoje zahteve.

Na ročištu održanom 22. februara 2002. godine dozvoljeno je stupanje u parnicu tužiljama Jovanki Plačkov i Dragani Plačkov, ovde podnositeljkama ustavne žalbe.

Opštinski sud u Novom Sadu je 22. februara 2002. godine doneo prvu po redu prvostepenu presudu P. 4699/96. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1647/02 od 20. februara 2003. godine usvojio žalbe parničnih stranaka, ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Predmet je dobio novi broj P. 1993/03.

Na ročištu za glavnu raspravu od 14. decembra 2005. godine određen je prekid parničnog postupka, usled smrti tužioca-protivtuženog Petra Plačkova.

Prvobitna tužilja Ikonija Plačkov i Đorđe Plačkov, ovde podnosilac ustavne žalbe su, kao zakonski naslednici ostavioca Petra P lačkova, podneskom od 15. novembra 2006. godine tražili nastavak parničnog postupka.

Na ročištu od 25. januara 2007. godine određen je nastavak parničnog postupka i predmet je dobio novi broj P. 1379/07.

Na ročištu od 25. maja 2007. godine ponovo je određeni prekid parničnog postupka, sada zbog smrti tužilje prvog reda Ikonije Plačkov.

Đorđe Plačkov je kao zakonski naslednik ostavilje Ikonije Plačkov, 1. aprila 2008. godine podneo predlog za nastavak parničnog postupka.

Na ročištu od 4. juna 2008. godine određen je nastavak parničnog postupka i predmet je dobio novi broj P. 4704/08.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, parnični postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu broj P. 891/10.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 891/10 od 5. jula 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u navedenoj pravnoj stvari i odredio da se spis predmeta, po pravnosnažnosti rešenja, dostavi Višem sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom prvostepenom sudu. Predmet je pred Višim sudom u Novom Sadu dobio novi broj P. 408/10.

Viši sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 408/10 od 23. maja 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih i odbio u celini protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2724/11 od 9. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca-protivtuženih i delimično odbio, a delimično uvažio žalbu tuženih-protivtužilaca u usvaja jućem delu, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je umanjio prethodno dosuđene novčane iznose naknade štete tužiocima-protivtuženih. Osporena drugostepena presuda je dostavljena tužiocima-protivtuženim 19. decembra 2011. godine.

U predmetnom parničnom postupku bilo je zakazano 40 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nije održan o i izveden je dokazni postupak veštačenjem preko veštaka građevinske struke , a u tri navrata preko veštaka ekonomsko-finansijske struke (na različite okolnosti), saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan je ceo period trajanja parničnog postupka, od kada su pravni prethodnici podnosioca Đorđa Plačkova podneli tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu (16. avgusta 1996. godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2724/11 od 9. novembra 2011. godine, odnosno do dana dostavljanja drugostepene presude podnosiocima ustavne žalbe, 19. decembra 2011. godine (videti presudu Evro pskog suda za ljudska prava "Soares Fernandes protiv Portugalije" , od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 15 godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje postupka pred parničnim sudom, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu (a konkretni predmet je nesumnjivo bio složen zbog podnošenje tužbe i protivtužbe koje su u sebi sadržale po nekoliko zahteva, kao i zbog potrebe izvođenja dokaza veštačenjem na različite relevantne okolnosti), ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stran aka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je parnični postupak u dva navrata bio u prekidu zbog smrti prvobitnih tužilaca (Petra Plačkova i Ikonije Plačkov), u ukupnom trajanju od skoro dve godine. Po oceni Ustavnog suda, ovaj vremenski period se ne može staviti na teret redovnom sudu.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 408/10 (inicijalno pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4699/96), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosi oci ustavne žalbe ni su istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete, niti su predložili neki drugi način ostvarenja pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljene povrede navedenog ustavnog prava , Ustavni sud nalazi da se njihovo pravično zadovoljenje, u konkretnom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem da im je u predmetnom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili i presudu Višeg suda u Novom Sadu P. 408/10 od 23. maja 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2724/11 od 9. novembra 2011. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. U tom smislu su navodi podnosilaca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog obligacionog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njihovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice pošto nisu u potpunosti uspeli u svim svojim novčanim zahtevima, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti