Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse u sporovima državnih službenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitih odluka apelacionih sudova u istoj pravnoj stvari. Različito postupanje sudova u sporovima za naknadu za topli obrok i regres narušava pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4222/2011
05.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . I . iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održano j 5. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D . I . i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1416/11 od 18. jula 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I . iz K . je 15. septembra 2011. godine , preko punomoćnika S . M , advokata iz K , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda koja se odnosi na neisplaćene naknade za topli obrok i regres za period od 4. aprila 2005. godine do 31. decembra 2006. godine; da je ovakva pravnosnažna odluka o tužbenom zahtevu podnositeljke u odnosu na topli obrok i regres nezakonita i doneta pogrešnom primenom materijalnog prava u korist tužene; da se ne može prihvatiti stav drugostepenog sud a da je u periodu do stupanja na snagu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika 1. januara 2007. godine naknada za topli obrok i regres isplaćivana tužilji u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, jer topli obrok i regres nisu ušli u koeficijent za obračun zarade koja je isplaćivana podnositeljki, a što proizlazi iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka . Podnositeljka je kao dokaz nejednakog postupanja u istim činjeničnim i pravnim sutuacijama Ustavnom sudu dostavi la kopiju delimične presude Opštinskog suda u Kragujevcu P . 760/07 od 18. decembra 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje zaposlene u državnom organu da joj tužena isplati naknadu za neplaćeni topli obrok i regres za period od 200 4. godine do 2006. godine, kao i kopiju presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 60/09 od 11. decembra 2009. godine, kojom je potvrđena navedena prvostepena presuda . Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P1. 954/10 od 17. januara 20 11. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuži lje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traži la da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde obaveže da joj isplati opredeljen i novčani iznos na ime neisplaćenog toplog obroka za period od 4. aprila 200 5. godine do 31. decembra 200 6. godine, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude obavezana je tužena da tužilji isplati opredeljeni novčani iznos na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 200 5. i 2006. godinu, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom trećim izreke obavezana tužena da tužilji isplati troškove parničnog postupka.

Osporenim presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1416/11 od 18. jula 2011. godine usvojena je žalba tužene i ožalbena presuda Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica Kovin P1. 954/2010 od 17. januara 2011. godine je preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati na ime naknade za ishranu u toku rada za period od 4. aprila 2005. godine do 31. decembra 2008 godine iznos od 211.753,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. avgusta 2010. godine pa do isplate i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2005. godinu i 2006. godinu iznos od 122.857,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. avgusta 2010. godine do isplate, kao i nadoknadi joj troškove parničnog postupka u iznosu od 78.499,00 dinara, sve u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju ove presude je navedeno: da sud nalazi da tuži lji ne pripada posebno pravo na naplatu novčanog iznosa po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade ishrane u toku rada za naznačeni period do 1. januara 2007. godine, s obzirom na to da se, saglasno odredbi člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji je bio na snazi do 1. januara 2007. godine, obračun ovih naknada zaposlenom vršio kao osnovni keoficijent za platu, koji je sadržao i dodatak na ime naknade za ishranu i korišćenje godišnjeg odmora; da okolnost da je veštačenjem utvrđena visina naknade za topli obrok i regres nije od značaja, budući da nalaz sačinjen prema opštim odredbama Zakona o radu čije se odredbe u odnosu na državne službenike i nameštenike primenjuju supsidijarno. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu ovih naknada u osporenom periodu do 1. januara 2007. godine.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 60/09 od 11. decembra 2009. godine, na koju se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde i potvrđena je delimična presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 760/07 od 18. decembra 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje N. M. i obavezana tužena da joj isplati - na ime naknade za ishranu u toku rada za period od 22. oktobra 2004. godine, pa do 31. decembra 2006. godine iznos od 102.496,54 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2004, 2005. i 2006. godinu iznos od 65.917,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju te drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilja u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog (u Okružnom sudu u Kragujevcu), gde je obavljala poslove referenta; da u spornom periodu mesečni obračun plate nije sadržavao novčani iznos za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora; da je Zakon o platama u državnim organima i javnim službama iz 2001. godine, koji se primenjivao do 31. decembra 2006. godine, u članu 4. stav 2. izričito propisivao da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali da tužena nije pružila dokaze da su te naknade zaista i isplaćivane u spornom periodu.

4. Ustavom je utvrđeno: utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Članom 1. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve zaposlene u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica, osim onih čija su prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređeni posebnim propisima, a stavom 3. da se na zaposlene u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01) je bilo propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa z a obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom (član 2.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade z a ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. st. 1. i 2.); da se koeficijenti za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. tač. 1), 3), 4) i 5) ovog zakona utvrđuju aktom Vlade, kojim se zaposleni razvrstavaju u platne razrede, prema zvanjima, zanimanjima ili poslovima (član 8. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o državnim službenicima (“Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i družnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da je poslodavac državnih službenika i nameštenika Republika Srbija (član 3. stav 1.); da državni službenik ima pravo na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima (član 13.); da se Poseban kolektivni ugovor za državne organe (“Službeni glasnik RS“, broj 23/98) primenjuje, izuzev odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom, dok ne stupi na snagu Poseban kolektivni ugovor za državne organe, koji će biti zaključen prema ovom zakonu (član 187.).

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Apelacionog suda u Novom Sadu i Okružnog suda u Kragujevcu, koji su u gotovo istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 3 6. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizilazi da je Okružnog suda u Kragujevcu, kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvojio tužbene zahteve tužilje – zaposlene u tom sudu na mestu referenta, koja se nalazila istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužilja-podnositeljka ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni sudovi doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe, kojoj su odbijeni tužbeni zahtevi za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome je bila tužilja čiji su identični tužbeni zahtevi usvojeni. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Novom Sadu i Okružnog suda u Kragujevcu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da su prilikom donošenja osporenih presuda nadležni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu podnositeljke. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Na osnovu navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je utvrdio da je u periodu do 31. decembra 2006. godine Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo uređeno kako pravo zaposlenih u državnim organima na naknadu za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor, tako i način utvrđivanja i isplate ovih naknada, tj. da ove naknade ulaze u koeficijent za obračun plata, što znači da je ova naknada isplaćivana kroz platu zaposlenih u državnim organima.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju , utvrdio da je osporen om drugostepenom presudom ocenjeno da je u utuženom periodu do 1. januara 2007. godine tužiocu isplaćena naknad a za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama , kao i da okolnost da je veštačenjem utvrđena visina naknad e za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor nije od značaja, budući da je nalaz sačinjen prema opštim odredbama Zakona o radu čije se odredbe u odnosu na državne službenike i nameštenike, u konkretnoj situaciji, nisu primenjivale.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena drugostepenog suda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te se , u konkretnom slučaju , ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na štetu podnosioca ustavne žalbe . Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenom drugostepenom presudom nije povređen o prav o podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u predmetu Už-3683/2010 od 23. maja 201 2. godine.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da nije od uticaja činjenica da je u izreci osporene drugostepene presude označeno da je tužbenim zahtevom traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati određeni novčani iznos na ime naknad e za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor za period do 31. decembra 2008. godine, a ne za period do 31. decembra 2006. godine kako to stoji u prvostepenoj presudi, budući da se radi o očiglednoj omašci u navođenju perioda na koji se odnosio tužbeni zahtev, te da je za postavljeni tužbeni zahtev dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za razloge odbijanja tog zahteva.

U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđen nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Takođe, kako je utvrđeno da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da ovaj sud ceni ni navode o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

Sledom navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovan u, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse u sporovima državnih službenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti