Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao preko šest godina, a neopravdanoj dužini je presudno doprinelo neaktivno postupanje drugostepenog suda po žalbi, koji o njoj nije odlučivao preko tri godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4211/2010
20.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Milojkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovice Milojkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6834/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Milojković iz Niša podneo je 24. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6834/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je parnični postupak suviše dugo trajao zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na delotvorno pravno sredstvo, zbog nemogućnosti da se žali na dugo trajanje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ujedno ističući i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 6834/03 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. decembra 200 3. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane , Vojna Pošta 8070 Leskovac, radi naknade nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog pretrpljenog straha, na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i na ime pretrpljenih fizičkih bolova i budućih fizičkih bolova.

Tužena je 2. aprila 2004. godine dostavila sudu odgovor na tužbu, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 15. aprila 2004. godine. Do kraja 2004. godine, izveden je dokaz medicinskim veštačenjem, saslušan je tužilac i održana su još četiri ročišta.

U toku 2005. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu. Opštinski sud je 16. januara 2006. godine glavnu raspravu zaključio, da bi istoga dana rešenjem ponovo otvorio glavnu raspravu, radi dopune dokaznog postupka. Nakon tri održana ročišta, Opštinski sud je 23. juna 2006. godine doneo presudu P. 6834/03 kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je 20. septembra 2006. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, koju je Apelacioni sud u Nišu presudom Gž. 717/10 od 15. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 6834/03 od 23. juna 2006. godine.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava suštinski ne razlikuju od naveden ih odred aba Evropske konvencije, Ustavni sud je po stojanje povrede prava označenih u ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredb e Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud nalazi da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer parnični postupak od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Parnični postupak je ukupno trajao šest godina i četiri meseca.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je neopravdanoj dužini postupka presudno doprinelo nečinjenje Okružnog suda u Leskovcu, a da podnosilac ustavne žalbe ničim nije doprineo odugovlačenju postupka. Naime, od 28. septembra 2006. godine, kada su spisi predmeta, radi postupanja po žalbi tužioca , dostavljeni Okružnom sud u u Leskovcu , taj drugostepeni sud za tri godine i tri meseca nije odluči o o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda P. 6834/03 od 23. juna 2006. godine, da bi tek Apelacioni sud u Nišu, koji je nakon reforme sudstva od 1. januara 2010. godine preuzeo deo nadležnosti Okružnog suda u Leskovcu, presudom odlučio o žalbi i pravnosnažno okončao postupak.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovom građanskopravno m predmetu, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud ocenjuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstvo, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2 Ustava, očigledno neosnovani. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, Ustav u članu 170. ustanovi o ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku sudskog postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je, forma lno i suštinski, delotvorno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu ''Vinčić i drugi protiv Srbije'', broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti