Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Preostali deo žalbe protiv revizijske presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4214/2012
28.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Vesovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radeta Vesovića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 372/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Vesović iz Beograda je podneo, 24. maja 2012. godine, preko punomoćnika Stefana Gecića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 372/05 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 624/10 od 2. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. st. 1. i 2. Ustava i prava nasleđivanja zajemčenog članom 59. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je on unuk pok. Time i Mileve Džigurski iz Bečeja, koji su ubijeni u raciji fašističk og okupatora 27. januara 1942. godine u Bečeju; da su oni, u trenutku smrti, bili vlasnici poljoprivrednog zemljišta u ukupnoj površini od 63 kj. i 149 kv.hv . (oko 32 ha 46 ari 68 m2) i da su imali žive potomke, dve ćerke - Katicu i Milicu Džigurski; da im je odlukom Mesnog narodnog odbora Bečej, sprovođenjem agrarne reforme, oko 1948. godine, oduzeto bez naknade sv e njihovo zemljište, a da u postupku oduzimanja nisu učestvovale ćerke pokojnih, koje su tada bile stvarni vlasnici, jer je po sili zakona, trenutkom smrti roditelja sva imovina prešla na njih; da s obzirom na to da ćerke nisu uključene u postupak oduzimanja imovine, to im nije bila data mogućnost ni da iskoriste pravo da zadrže zemljište u ukupnoj površini od 20 ha, a sve u skladu sa članom 5. Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, čime je celoj porodici učinjena ogromna nepravda; da je sa svojom rođenom sestrom Anđelijom Vesović, podneo 8. januara 2001. godine tužbu za utvrđivanje prava svojine Opštinskom sudu u Bečeju i da je parnični postupak, koji se vodio prvobitno pod brojem P. 15/01 , bio u prekidu u periodu od 27. decembra 2002. do 8. januara 2003. godine; da je presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 52/03 od 5. februara 2003. godine u celini usvojen tužbeni zahtev tužilaca, a da im je presuda dostavljena tek posle 14 meseci - 20. aprila 2004. godine; da se u toku postupka kao umešač na strani tužilaca javila Marija Ostojić iz Beograda (takođe unuka pok. Time i Mileve, a ćerka Milice Džigurski); da je po žalbi drugotuženog i trećetuženog, Okružni sud u Novom Sadu presudom Gž. 2433/04 od 15. juna 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje; da su u ponovnom postupku spojene parnice po tužbi umešača na strani tužilaca i tužilaca , protiv istih tuženih sa istim tužbenim zahtevom, te da se postupak vodio pod brojem P. 372/05; da je nakon spajanja parnica Opštinski sud u Bečeju doneo presudu P. 372/05 od 7. novembra 2005. godine, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve sva tri tužioca; da je u postupku po žalbi , Okružni sud u Novom Sadu presudom Gž. 5603/06 od 10. septembra 2008. godine potvrdio prvostepenu presudu , koja je po predlogu tužilaca rešenjem istog suda od 11. novembra 2008. godine ispravljena; da je u postupku po reviziji drugotuženog, Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5603/06 od 10. septembra 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 372/05 od 7. novembra 2005. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca; da je donošenjem osporene presude podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a nakon desetogodišnjeg vođenja postupka i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je revizijski sud u osporenoj presudi konstatovao da su nižestepeni sudovi dva puta pogrešno primenili materijalno pravo, a da tužiocima ipak ni posle deset godina suđenja i dve usvajajuće presude ne pripada nikakvo pravo; da mu je povređeno pravo iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, jer je njegova majka pravo svojine na nepokretnostima svojih roditelja, ubijenih u raciji mađarskih fašista, stekla po sili zakona na dan njihove smrti, koje pravo joj je uskraćeno za njenog života, pa tako i podnosiocu kao njenom nasledniku i da mu je povređeno pravo iz člana 59. stav 1. Ustava, jer smatra da zaostavština trenutkom smrti ostavioca prelazi na njegove naslednike, a kako je ovo pravo uskraćeno njegovoj majci, ćerki pok. Tim e i Mileve Džigurski, to je samim tim i njemu, jer njegova majka kao naslednica po zakonu, nije bila uključena u proces oduzimanja poljoprivrednog zemljišta od tadašnje državne vlasti, a morala je biti prema propisima o agrarnoj reformi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, kao i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 372/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe i drugotužilja Anđelija Vesović, podneli su 8. januara 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženih Opštine Bečej, Republike Srbije - Ministarstv o poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i PIK „Bečej - Poljoprivreda“ AD, Bečej, radi utvrđenja prava svojine i predaj e u posed drugog odgovarajućeg poljoprivrednog zemljišta.

Do donošenja prve presude održana su četiri ročišta pred prvostepenim sudom, koja su zakaziva na u proseku na period od šest meseci, a nakon izvedenog dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka geometra i prekida postupka u periodu od 27. decembra 2002. do 5. februara 2003. godine , radi stupanja u parnicu umešača na strani tužilaca , zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 52/03 od 5. februara 2003. godine je, u stavu prvom izreke, u celosti usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da su tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe i drugotužilja, kao unuci zemljišnoknjižnih vlasnika Džigurski T ime i Dž igurski Mileve, pok. iz Bečeja, umrlih istog dana i časa 27. januara 1942. godine u Bečeju i deca njihove ćerke V esović K atice pok. iz Bečeja , umrle 6. januara 1997. godine u Novom Sadu , i to svako od tužilaca u ¼ dela po sili Zakona , po pravnom osnovu zakonskog nasleđivanja , suvlasnici nekretnina uvedenih u starim zemljišnoknjižnim evidencijama Opštinskog suda u Bečeju , i to na taksativno navedenim parcelama od ukupno 56kj. i 614 kv.hv, što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke presude obavezani su tuženi da tužiocima solidarno u vlasništvo i posed predaju, svakom od tužilaca po ¼ dela nepokretnosti iz stava prvog izreke ili da tuženi solidarno tužiocima u vlasništvo i posed predaju, svakom od tužilaca površinu od po 08ha 11ari i 67m2 (ukupno 16ha 23 ara i 34m2) u svemu odgovarajućeg poljoprivrednog zemljišta (bonitet, lokacija) kao što je opisano u stavu prvom izreke, kao i da tužiocima solidarno naknade parnične troškove. Stavom trećim izreke presude su obavezani tuženi da umešaču na strani tužilaca Mariji O stojić solidarno naknade troškove parničnog postupka. Navedena presuda je dostavljena punomoćniku tužioca i drugotužilje 20. aprila 2004. godine.

Odlučujući o žalbama drugotuženog i trećetuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2433/04 od 15. juna 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 52/03 od 5. februara 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku su održana dva ročišta na kojima je spojena parnica po tužbi umešača Marije O stojić protiv istih tuženih broj P. 410/05 sa parnicom tuži laca broj P. 372/05, a nakon izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 372/05 od 7. novembra 2005. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca tako što je utvrđeno da je svako od tužilaca suvlasnik nepokretnosti sa po ¼ udela na taksativno pobrojanim katastarskim parcelama, odnosno u površini od 20ha 00a i 40m2, ili 34kj. i 1208 kv .hv, što su tuženi dužni da trpe i obavezani su da tužiocima solidarno u vlasništvo i posed predaju - i to svakom o tužilaca po ¼ dela nepokretnosti navedenih u ovom stavu izreke, odnosno svakom od tužilaca po 5ha 00a i 10m2, u svemu odgovarajućeg poljoprivrednog zemljišta (boniteta i lokacije); stavom drugim izreke su obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade parnične troškove, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za deo tužbenog zahteva tužilaca, preko dosuđenog iznosa površine zemljišta i označenih parcela , u pogledu zahteva da se svakom od tužilaca dosudi pravo vlasništva na ¼ dela, kao i deo zahteva tužilja kojim su tražile da im se od strane tuženih solid arno preda odgovarajuće zemljište u površini označenih parcela, te za troškov e postupka preko dosuđenog iznosa. Navedena presuda je dostavljena punomoćnik u tužioca i drugotužilje 24. jula 2006. godine.

Odlučujući o žalbama tužilaca i tuženih, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 5603/06 od 10. septembra 2008. godine potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 372/05 od 7. novembra 2005. godine. Iz obrazloženja te presude proizlazi: da su prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac i drugotužilja unuci pok. Time i Mileve Džigurski, koji su ubijeni 1942. godine u zločinačkoj raciji, iza njihove sada pok. ćerke Katice, dok je trećetužilja takođe unuka pok. Time i Mileve Džigurski i to po ćerki Milici Džigurski, dok je njeno (Milicino) drugo dete Kiš Janoš Janoš, po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa Kiš Milicom, po tom osnovu stekao svu njenu pokretnu i nepokretnu imovinu, pa posle Milice Kiš ostavinski postupak nije vođen; da su deda i baba tužilaca bili vlasnici parcela u Bečeju u ukupnoj površini od 63 kj. i 149 kv. hv, koje su u celosti zaključkom Sreskog suda u Bečeju broj Dn. 61/1949 besteretno otpisane iz njihove imovine, a da se posle eksproprijacije pok. Tima i Mileva Džigurski nisu našli na spisku lica kojima se kao vlasnicima oduzetog zemljišta deo vraća. Dalje sledi da je prvostepeni sud zaključio, a što je prihvatio i drugostepeni sud, da je oduzimanje zemljišta pravnim prethodnicima tužilaca izvršeno suprotno odredbi člana 5. Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, budući da su po toj zakonskoj odredbi imali pravo da zadrže zemljište u površini od 20 ha, te da su stoga samo delimično usvojeni tužbeni zahtevi.

Postupajući po podnesku punomoćnika tužioca i drugotužilje od 3. oktobra 2008. godine, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5603/06 od 11. novembra 2008. godine izvršio ispravku presude Gž. 5603/06 od 10. septembra 2008. godine, jer je propustio da navede da je istom presudom odlučeno i o žalbi drugotužene.

U postupku po izjavljen im revizij ama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5603/06 od 3. decembra 2008. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Bečeju radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer je iz spisa predmeta utvrđeno da ne postoji dokaz o urednom dostavljanju rešenja o ispravci presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5603/06 od 11. novembra 2008. godine tužiocima i tuženima, odnosno njihovim punomoćnicima i zakonskim zastupnicima.

Po otklanjanju procesnih nedostataka, spisi predmeta su dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o reviziji trećetužilje i drugotužene, a osporenom presudom tog suda Rev. 624/10 od 2. februara 2011. godine je : u stavu prvom izreke usvojena revizija drugotužene Republike Srbije - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i preinačene su presud e Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5603/06 od 10. septembra 2008. godine i Opštinskog suda u Bečeju P. 372/05 od 7. novembra 2005. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da su po sili zakona – pravnom osnovu zakonskog nasleđivanja, suvlasnici sa ¼ dela nepokretnosti koje su opisane u stavu prvom izreke prvostepene presude i da se obavežu tuženi da solidarno tužiocima naknade troškove parničnog postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude ; u stavu drug om izreke odbijena kao neosnovana revizija trećetužilje izjavljenja protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5603/06 od 10. septembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da je revizijom drugotužene osnovano ukazano da nižestepeni sudovi nisu mogli odlučivati o ovako postavljenom tužbenom zahtevu; da je odredbom člana 1. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ("Službeni glasnik PC", broj 45/05) propisano da se ovim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evident iranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti i pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine; da je odredbom člana 3. stav 1. istog zakona propisano da prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici; da je odredbom člana 9. istog zakona propisano da će se pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona (član 6.), kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediti posebnim zakonom i da „za sada“ Zakon o vraćanju imovine koja je oduzeta u smislu člana 1. Zakona o prija vljivanju i evidentiranju oduzete imovine, nije donet, te će po donošenju tog zakona tužioci moći da ostvare svoje pravo u postupku i na način koji bude propisan tim zakonom, pa je tužbeni zahtev preuranjen. Dalje se navodi, da se upravo iz razloga što „za sada“ ne postoji Zakon o vraćanju imovine koja je oduzeta na način propisan članom 1. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, nižestepeni sudovi nisu pozvali ni na jedan propis na osnovu koga su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilaca, osim na Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, koji ne može biti osnov da se tužiocima vrati deo zemljišta oduzetog od njihovih pravnih prethodnika, kao i na član 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pri tome, revizijski sud ističe da je pozivanje nižestepenih sudova na odredbu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kao pravni osnov za sticanje prava svojine tužilaca na predmetnim nekretninama, apsolutno bespredmetno, jer je ovom zakonskom odredbom propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, te da su nižestepeni sudovi zaključili da su tužioci nasleđivanjem iza svojih pravnih prethodnika stekli pravo svojine na predmetnim nepokretnostima, mada se u parničnom postupku ne može utvrđivati pravo svojine po osnovu nasleđivanja, već u vanparničnom postupku po odredbama Zakona o vanparničnom postupku, zbog čega su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Revizijski sud je utvrdio da iz napred navedenih razloga revizija trećetužilje nije osnovana, budući da je i njen zahtev za vraćanje imovine preuranjen.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je osporena revizijska presuda dostavljena punomoćniku tužioca, ovde podnosioca i drugotužilje, 4. aprila 2012. godine, ali u neoverenoj fotokopiji.

Podneskom od 5. aprila 2012. godine, punomoćnik podnosioca je tražio od prvostepenog suda da mu odluku Vrhovnog kasacionog suda Rev. 624/10 od 2. februara 2011. godine dostavi u overenoj fotokopiji.

Postupajući po dopisu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju od 6. aprila 2012. godine, Vrhovni kasacioni sud od 18. aprila 2012. godine dostavio još dva pismena otpravka presude Rev. 624/10 od 2. februara 2011. godine, te je osporena revizijska presuda dostavljena punomoćniku tužioca, ovde podnosioca i drugotužilje 24. aprila 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st.1. i 2.) i da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ("Službeni glasnik RS", broj 45/05) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine (član 1.); da prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona (u daljem tekstu: raniji vlasnik) ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici (član 3. stav 1.); da se prijava iz člana 3. ovog zakona može podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine (član 6.) i da će se pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediti posebnim zakonom i da se zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona (član 9.).

Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je, prema odredbi člana 67. Zakona, stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a objavljen je u istom službenom glasilu, broj 72/11, od 28. septembra 2011. g odine, te je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godine, nakon donošenja osporene revizijske presude.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 8. januara 2001. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bečeju i da je okončan donošenjem revizijske presude 2. februara 2011. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena tek 24. aprila 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe do okončanja trajao deset godina i jedan mesec, ali da je revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosioca nakon jedne godine i dva meseca od njenog donošenja, što se takođe mora uzeti u obzir kod utvrđivanja povrede označenog prava.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak bio relativno činjenično (ali ne i pravno) složen, jer se predmet spora odnosio na utvrđenje prava svojine i predaju u posed odgovarajućeg poljoprivrednog zemljišta, te da je sud spojio parnicu po tužbi umešača protiv istih tuženih sa parnicom po tužbi podnosioca ustavne žalbe i drugotužilje, i da je izvodio dokaze saslušanjem stranaka , kao i veštačenjem preko sudskog veštaka geometra.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik, ničim nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao deset godina i jedan mesec, odnosno do dostavljanja revizijske presude punomoćniku podnosioca jedanest godina i tri meseca, sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud do donošenja prve presude zakazao četiri ročišta, i to u proseku na po šest meseci razmaka , te da je mesec dana parnični postupak bio u prekidu radi stupanja u parnicu umešača, koji u konkretnom slučaju nije bitno doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Nakon dve godine od podnošenja tužbe doneta je prva presuda, koja je punomoćnicima parničnih stranaka, pa i punomoćniku podnosioca , dostavljena nakon jedne godine i dva meseca od dana zaključenja glavne rasprave , što je neprimereno dug rok za izradu presude. Navedena presuda je u postupku po žalbi ukinuta, a u ponovnom postupku je nakon dva održana ročišta i spajanja parnice po tužbi umešača sa parnicom podnosioca i njegove sestre protiv istih tuženih , doneta i druga presuda (dostavljena tek nakon više od osam meseci), koja je potvrđena u postupku po žalbi koji je trajao više od dve godine . Po otklanjanju procesnih propusta prvostepenog suda, odnosno dostavljanju rešenja o ispravci presude drugostepenog suda tužiocima i tuženima, odnosno njihovim punomoćnicima i zakonskim zastupnicima , nakon dve godine od dostavljanja spisa sa izjavljenim revizijama, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu tako što je odbio tužbene zahteve tužilaca. Nakon toga, prvostepeni sud je revizijsku presudu dostavio punomoćniku podnosioca tek po njegovom zahtevu, nakon jedne godine i dva meseca , i to u neoverenoj fotokopiji, a potom je, po dostavljanju dovoljnog broja primeraka revizijske odluke, konačno izvršeno uredno dostavljanje te presude punomoćniku podnosioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke , prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka i sve iskazane propuste sudova u blagovremenom vršenju procesnih radnji. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 624/10 od 2. februara 2011. godine , sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo, iako su i prvostepeni i drugostepeni sud doneli delimično usvajajuće presude.

Ustavni sud prethodno ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao nadrevizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu revizijski sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge o tome zbog čega smatra da u konkretnom slučaju prvostepeni i drugostepeni sudovi nisu mogli odlučivati o ovako postavljenim tužbenim zahtevima podnosioca i drugih tužilaca, jer u vreme odlučivanja još nije bio donet zakon o vraćanju (restituciji) ili obeštećenju imovine koja je oduzeta po osnovima navedenim u Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Ustavni sud posebno nalazi da je revizijski sud u obrazloženju osporene presude dao razumljive i ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih se postavljeni tužbeni zahtevi ne mogu usvojiti na osnovu odredaba Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u pogledu sticanja svojine nasleđivanjem, već da će pravni put za povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje naslednika biti propisan posebnim - restitucionim zakonom.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba merodavnog materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava nasleđivanja iz člana 59. stav 1. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravn o utemeljene razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi ili uskraćivanju .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu navedeno g i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti