Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja uputstva suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao neblagovremena. Vrhovni kasacioni sud je povredio pravo na pravično suđenje jer je ignorisao prethodno uputstvo Ustavnog suda o roku za izjavljivanje revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva A. d.o.o. Apatin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva A. d.o.o. Apatin i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 160/2017 od 31. oktobra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravič no suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 160/2017 od 31. oktobra 2018. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2607/14 od 8. oktobra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo A. d.o.o. Apatin je, 16. januara 2019. godine, preko punomoćnika N. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 160/2017 od 31. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Rešenjem Ustavnog suda Už- 9094/2014 od 19. septembra 2016. godine, kojim je odbačena njegova ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2607/14 od 8. oktobra 2014. godine , istovremeno upućen da u roku od 30 dana od dana prijema istog izjavi reviziju Vrhovnom kasacionom sudu. Ističe da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija kao neblagovremena, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud rok za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva računao od dana prijema drugostepene presude, potpuno ignorišući pravni stav Ustavnog suda. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

Imajući u vidu da je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda po svojoj sadržini slična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje cenio isključivo sa stanovišta odredbe najvišeg pravnog akta u Republici Srbiji.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Už-9094/2014, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac G. M . je 19. septembra 2008. godine podneo Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate uvećane zarade za prekovremeni rad.

Osnovni sud u Nišu je tokom postupka doneo prvu prvostepenu presudu u ovoj pravnoj stvari, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1362/12 od 12. septembra 2012. godine i vraćen predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje.

Osnovni sud u Nišu je 18. marta 2014. godine doneo presudu P1. 2020/12, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je 8. oktobra 2014. godine doneo presudu Gž1. 2607/14, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati uvećanu zaradu za prekovremeni rad.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. decembra 2014. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedene drugostepene presude, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Ustavni sud je 19. septembra 2016. godine doneo Rešenje Už-9094/2014, kojim je odbacio ovu ustavnu žalbu, nalazeći da podnosilac ustavne žalbe nije iscrpeo sva pravna sredstva za zaštitu ustavnog prava u redovnom sudskom postupku, jer nije izjavio reviziju protiv osporene drugostepene presude, saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14), a koji se primenjivao na predmetni parnični postupak nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž. 1362/12 od 12. septembra 2012. godine. Ustavni sud je istovremeno ukazao da podnosilac ustavne žalbe, u smislu Zaključaka usvojenih na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine i dopuna zaključaka o dozvoljenosti revizije od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, ne sme snositi štetne posledice, pa ga je uputio da u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja može izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. novembra 2016. godine Vrhovnom kasacionom sudu reviziju protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2607/14 od 8. oktobra 2014. godine, u kojoj je ukazao na Rešenje Ustavnog suda Už- 9094/2014 od 19. septembra 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev2. 160/2017 od 31. oktobra 2018. godine odbacio kao neblagovremenu reviziju tužioca. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je punomoćnik tuženog prema dostavnici u spisima predmeta pobijanu drugostepenu presudu primio 24. novembra 2014. godine, a da je reviziju izjavio 3. novembra 2016. godine; da je protekao prekluzivni rok za izjavljivanje revizije koji je propisan članom 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da imperativna zakonska norma o roku za izjavljivanje revizije sprečava svaku mogućnost produženja tog roka i postupanje suda po neblagovremenoj reviziji, bez obzira na razloge (uputstvo iz odluke Ustavnog suda Už- 9094/2014), zbog čega je sud odlučio kao u izreci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Drugim odredbama Ustava, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je: da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 92/23 ) propisano je da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje navode o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na konstataciji da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o dozvoljenosti njegove revizije zanemario Rešenje Ustavnog suda Ustavnog suda Už-9094/2014 od 19. septembra 2016. godine, na osnovu koga podnosilac ima pravo da se o njegovoj reviziji odluči u meritumu.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Dakle, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju nije izvršio nalog iz Rešenja Ustavnog suda Už-9094/2014 od 19. septembra 2016. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje nadležnosti Ustavnog suda od strane drugog suda da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima suprotno je osnovnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske , broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud zatim nalazi da je za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i pouka o mogućnosti izjavljivanja revizije u ovoj vrsti spora koja je data u R ešenju Ustavnog suda Už-9094/2014 od 19. septembra 2016. godine. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak započeo po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i da je nakon donošenja ukidajućeg rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž. 1362/12 od 12. septembra 2012. godine počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13) koji je uveo posebne osnove za izjavljivanje revizije, pored ostalog, i u slučaju kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, Ustavni sud je, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja i zaključke usvojene na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine i dopune zaključaka o dozvoljenosti revizije od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na reviziju i da ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje. U konkretnom slučaju, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugo stepene presude, Sud je u svom Rešenju kojim je odbacio ustavnu žalbu, istovremeno podnosiocu ustavne žalbe dao pouku o pravnom sredstvu, utvrđujući da može da izjavi reviziju u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda, a čime se podnosilac i koristio.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske , broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji, a imajući u vidu, pre svega, pravnu pouku Ustavnog suda iz Rešenja Už-9094/2014 od 19. septembra 2016. godine, odbacivanje revizije podnosioca predstavlja vid preteranog formalizma , kao i nepostupanja po odluci Ustavnog suda .

Ustavni sud je takve stavove već zauzeo u odlukama Už-7367/2016 od 31. maja 2018. godine i Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 160/2017 od 31. oktobra 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2607/14 od 8. oktobra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja uputstva suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti