Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam i po godina. Utvrđuje pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete, dok odbacuje delove žalbe o povredi prava na pravično suđenje i diskriminaciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. R . iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9592/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 317/06) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. R . iz N . S . podnela je 14. septembra 2011 godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz N . S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 317/06 od 19. juna 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 4809/09 od 28. oktobra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1621/10 od 30. marta 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni postupak trajao punih sedam godina, što je izvan svakog opravdanog i prihvatljivog roka, čime je očigledno podnositeljki povređeno pravo na „zagarantovani standard hitnog rešavanja spora“. Dalje je navedeno da je jasno da je podnositeljka diskriminisana u odnosu na ostale zaposlene, imajući u vidu dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i obrazloženje osporenih presuda, te da su sudovi neopravdano štitili državni organ, kao poslodavca, koji nije poštovao proceduru propisanu zakonom prilikom prijema u radni odnos. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, u ustavnoj žalbi je navedeno da, iako je očigledno da državni organ, kao poslodavac, nije primenio zakonske odred be, već „uspostavlja ilegalan rad“, redovni sudovi na štetu podnositeljke utvrđuju da nije poštovana procedura prilikom prijema u radni odnos. Takođe, istaknuto je da podnositeljka nije bila svesna da zaključuje nezakoniti ugovor o delu, kao i da se iz dopisa uz koji su joj vraćena dokumenta, vidi jasna namera tužene da sa podnositeljkom zasnuje radni odnos na određeno vreme. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, objavi svoju odluku i da obaveže tuženu da otkloni štetne posledice. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, kao i za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

Podnositeljka je 27. marta 2013. godine Ustavnom sudu podnela novu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9592/10 od 7. juna 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 8116/12 od 10. januara 2013. godine, povodom koje je formiran predmet Už-2393/2013. Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio je postupke po ustavnim žalbama Už-4123/2011 i Už-2393/2013 radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmet Už-2393/2013 pripojen predmetu Už-4123/2011.

U novoj ustavnoj žalbi podnositeljka je ponovila navode koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i načela zabrane diskriminacije ranije osporenim presudama, dodajući da je diskriminacija učinjena i odlukom Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 8116/12 od 10. januara 2013. godine o troškovima postupka. Podnositeljka smatra da se osporenom odlukom o troškovima postupka štiti tužena, kao državni organ, te da podnositeljka ima pravo na troškove, jer svojim postupcima nije izazvala parnični postupak, niti je doprinela njegovom odugovlačenju. S obzirom na navedeno, podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na pravično suđenje. Iz navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka osporava samo rešenje Apelacionog suda Gž.I 8116/12 od 10. januara 2013. godine o troškovima postupka. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava osporenom presudom, u visini troškova predmetnog parničnog postupka koje je potraživala u tom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9592/10, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 12. jula 2004. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Srednja škola unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici, kojom je tražila da sud utvrdi da je tužilja u radnom odnosu kod tužene na poslovima nastavnika za predmet Engleski jezik u periodu od 26. januara do 1. septembra 2004. godine, zatim da obaveže tuženu da joj isplati razliku zarade za februar, mart i april 2004. godine i zarade za jun, jul i avgust 2004. godine , kao i da obaveže tuženu da joj uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za ceo navedeni period. Povodom ove tužbe formiran j e predmet P. 5285/04.

Opštinski sud u Novom Sadu doneo je rešenje P. 5285/04 od 20. avgusta 2004. godine, potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4526/04 od 11. novembra 2004. godine, kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a imajući u vidu ugovorenu nadležnost suda u Beogradu.

Prvi opštinski sud u Beogradu, kome su kao mesno nadležnom sudu dostavljeni spisi predmeta, izazvao je 15. septembra 2005. godine sukob nadležnosti, smatrajući da je, u konkretnom slučaju, mesno nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 576/05 od 2. novembra 2005. godine određeno je da u ovom predmetu postupa Drugi opštinski sud u Beogradu. Spisi predmeta dostavljeni su 30. decembra 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pred kojim se predmetni postupak vodio pod brojem P1. 512/05.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu, zakazano za 8. mart 2006. godine, nije održano jer zakonski zastupnik tužene nije došao, iako je bio uredno pozvan, a tužilja je pre početka ročišta predala sudu podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom. Na narednom ročištu, održanom 24. maja 2006. godine, odlučujući o prigovoru mesne nenadležnosti, koji je podnela tužena, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje kojim se oglasio mesno nenadležnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3284/06 od 24. avgusta 2006. godine, a spisi predmeta vraćeni su 6. septembra 2006. godine prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 317/06, a prvo ročište zakazano je za 12. decembar 2006. godine, koje je otkazano, zbog promene u sastavu veća. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još šest ročišta (za 3. mart i 21. septembar 2007. godine, 7. februar i 29. oktobar 2008. godine, 3. mart i 16. jun 2009. godine), od kojih jedno nije održano (zakazano za 7. februar 2008. godine). Drugi opštinski sud u Beogradu je 19. juna 2009. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo osporenu delimičnu presudu P1. 317/06, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da sud utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu nastavnika za predmet Engleski jezik u periodu od 26. januara do 1. septembra 2004. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da je izvedenim dokazima utvrđeno: da je tužilja 4. marta 2004. godine zaključila ugovor o delu sa tuženom o obavljanju poslova nastavnika za predmet Engleski jezik za period od 26. januara do 26. aprila 2004. godine, koji je potpisala; da ponuđen ugovor o delu o obavljanju poslova nastavnika za predmet Engleski jezik za period od 27. aprila do 5. juna 2004. godine tužilja nije potpisala; da je tužilja obavljala poslove nastavnika za predmet Engleski jezik u periodu od 26. januara do 5. juna 2004. godine i da je bila član komisije na popravnom ispitu od 16. juna 2004. godine; da je tužilji isplaćena naknada za obavljeni posao; da je tužilja sve vreme obavljanja poslova kod tuženog bila na evidenciji nezaposlenih lica; da je tužilja predala potrebna dokumenta tuženoj, koja su joj vraćena u avgustu 2004. godine; da tužilja nije podnela prijavu za zasnivanje radnog odnosa kod tužene. Prema oceni prvostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, tužilja je svesno zaključila ugovor o delu za prvi period od tri meseca i bilo joj je jasno da nije u radnom odnosu kod tužene u tom periodu, kao i u periodu do 5. juna 2004. godine, između ostalog, jer je sve vreme bila na evidenciji nezaposlenih. Protiv ove presude tužilja je izjavila žalbu.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 4809/09 od 28. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena označena delimična presuda. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je zaključeni ugovor o delu fiktivni pravni posao, pošto se ugovor o delu mora zaključiti radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, kako je to bilo predviđeno Zakonom o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme zaključenja ugovora. Dalje je navedeno da se u konkretnom slučaju radi o „faktičkom radnom odnosu“, odnosno o radnom odnosu koji je zasnovan protivno opštim uslovima za njegovo zasnivanje, bez procedure za prijem u radni odnos i odluke o izboru kandidata, u smislu odredaba čl. 6. do 10a Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine i člana 23. Zakona o javnim službama. Stoga je, kako ocenjuje drugostepeni sud, takav radni odnos ništav i ne proizvodi pravno dejstvo, pa tužilja ne može osnovano tražiti da se utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tužene. Protiv ove presude tužilja je 26. marta 2010. godine izjavila reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1621/10 od 30. marta 2011. godine (greškom navedena 2010. godina), odbio kao neosnovanu reviziju tužilje, navodeći u obrazloženju presude da je pravilan zaključak sudova da u konkretnom slučaju nije reč o ugovoru o delu, jer se on mora zaključiti radi obavljanja poslova koji su van delatnosti posloda vca, u smislu odredbe člana 126. Zakona o radu iz 2001. godine, već da se radi o faktičkom radnom odnosu, koji je zasnovan protivno opštim uslovima za njegovo zasnivanje, jer je tužilja rad obavljala bez procedure prijema u radni odnos i odluke o izboru kandidata, kako se to traži odredbama čl. 6. do 10a Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine i odredbom člana 23. Zakona o javnim službama. U obrazloženju revizijske presude je navedeno i da je tužilja u spornom periodu sve vreme bila na evidenciji nezaposlenih lica i da je svesno zaključila ugovor o delu za period od 26. januara do 25. aprila 2004. godine, a da je, potom, nastavila da obavlja iste poslove.

Nakon vraćanja spisa predmeta, postupak je nastavljen da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogr adu, a predmet je dobio broj P1. 9592/10. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su tri ročišta (za 15. nove mbar 2011. godine, 29. mart i 7. jun 2012. godine), od kojih jedno nije održano, na zahtev tužilje (zakazano za 29. mart 2012. godine). Nakon što je 7. juna 2012. godine zaključio glavnu raspravu, Prvi osnovni sud u Beogradu je istog dana doneo osporenu presudu P1. 9592/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, te je obavezao tuženu da tužilji, na ime razlike u zaradi za januar, februar, mart i april 2004. godine isplati naznačene novčane iznose, dok je u pogledu razlike zarade za maj i jun tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan . Takođe, delimično je usvojen tužbeni zahtev koji se odnosio na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, te je obavezana tužena da nadležnoj organizaciji uplati pripadajuće doprinose u korist tužilje za januar, februar, mart i april, dok je deo zahteva koji se odnosio na uplatu doprinosa za maj, jun i jul odbijen kao neosnovan. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev koji se odnosio na obavezu uplate doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje preko određenih iznosa , kao i zahtev za naknadu štete zbog nevraćanja radne knjižice. Presudom je obavezana tužena i da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 65.800,00 dinara. U obrazloženju ove presude navedeno je da je izvedenim dokazima utvrđeno da je tužilji za ceo period u kome je obavljala rad isplaćivana zarada, kao i pripadajući do prinosi fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, u manjem iznosu od zarade nastavnika škole, te da razlika iznosa koji je tužilja primila i zarade uporednog radnika iznosi ukupno 27.746,81 dinar i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje od 8.834,75 dinara. Takođe je navedeno da parnične stranke nisu imale primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, kao i da su tužilji dokumenta koja je dostavila tuženoj, vraćena 30. avgusta 2004. godine i da tužilja u toku postupka nije dostavila dokaze da je od tužene tražila da joj vrati radnu knjižicu, ni da je tužena takav zahtev odbila, niti postojanje štete prouzrokovane ponašanjem tužene. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o izjavljenim žalbama, doneo je osporenu presudu Gž.I 8116/12 od 10. januara 2013. godine, kojom je delimično preinačio označenu prvostepenu presudu, tako što je tuženu obavezao da tužilji, na ime razlike u zaradi, isplati označene novčane iznose za maj i jun 2004. godine, a tužbeni zahtev koji se odnosio na isplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje je odbio kao neosnovan. Preinačena je i odluka o troškovima postupka, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove, saglasno odredbi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kako je navedeno u obrazloženju drugostepene presude, a imajući u vidu delimičan uspeh stranaka u postupku.

Tužilja je protiv označene drugostepene presude 27. marta 2013. godine izjavila reviziju, koja je, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1050/13 od 18. septembra 2013. godine, odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu podnosi teljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 12. jula 2004. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 10. januara 2013. godine, kao poslednje odluke o dozvoljenom pravnom sredstvu, trajao osam i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je, u konkretnom slučaju, bio hitne prirode, ukazuje da postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak u određenoj meri bio složen, jer je trebalo odlučiti o osnovanosti više tužbenih zahteva.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnositeljku, ali i da je ona svojim ponašanjem, podnošenjem tužbe nenadležnom sudu i neodazivanjem pozivu za jedno ročište, doprinela da postupak traje duže osam meseci.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, glavni doprinos navedenoj dužini trajanja postupka je postupanje parničnog suda. Ustavni sud ukazuje da je Opštinski sud u Novom Sadu, kojem je podneta tužba, nakon što se oglasio mesno nenadležnim, dostavio spise predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji, takođe, nije bio mesno nadležan, a koji je tek nakon više od devet meseci od kako su mu spisi predmeta dostavljeni, izazvao sukob nadležnosti. Spisi predmeta su tako dostavljeni nadležnom Drugom opštinskom sudu tek nakon godinu dana, koji je umesto da postupa, doneo rešenje kojim se oglasio mesno nenadležnim i tako uticao da postupak duže traje još pola godine. Takođe, u postupku hitne prirode, pojedina ročišta su zakazivana i u razmaku od šest, pa i osam i po meseci, u odnosu na prethodno.

Imajući u vidu navedeno, kao i zakonsku obavezu parničnog suda da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i doprinos podnositeljke trajanju tog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe da je presudama Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 317/06 od 19. juna 2009. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž.I 4809/09 od 28. oktobra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1621/10 od 30. marta 2011. godine podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenj e, Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom, zapravo, osporava pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S tim u vezi ustavni sud konstatuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, ili diskriminatorno na štetu jedne od stranaka, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u osporenim presudama došlo do proizvoljne primene zakona. Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi dali jasno i logično obrazloženje, koje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, kada su odbili tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tužene u navedenom periodu. Ovo stoga jer je u toku parničnog postupka utvrđeno da radni odnos nije mogao da nastane, jer nisu bili za to ispunjeni uslovi propisani zakonom, te kao takvi poznati obema stranama. Navode podnositeljke ustavne žalbe da nije bila svesna da je zaključila nezakonit ugovor o delu, prema oceni Ustavnog suda, nisu ustavnopravno prihvatljivi, niti su od značaja, s obzirom na to da ni zaključivanjem valjanog ugovora o delu ne može da se zasnuje radni odnos, bilo na određeno ili na neodređeno vreme. Takođe, ni navodi podnositeljke da su sudovi na njenu štetu utvrdili da nije poštovana procedura prilikom prijema u radni odnos iako je tužena „uspostavila ilegalan rad“, prema oceni Ustavnog suda, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer, u konkretnom slučaju, nije „uspostavljen“ ilegalan rad (rad na crno), s obzirom na to da je u toku parničnog postupka utvrđeno da su joj po zaključenom ugovoru isplaćen e zarad e, kao i da su uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje.

U odnosu na osporeno rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 8116/12 od 10. januara 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da je osporena odluka doneta primenom odredbe člana 149. stav 2. merodavnog Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, kojom je bilo propisano, između ostalog, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može, s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao, da je, u konkretnom slučaju, odlučivano o troškovima celokupnog postupka, dakle i u delu koji je vođen povodom tužbenog zahteva tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tužene, u tri stepena, a koji je okončan odbijanjem tog zahteva.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke kojima se osporava odluka Apelacionog suda u Beogradu o troškovima postupka ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

7. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog nje nog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

8. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe da je osporenim odlukama podnositeljki povređeno načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti