Utvrđena povreda prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje presudom Vrhovnog kasacionog suda. Poništena je revizijska presuda zbog brojnih procesnih propusta u disciplinskom postupku, kao što je vođenje postupka od strane neovlašćenog lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Feriza Kriještorca iz Velike Župe, Prijepolje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Feriza Kriještorca i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII 704/10 od 30. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, donese novu odluku o reviziji koju je tužena Republika Srbija izjavila protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž1. 398/08 od 9. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Feriz Kriještorac iz Velike Župe , Prijepolje, je 23. septembra 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 9. januara 2012. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda RevII 704/10 od 30. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporenom revizijskom presudom preinačene prvostepena i drugostepena parnična presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca kojim je traženo da se ponište kao nezakonita rešenja ministra Ministarstva trgovine, turizma i usluga kojima je podnosiocu, kao zaposlenom u tom ministarstvu, izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljnim tumačenjem i neprihvatljivom primenom materijalnog prava zanemario njegovo legitimno i Ustavom utvrđeno pravo da prisustvuje ročištima, da raspravlja i učestvuje u disciplinskom postupku koji se vodio protiv njega. Istakao je da mu u disciplinskom postupku, pre donošenja spornih odluka o disciplinskoj odgovornosti, nije data mogućnost da se izjasni o dokazima sa održane rasprave, na koju nije ni pozvan. Takođe, naveo je da se osporene odluke o disciplinskoj odgovornosti zasnivaju i na dokazima koji nisu izvedeni tokom disciplinskog postupka. Na kraju, naveo je da je Vrhovni kasacioni sud osporenu preinačujuću presudu zasnovao na temelju činjeničnog stanja različitog od onog koje je utvrđeno prvostepenom presudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen na radnom mestu Republičkog tržišnog inspektora u Sektoru tržišne inspekcije - Odeljenje u Užicu - Odsek Prijepolje, a protiv njega je 9. maja 2003. godine pokrenut disciplinski postupak „zbog osnovane sumnje da je iskorišćavanjem službenog položaja i prekoračenjem svog službenog ovlašćenja, od kineskih državljanki, vlasnica STR „Kina“ u Prijepolju, pribavio za sebe materijalnu korist u vrednosti od 18.000,00 dinara. Tokom disciplinskog postupka je saslušan podnosilac, saslušane su zajedno oštećene u svojstvu svedoka (nakon što su im pročitani zahtev za pokretanje disciplinskog postupka i izjava podnosioca data na zapisnik o saslušanju), i izvršen je van rasprave uvid u „sva priložena akta“ (dopis dežurnog istražnog sudije, policijske službene beleške o izjavama oštećenih i dokumentacija o njihovim iskazima datim u istrazi). Po okončanom postupku, podnosiocu je rešenjem ministra Ministarstva trgovine, turizma i usluga broj: 116-04-9/2003-05 od 15. jula 2003. godine izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa zbog „učinjene teže povrede radne obaveze - zloupotrebe službenog položaja ili prekoračenja ovlašćenja iz člana 59. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, počev od 21. jula 2003. godine“. U obrazloženju tog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je uvidom u priložena akta utvrđeno da je podnosilac od kineskih državljanki tražio na zajam 100 evra, pa kako ove nisu imale evre, dale su mu na zajam 6.000,00 dinara; da je obećao da će im novac vratiti za par dana; da im nije pretio, niti novac nasilno tražio, niti je ikada bio u kontroli STR "Kina"; da je posle nekog vremena od kineskinja tražio na zajam još 300 evra, a da su mu one narednog dale 200 evra; da je pozajmljeni novac vratio nakon devet dana preko advokata, nakon što je predmetni disciplinski postupak, uz istražni, već bio pokrenut. Dalje je navedeno da "ceneći izvedene dokaze, shodno članu 172. ZUP-a, prema kome izjava oštećenih stranaka može da se uzme kao dokazno sredstvo kada za utvrđivanje određene činjenice ne postoji neposredan dokaz, utvrđeno je da su oštećene stranke svojim izjavama datim OUP-u Prijepolje i istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, učinile verovatnim da je Kriještorac Feriz preduzimajući radnje koje mu se stavljaju na teret učinio težu povredu radne obaveze iz čl. 59. stav 1. tačka 5) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno zloupotrebu službenog položaja ili prekoračenja ovlašćenja, š to je i prema članu 52. tačka 1) Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenja usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru, utvrđeno kao teža povreda radne dužnosti (pribavljanje materijalne koristi za sebe ili drugog u vezi sa radom)".

Rešenjem ministra broj: 116-04-2/2003-05 od 21. jula 2003. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv prvostepenog disciplinskog rešenja.

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Prijepolju K. 89/06 od 21. januara 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Užicu Kž. 224/07 od 24. oktobra 2007. godine, podnosilac je kao okrivljeni oslobođen od optužbe da je istim radnjama koje su bile predmet inkriminacije i u disciplinskim postupku, dakle da je iskorišćavanjem svog službenog položaja, na štetu kineskih državljanki - vlasnica STR „Kina“ u Prijepolju, pribavio sebi imovinsku korist u protivvrednosti od 18.000,00 dinara, te da bi na taj način izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Opštinski sud u Prijepolju je parničnom presudom P1. 1/08 od 23. aprila 2008. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca, pa je poništio kao nezakonita rešenja ministra Ministarstva trgovine, turizma i usluga Republike Srbije broj: 116-04-9/2003-05 od 15. jula 2003. godine i broj: 116-04-2/2003-05 od 21. jula 2003. godine, kojima je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, te je tužena Republika Srbija obavezana da vrati podnosioca na rad na radno mesto republičkog tržišnog inspektora u nadležnom ministarstvu. U obrazloženju te presude je navedeno da prema članu 60. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, disciplinski postupak protiv zaposlenog vodi i disciplinsku meru izriče funkcioner koji rukovodi državnim organom, a da on, prema stavu 2. ovog člana, ovlašćenje za vođenje disciplinskog postupka i izricanje disciplinske mere može preneti na drugog funkcionera državnog organa. Kako je ministar trgovine, turizma i usluga ovlašćenje za vođenje disciplinskih postupaka i izricanje disciplinskih mera protiv zaposlenih u tom ministarstvu preneo na Bojana Ramboseka, sekretara ministarstva, ali je disciplinski postupak protiv podnosioca vodila Jasmina Korać, načelnik Odeljenja za opšte poslove u tom ministarstvu, koja nije imala ovlašćenje za vođenje ovog disciplinskog postupka, to je ocena prvostepenog suda bila da je disciplinski postupak protiv podnosioca vođen od strane neovlašćenog lica, što je po sebi dovoljno da pobijane odluke čini nezakonitim. Iz iskaza samog podnosioca utvrđeno je da je u predmetnom disciplinskom postupku on saslušan od strane Jasmine Korać i da je tek po okončanom saslušanju sekretar ministarstva Bojan Rambosek došao iz druge prostorije, potpisao zapisnik sa rasprave i odmah izašao iz prostorije u kojoj je podnosilac prethodno saslušavan, a da sa njim uopšte nije ni razgovarao. Okolnost da je tužilac potpisao zapisnik o njegovom saslušanju, u kom formalno stoji da je ovaj disciplinski postupak vodio sekretar ministarstva, sama za sebe ne znači da je to lice zaista bilo i prisutno prilikom saslušanja podnosioca. Zatim, istaknuto je i to da, čak i da je sekretar ministarstva zaista neposredno saslušao tužioca u ovom disciplinskom postupku, pobijane odluke o njegovoj disciplinskoj odgovornosti ni tada ne bi bile zakonite, s obzirom na to da on nesporno nije bio prisutan prilikom saslušanja oštećenih vlasnica radnji u svojstvu svedoka, a što se utvrđuje iz sadržine zapisnika koji je potpisala samo Jasmina Korać. Navedeno je da podnosilac ustavne žalbe nije uopšte pozvan na raspravu koja je u ovom disciplinskom postupku održana 11. jula 2003. godine, na kojoj su saslušane oštećene kineske državljanke, niti je upoznat sa izjavima oštećenih koje su date na toj raspravi, te samim tim njemu nije ni pružena mogućnost da učestvuje u izvođenju dokaza saslušanjem oštećenih u svojstvu svedoka, da postavlja pitanja istima i da se upozna sa rezultatom izvođenja tih dokaza i o njima izjasni, čime je povređen član 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Pri tome, svedokinje su saslušane istovremeno, umesto jedna nakon druge, tako da je u zapisnik unet samo njihov zajednički iskaz, zbog čega se iz iskaza svedoka nije moglo utvrditi prema kojoj oštećenoj je podnosilac preduzimao određene konkretne radnje i koje konkretne radnje su prema podnosiocu izvršene od strane pojedinih oštećenih. Navedeno je da je neprihvatljivo i da predstavlja povredu pravila disciplinskog postupka, to što su oštećenima pre saslušanja pročitani zahtev za pokretanje disciplinskog postupka u kojem stoji detaljan opis radnji koje mu se stavljaju na teret, a zatim i odbrana koju je podnosilac u tom postupku već izneo. Kao potpuno neosnovano je ocenjeno isticanje tužene da podnosilac u okviru disciplinskog postupka nije bio pozvan da prisustvuje saslušanju oštećenih, jer bi svojim prisustvom mogao da utiče na njihove izjave. Takođe je navedeno da izreka prvostepenog rešenja uopšte ne sadrži vreme, mesto i način izvršenja povrede radne obaveze. Konačno, prvostepeni sud je zaključio da je podnosilac svojim ponašanjem narušio ugled tržišne inspekcije, bez obzira da li se sa oštećenima nalazio u intimnim i prijateljskim odnosima, jer je nedolično da tržišni inspektor ima bilo kakve odnose sa vlasnicima radnji kod kojih može da vrši inspekcijsku kontrolu, a posebno da od istih traži novac na zajam. Međutim, pošto odredbama zakona kojima je uređena odgovornost inspektora ovakve radnje nisu predviđene kao povreda radne obaveze, to se ni navedeno ponašanje podnosioca ne može sankcionisati važećim propisima, iako je narušenje ugleda nekih drugih državnih organa od strane zaposlenih u istima, predviđeno kao teža povreda radne obaveze. Stoga sud ne može da otkloni navedeni propust zakonodavca, time što bi našao da je podnosilac izvršio neku drugu povredu radne obaveze u odnosu na onu koja je bila predmet disciplinskog postupka, te je tužbeni zahtev usvojio i pobijane odluke kao nezakonite poništio.

Okružni sud u Užicu je presudom Gž1. 398/08 od 9. juna 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom RevII 704/10 od 30. juna 2010. godine, donetom u postupku po reviziji tužene, preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U osporenoj revizijskoj presudi je navedeno da, ceneći da li postupci tužioca (ovde podnosioca) sadrže radnje koje mogu predstavljati povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da se od zaposlenog u državnom organu, funkcionera ili izvršioca na određenom radnom mestu, zahteva da svoj posao obavlja u granicama propisanih ovlašćenja i dužnosti za to radno mesto, i to na način kojim će čuvati (odnosno neće rušiti) ugled državnog organa u kome je zaposlen, bez obzira na vrstu posla koji obavlja. Ova obaveza zaposlenog u državnom organu je utoliko veća, ukoliko je veća odgovornost radnog mesta na koje je raspoređen, kao što je u konkretnom slučaju posao republičkog tržišnog inspektora. Dalje je ukazano da imajući ovo u vidu, kao i sadržaj dužnosti i ovlašćenja inspektora propisanih Zakonom o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenja usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru, neprihvatljivo je ponašanje podnosioca koji pozajmljuje novac od lica nad kojima treba da se vrši nadzor i kontrola, bez obzira da li bi to u narednom periodu učinio sam podnosilac ili neko drugi od inspektora. Ovakvim postupanjem, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, podnosilac jeste prekoračio svoja ovlašćenja i zloupotrebio službeni položaj, a posebno imajući u vidu da je bio svestan okolnosti da su vlasnice radnje, od kojih je novac tražio na zajam, znale da je on republički tržišni inspektor, da je oba puta novac pozajmio u radnji (što ne ukazuje na posebno pijateljske odnose), pri čemu je novac na zajam tražio i drugi put, a da prethodni dug nije vratio, što sve ukazuje da tužilac jeste učinio povredu radne obaveze predviđenu članom 59. stav 1. tačka 5) Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Pri tome, na postojanje disciplinske odgovornosti podnosioca je bez uticaja okolnost što je on oslobođen krivične odgovornosti, s obzirom da je građanskopravna odgovornost šira od krivičnopravne, a što se posebno odnosi na odgovornost zaposlenih, naročito u državnim organima. Tužilac je u krivičnom postupku oslobođen odgovornosti, jer je utvrđeno da novac nije uzeo radi pribavljanja određene imovinske koristi, što jeste od uticaja, ali samo kod utvrđivanja njegove krivične odgovornosti. Međutim, sama činjenica da je pozajmljivao novac od lica nad kojima treba da se vrši nadzor, čini ga nepodobnim za obavljanje poslova u državnim organima. Dalje je navedeno da je disciplinski postupak protiv podnosioca pokrenut i vođen od strane sekretara nadležnog ministarstva, ovlašćenog za to od strane ministra, saglasno članu 60. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, na čiji predlog je ministar doneo pobijano rešenje. Tačno je da su vlasnice radnje saslušane od strane načelnika Odeljenja za opšte poslove ministarstva, koji nije imao posebno ovlašćenje ministra za vođenje postupka, ali ovo ne predstavlja propust koji može biti od uticaja na zakonitost navedene odluke, s obzirom na to da se radi o izvođenju jedne dokazne radnje - saslušanja svedoka. Iskazi ovih svedoka nisu od uticaja na odluku o disciplinskoj odgovornosti podnosioca, s obzirom na to da je radnja koja mu je stavljena na teret, a koja čini biće povrede radne obaveze, utvrđena na osnovu iskaza samog podnosioca u tom postupku (koji nije osporio da je novac od kineskih državljanki - vlasnica radnje pozajmljivao, da prvi dug nije vratio, da su one imale saznanja da je on republički tržišni inspektor). Nepozivanje tužioca na raspravu na kojoj su saslušane kineske državljanke, takođe ne predstavlja propust od uticaja na zakonitost odluke, s obzirom na to da je podnosilac imao pravo da se upozna i sa rezultatom izvođenja ovog dokaza, naknadnim čitanjem zapisnika, i da se o tome izjasni, što on nije učinio.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.). Odredbama člana 33. Ustava, između ostalog, utvrđena su sledeća posebna prava okrivljenog: da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao i svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispitaju i svedoci odbrane (stav 5.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredbom člana 59. stav 1. tačka 5) Zakona o radnim odnosima u državnim organima (''Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05, 79/05 i 23/13 – US), koji je važio u vreme donošenja rešenja o disciplinskoj odgovornosti podnosioca, bilo je propisano da teže povrede radnih obaveza i dužnosti jesu zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja. Istovremeno, odredbom člana 52. stav 1. tačka 1) Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru ("Službeni glasnik RS", br. 39/96, 20/97, 46/98, 34/01 - dr. zakon, 80/02 - dr. zakon i 101/05 - dr. zakon), koji je takođe naveden, ali samo u obrazloženju rešenja o disciplinskom kažnjavanju podnosioca, propisano je da se, pored težih povreda radnih dužnosti utvrđenih Zakonom o radnim odnosima u državnim organima, kao teža povreda radne dužnosti inspektora i drugih radnika na poslovima inspekcijskog nadzora smatra - pribavljanje materijalne koristi za sebe ili drugog u vezi sa radom.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) je propisano da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese, da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da stranka ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi, da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, kao i da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasn i (član 133.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da na početku usmene rasprave utvrdi koja su od pozvanih lica prisutna, a u pogledu odsutnih - da proveri da li su im pozivi uredno dostavljeni (član 146. stav 1.); da se svedoci saslušavaju pojedinačno, bez prisustva svedoka koji će se docnije saslušati (član 167. stav 1.), kao i da ako za utvrđivanje određene činjenice ne postoji neposredan dokaz, ili se takva činjenica ne može utvrditi na osnovu drugih dokaza, za utvrđivanje te činjenice može se kao dokaz uzeti i usmeno data izjava stranke, te da se izjava stranke može uzeti kao dokaz i u upravnim stvarima malog značaja ako bi određenu činjenicu trebalo utvrđivati saslušanjem svedoka koji živi u mestu udaljenom od sedišta organa, ili ako bi, usled pribavljanja drugih dokaza, bilo otežano ostvarivanje prava stranke (član 172. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje pre svega da je odgovornost podnosioca ustavne žalbe u disciplinskom postupku koji se protiv njega vodio pred Ministarstvom trgovine, turizma i usluga zbog teže povrede radne obaveze i dužnosti, usled zloupotrebe službenog položaja ili prekoračenja ovlašćenja, utvrđena izvođenjem sledećih dokaza: uzimanjem izjave podnosioca ustavne žalbe kao stranke u disciplinskom postupku, zajedničkim (istovremenim) saslušanjem dve svedokinje u svojstvu oštećenih, kao i vanraspravnim uvidom u pribavljene policijsko-sudske beleške, obaveštenja i zapisnike. Na osnovu tako utvrđene odgovornosti podnosioca zbog novca uzetog na zajam od vlasnica trgovinskih radnji, njemu je rešenjima ministra navedenog ministarstva izrečena kao konačna disciplinska mera prestanak radnog odnosa. U postupku pred sudovima niže instance utvrđena je nezakonitost tih rešenja ministra, zbog toga što u disciplinskom postupku nisu poštovane osnovne procesne garancije "pravičnog suđenja" na štetu podnosioca ustavne žalbe, dok je u osporenoj revizijskoj presudi zauzeto drugačije pravno stanovište, koje se sastojalo i u tome da nisu učinjene značajnije nepravilnosti tokom sprovođenja disciplinskog postupka, odnosno da određene nepravilnosti koji jesu učinjene, nisu mogle imati uticaj na pravičnost samog postupka, a samim tim ni na zakonitost spornih rešenja ministra. Posebno je apostrofirano da zaposleni u državnom organu mora da čuva (odnosno da ne ruši) ugled organa u kom radi, te da je neprihvatljivo ponašanje podnosioca koji pozajmljuje novac od lica nad kojima treba da se vrši nadzor i kontrola od strane tržišne inspekcije, što ga čini nepodobnim za obavljanje poslova u državnim organima.

Sa stanovišta Ustavnog suda, navedeni zaključak revizijskog suda o neophodnosti održavanja visokog moralnog integriteta i dostojanstva u ponašanju državnih službenika je jasan, principijelan i neupitan, te se o njemu kod ocene postojanja povrede radne obaveze zaposlenog nesumnjivo mora voditi računa. Međutim, uvek, a naročito kod vođenja postupka protiv nekog lica za bilo koje kažnjivo delo, mora se imati u vidu da se unapred propisanom procedurom upravo štite suštinske (meritorne) vrednosti koje jedno društvo prepoznaje i promoviše, te da se do pravične odluke o nečijem pravu, obavezi ili odgovornosti, u njenom materijalnopravnom smislu, može doći isključivo kroz poštovanje proklamovanih procesnih garancija u određenom postupku. Svaka stranka koja je podvrgnuta određenim "optužbama" mora dobiti mogućnost da se njen glas „čuje“, te da dobije adekvatnu i efektivnu priliku da "predstavi svoj slučaj", odnosno da svoju odbranu iznese na način koji će zadovoljiti ustanovljene standarde pravičnog suđenja.

Ustavni sud nalazi da u disciplinskom postupku koji je prethodio parničnom postupku koji je predmet ovog ustavnosudskog spora, nisu poštovane osnovne procesne garancije na štetu podnosioca ustavne žalbe, a što je dovelo u sumnju pravičnost disciplinskog postupka u celini, o čemu su jasne, detaljne i ustavnopravno zasnovane razloge dali nižestepeni sudovi.

Prvo, disciplinski postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, prema utvrđenju prvostepenog suda, vođen je od strane neovlašćenog službenog lica. Naime, u smislu člana 60. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, disciplinski postupak protiv zaposlenog je vodio i disciplinsku meru izricao funkcioner koji je rukovodio državnim organom, a prema stavu 2. ovog člana, ovlašćenje za vođenje disciplinskog postupka i izricanje disciplinske mere moglo se preneti na drugog funkcionera tog državnog organa. Ministar trgovine, turizma i usluga je ovlašćenje za vođenje disciplinskih postupaka i izricanje disciplinskih mera protiv zaposlenih u ministarstvu preneo na sekretara tog ministarstva, ali konkretni disciplinski postupak protiv podnosioca vodila je načelnica Odeljenja za opšte poslove u tom ministarstvu, dakle neovlašćeno službeno lice, jer se na nju nije dalje moglo prenositi ovlašćenje od strane sekretara ministarstva.

Utoliko je činjenični zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je disciplinski postupak protiv podnosioca pokrenut i vođen od strane sekretara nadležnog ministarstva, ovlašćenog za to od strane ministra saglasno članu 60. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, to je u očiglednoj suprotnosti sa činjeničnim stanjem koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, a za koje činjenično stanje je vezan najviši sud u postupku po reviziji, te koje ne može da menja u slučaju da donosi preinačujuću odluku. Štaviše, u samom osporenom drugostepenom rešenju ministra, kojim je odbijen prigovor podnosioca, izričito je konstatovano "da je ovlašćenje preneto na načelnika službe za opšte poslove koji je u svojstvu stručnog saradnika vodio disciplinski postupak", a koja konstatacija je i sama po sebi u suprotnosti sa drugačijom činjeničnom tvrdnjom revizijskog suda.

Drugo, podnosilac ustavne žalbe nije uopšte, i to sa jasnom namerom, pozvan na raspravu koja je u ovom disciplinskom postupku održana 11. jula 2003. godine, na kojoj su saslušane oštećene kineske državljanke, niti je upoznat sa izjavima oštećenih koje su date na toj raspravi. Ovakvim nečinjenjem – uskraćivanjem poziva od strane disciplinskog organa, podnosiocu ustavne žalbe je povređeno pravo da prisustvuje jednoj značajnoj fazi disciplinskog postupka. Prema stavu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, najvažnije je da se optuženi pojavi, kako u smislu prava na raspravu, tako i potrebe da se potvrdi ili proveri tačnost njegovih izjava i one uporede sa izjavama svedoka (vidi odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu ''Ninn-Hansen protiv Danske'', 28792/95 od 18. maja 1999. godine). Neopravdana i procesno neprihvatljiva, pa čak i protivzakonita, odluka disciplinskog organa da podnosioca ustavne žalbe "odvrati" sa predmetne rasprave u disciplinskom postupku, kako ne bi "uticao svojim prisustvom na iskaze svedoka", imala je za pravnu posledicu to da mu nije pružena mogućnost da učestvuje u izvođenju dokaza saslušanjem oštećenih u svojstvu svedoka. Samim time, nije mogao ni da postavljanja pitanja istima, da se o njihovim tvrdnjama odredi, da pruža odgovarajuća razjašnjenja i da svoju odbranu učini "efektivnom". Nesporno je da je disciplinski organ na ovaj način direktno povredio odredbe člana 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, koje u sebi sadrže niz procesnih prava koja su takve težine i značaja da su izdignuta na rang Ustavom garantovanih posebnih prava okrivljenog, pre svega iz člana 33. st. 4. i 5. Ustava, koji se shodno primenjuju i u disciplinskom postupku gde se utvrđuje odgovornost fizičkog lica za kažnjivo delo, a na osnovu stava 8. istog člana.

Ustavni sud, stoga, nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak revizijskog suda da nepozivanje podnosioca na raspravu na kojoj su saslušani svedoci ne predstavlja propust od uticaja na zakonitost rešenja, sa obrazloženjem da je podnosilac imao pravo da se upozna sa rezultatom izvođenja ovog dokaza i da se naknadno o tome izjasni. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac sa rezultatom izvođenja ovog dokaza bio upoznat tek sa donošenjem i dostavljanjem prvostepenog rešenja ministra, kao i to da donošenju tog rešenja nesumnjivo nije prethodila faza disciplinskog postupka u kojoj je mogao da se upozna sa izvođenjem ovog dokaza i da mu se pruži mogućnost da ga osporava ili pobija eventualnim protivdokazima.

U vezi pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda da iskazi svedoka nisu od uticaja na odluku o disciplinskoj odgovornosti, s obzirom na to da je radnja koja je podnosiocu stavljena na teret navodno utvrđena iz iskaza samog podnosioca ustavne žalbe u disciplinskom postupku, Ustavni sud ukazuje da iskaz stranke u upravnom procesnom pravu (ali i u parničnom i krivičnom procesnom pravu) predstavlja supsidijarni dokaz, ograničenog domašaja i dejstva. Ograničeni domašaj ovog dokaza izričito je utvrđen na normativnom planu, tako što je Zakonom o opštem upravnom postupku propisano da ako za utvrđivanje određene činjenice ne postoji neposredan dokaz, ili se takva činjenica ne može utvrditi na osnovu drugih dokaza, za utvrđenje te činjenice može se kao dokaz uzeti i usmeno data izjava stranke. Dakle, za utvrđenje odlučne činjenice koja ulazi u dispoziciju materijalnopravne norme, može se uzeti usmeno data izjava stranke, ali pod uslovom da nema neposrednih dokaza ili se ta odlučna činjenica ne može utvrditi na osnovu drugih dokaza. U predmetnom disciplinskom postupku, izvedeni su drugi dokazi za utvrđenje odlučnih činjenica, a to je zajednički iskaz svedoka i uvid u dostavljenu dokumentaciju. U spornim rešenjima ministra, odgovornost podnosioca ustavne žalbe za povredu radne obaveze je neposredno i direktno utvrđena na osnovu zajedničkog iskaza svedoka (primarni dokaz), kao i njihovih obaveštenja i iskaza datih pred policijom i u istražnom postupku, a što nesumnjivo proizlazi iz sadržine rešenja ministra. Na osnovu izloženog, u konkretnom disciplinskom postupku zajednički iskaz svedoka bio je odlučujući dokaz za utvrđenje odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za učinjenu povredu radne obaveze, ali ne i iskaz samog podnosioca ustavne žalbe, koji pri tome nije ni priznao da je učinio ono što mu je zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka stavljeno na teret, a to je da je zloupotrebio službeni položaj radi sticanja sopstvene imovinske koristi. Njegov iskaz bi bio dovoljan da se utvrdi da je on svojim radnjama povredio ugled državnog organa, što je moglo da vodi zaključku do koga je došao revizijski sud da ga to čini nepodobnim za obavljanje poslova u državnim organima, ali takva povreda radne obaveze nije normirana merodavnim propisima, niti je bila predmet konkretne inkriminacije u ovom disciplinskom postupku.

Takođe, povreda pravila disciplinskog postupka ogledala se i u tome da su svedokinje saslušane istovremeno, što je u suprotnosti sa članom 167. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku kojim je propisano da se svedoci saslušavaju pojedinačno, bez prisustva svedoka koji će se docnije saslušati. Na taj način, iz njihovog zajedničnog (simultanog) iskaza nije moglo da se utvrdi prema kojoj oštećenoj je podnosilac preduzimao određene radnje i koje konkretne radnje su u odnosu na njega izvršene od strane pojedinih oštećenih. Isto je i sa činjenicom da je svedokinjama pre saslušanja pročitan tekst zahteva za sprovođenje disciplinskog postupka protiv podnosioca i zapisnik o njegovom prethodnom saslušanju, i to bez njegovog prisustva tom saslušanju, što su sve očigledno ne samo sugestivni akti koji kompromituju objektivnost vođenja postupka za bilo koje kažnjivo delo, već i akti kojima se čini povreda ovog postupka.

Ustavni sud primećuje da su u toku sprovođenja disciplinskog postupka učinjene i druge nepravilnosti koje su dovele u sumnju pravičnost i zakonitost disciplinskog postupka, kao što je izvršeni "uvid u sva priložena akta", koji je učinjen van rasprave, bez omogućavanja podnosiocu da se sa njihovom sadržinom upozna i da se o njihovoj dokaznoj validnosti izjasni. Upravo iz te policijsko - sudske dokumentacije, kao posrednog ali i vrlo spornog dokaznog sredstva, disciplinski organ je crpeo odlučnu činjeničnu građu za konačni zaključak da su oštećene "svojim izjavama datim OUP-u Prijepolje i istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu učinile verovatnim" da je podnosilac radnjama koje mu se stavljaju na teret izvršio težu povredu radne obaveze, odnosno "zloupotrebu službenog položaja ili prekoračenja ovlašćenja", a što je povezano i sa težom povredom radne dužnosti iz člana 52. tačka 1) Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru (pribavljanje materijalne koristi za sebe ili drugog u vezi sa radom), pri čemu se za podnosioca u osporenim rešenjima nigde i ne tvrdi da je svojim radnjama ostvario imovinsku korist.

6. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi izmenio činjenično stanje utvrđeno u preinačenim nižestepenim odlukama, te da je nakon toga svoju odluku zasnovao na okolnostima koje nisu netačne (da podnosilac svojim postupcima nije čuvao ugled državnog organa u kom je zaposlen, da je pozajmljivanje novca od vlasnica radnji nad kojima može biti vršena inspekcijska kontrola neprihvatljiv vid ponašanja za tržišnog inspektora, što ga čini nepodobnim za obavljanje poslova u državnim organima), ali da je zbog toga proširio granice njegove odgovornosti u odnosu na konkretnu inkriminaciju iz zahteva kojim je postupak protiv njega pokrenut i izašao iz okvira onoga što je jedino bilo predmet raspravljanja i odlučivanja u disciplinskom postupku. Takođe, u osporenoj presudi je došlo do prenebregavanja svih prethodno navedenih povreda prava na odbranu "okrivljenog" i drugih procesnih nezakonitosti učinjenih u predmetnom disciplinskom postupku, koje su u odnosu na podnosioca ovaj postupak učinili nepravičnim, što je, po oceni Ustavnog suda, dovelo i do proizvoljne i arbitrerne primene odredaba merodavnih materijalnih i procesnih normi u revizijskom postupku. To sve zajedno ima takvu težinu u konkretnom radnopravnom sporu, da je dovedena u sumnju pravičnost celine postupka pred revizijskim sudom, čime je, prema stavu Suda, povređeno i pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja posledica učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda RevII 704/10 od 30. juna 2010. godine i odredio da Vrhovni kasacioni sud, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, donese novu odluku o reviziji koju je tužena izjavila protiv pravnosnažne drugostepene presude.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti