Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda u Nišu i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je drugostepeni sud povredio pravo na pravično suđenje jer je preinačio prvostepenu presudu bez adekvatnog i neprotivrečnog obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2734/13 od 13. februara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemečno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2734/13 od 13. februara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilja i maloletnih tuženih - protivtužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 1695/12 od 18. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S. iz Vranja je, 9. maja 2014. godine, preko punomoćnika S. P, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2734/13 od 13. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Nišu stvorio „privid“ postojanja uslova za preinačenje prvostepene presude, polazeći od toga da je činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom pravilno i potpuno utvrđeno; da se navedeni sud, međutim, upustio u ponovnu ocenu izvedenih dokaza, koja je bila selektivna i protivrečna, došavši do sasvim suprotnih činjeničnih zaključaka u odnosu na prvostepeni sud, uz potpuno diskreditovanje svedoka čije iskaze je prvostepeni sud prihvatio kao „validne“; da iz toga proizlazi da činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, po oceni Apelacionog suda u Nišu, nije bilo pravilno i potpuno utvrđeno, iz kog razloga je morala biti održana rasprava pred drugostepenim sudom, budući da je prvostepena presuda jednom već bila ukinuta; da se drugačije činjenično stanje nije moglo utvrditi na sednici veća, a preinačenje je bilo moguće samo na osnovu drugačijeg činjeničnog stanja utvrđenog na raspravi pred drugostepenim sudom; da je preinačenje, u konkretnom slučaju, zasnovano na iskazima svedoka koje prvostepeni sud nije prihvatio, ali bez navođenja konkretnih procesnih i materijalnih propisa koji daju osnova za takvo postupanje, naročito kada je u pitanju odluka o protivtužbenom zahtevu; da sve napred izneto ima za posledicu presudu koja ne sadrži pravno relevantne razloge o odlučnim činjenicama, odnosno presudu čije je obrazloženje u „nepomirljivoj“ protivrečnosti sa rezultatima dokaznog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu uvida u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1695/12 od 18. decembra 2012. godine, u stavu I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog B. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je prema maloletnim tuženima - protivtužiocima A. T. i V. T. utvrđeno da je tužilac – protivtuženi, po osnovu održaja i ugovora o kupoprodaji overenog pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu Ov. 9755/08, dana 6. novembra 2008. godine, vlasnik na 2/8 idealnih delova katastarske parcele broj ..., KO Donje Trebešinje, što su maloletni tuženi – protivtužioci dužni da priznaju; stavom II izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja B. Z . i J . Z . R, kao i maloletnih tuženih – protivtužilaca A . T . i V . T, kojim su tražili da se poništi kao nezakonit ugovor o kupoprodaji katastarske parcele broj ..., KO Donje Trebešinje, zaključen između njih , kao prodavaca, i tužioca – protivtuženog, kao kupca, koji je overen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu Ov. 9755/08, 6. novembra 2008. godine, kao i da se tužilac – protivtuženi obaveže da im predmetnu katastarsku parcelu preda u državinu.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je iz rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Vranju O. 144/07 od 30. aprila 2007. godine utvrđeno da su za naslednike pokojnog M. Z, bivšeg iz Vranja, kada je u pitanju predmetna katastarska parcela broj ..., KO Donje Trebešinje, oglašene tužilje i maloletni tuženi – protivtužioci, i to tužilja B. Z. na 2/4 idealnih delova, tužilja J. Z. R. na ¼ idealnih delova i maloletni tuženi – protivtužioci na po 1/8 idealnih delova; da je iz ugovora o kupoprodaji katastarske parcele broj ..., KO Donje Trebešinje, utvrđeno da su prodavci B. Z, u svoje ime i kao privremeni staralac maloletnih A. T. i V. T. i J. Z. R. prodali navedenu katastarsku parcelu kupcu B. S; da je iz rešenja Službe za katastar nepokretnosti u Vranju broj 952-02-94/2009 od 30. januara 2009. godine utvrđeno da je na katastarskoj parceli broj ..., KO Donje Trebešinje, upisano pravo svojine na 6/8 idealnih delova u korist B. S, dok promena upisa nije izvršena u odnosu na 2/8 idealnih delova maloletnih A.i V, iz razloga što nije pribavljena saglasnost Centra za socijalni rad za raspolaganje tom imovinom; da je sud u potpunosti poklonio veru iskazu tužioca – protivtuženog i svedoka S. M, S. Z, S. J, V. T, R. S, S. D, M. P. i J. S, jer su isti uverljivi, logično povezani i međusobno se dopunjuju; da se u ovim iskazima „odlučno govori“ o bitnim činjenicama vezanim za kupovinu sporne parcele – kada je kupljena, od kojih para, do kada ju je tužilac – protivtuženi obrađivao sa svojim ukućanima i od kada je izdaje u zakup, u čemu ga niko nije osporavao; da je, prema tome, sud utvrdio da je tužilac - protivtuženi spornu parcelu od pravnog prethodnika tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca, pokojnog M. Z, kupio još 1986. godine, od kada je istu nesmetano obrađivao (te godine je požnjeo pšenicu koju je pokojni M. zasejao), iz kojih razloga na njegovoj strani postoji savesna državina; da je tužilac – protivtuženi ušao u državinu sporne parcele, tako da je usmeni ugovor o kupoprodaji realizovan; da je na taj način tužilac – protivtuženi postao vlasnik celokupne parcele, a ne samo na 2/8 idealnih delova, koliko je tužbom tražio; da se ne može tražiti sticanje prava svojine po osnovu održaja na idealnom delu nepokretnosti; da je, međutim, tužilac – protivtuženi već izvršio prenos 6/8 idealnih delova, dok je udeo od 2/8 idealnih delova ostao sporan; da je tužilac – protivtuženi postao vlasnik predmetne parcele po dva osnova - održaja i zaključenog ugovora o kupoprodaji, čijim je zaključenjem verifikovana kupoprodaja iz 1986. godine; da je na osnovu izvedenih dokaza, a pogotovo izjava svedoka čije je iskaze prihvatio, primenom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sud utvrdio da je tužilac – protivtuženi vršio faktičku vlast na stvari, svestan da stvar koju drži pripada njemu po osnovu kupovine i isplate kupoprodajne cene, tako da ne postoji sila, prevara ili zloupotreba poverenja, čega nije bilo ni kod overe spornog ugovora pred sudom; da to iz razloga što je tužilac – protivtuženi spornu parcelu kupio 1986. godine, isplatio kupoprodajnu cenu, tako što je deo novca obezbedio od prodaje svoje parcele i tada isplatio više od polovine kupoprodajne cene, a ostatak od prodaje teleta i od zarade supruge J; da prilikom kupoprodaje nije sačinjena priznanica zbog međusobnog poverenja prodavca i kupca, što je bio slučaj i za parcelu koju je tužilac – protivtuženi tada prodao, a čiji je prenos izvršen u toku prošle godine; da takođe nema uslova za poništaj spornog ugovora, imajući u vidu da je tužilac – protivtuženi pre njegovog zaključenja razgovarao sa tužiljama; da je tužilja B. njemu predala svu neophodnu dokumentaciju potrebnu za zaključenje ugovora, uključujući i rešenje o starateljstvu nad maloletnim tuženima – protivtužiocima; da su tužilje prihvatile dolazak u sud, nakon što je ugovor sastavio svedok M. P, inače advokat, koji je uradio tipsku verziju ugovora o kupoprodaji; da su tužilje prilikom overe upisale svoje lične podatke u ugovor (matične brojeve i brojeve ličnih karti), zatim se na ugovoru potpisale, kao i u knjigu overe; da je tužilja J. potpisala formulare za podnošenje poreske prijave, koje joj je tužilac – protivtuženi doneo; da su potom doneta rešenja o utvrđivanju poreza na ime tužilja; da je porez platio tužilac – protivtuženi kao kupac; da su tužilje odbile prijem rešenja o utvrđivanju poreza i protiv tih rešenja nije bilo prigovora; da pošto SKN u Vranju nije htela da izvrši prenos 2/8 idealnih delova maloletnih A. i V, uslovljavajući to saglasnošću Centra za socijalni rad, tužilja B. je sa tužiocem – protivtuženim odlazila u Centar, što sve ukazuje da je sporni ugovor zaključen uz punu svest i prihvatanje svih stranaka; da sud zaključuje da ugovor nije zaključen na prevaran način i da kod njegovog zaključenja nije bilo bitne zablude na strani tužilja; da prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužioca - protivtuženog nisu prihvaćeni iskazi svedoka M. J, B. A, Z. F, B. P. i N. M, jer su isti u suprotnosti sa iskazima drugih svedoka, a pored toga su ovi svedoci izjavili da nisu videli ni tužioca – protivtuženog, ni tužilje kako obrađuju spornu parcelu; da imajući sve napred izneto u vidu, sud je utvrdio da je sporni ugovor zaključen u skladu sa zakonom, od strane poslovno sposobnih lica, saglasnom izjavom volja, sa određenim i dopuštenim osnovom, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca; da je sud imao u vidu odredbe člana 139. Porodičnog zakona, ali nalazi da je to bez uticaja, s obzirom na to da je pravo svojine tužioca – protivtuženog utvrđeno po osnovu održaja.

Odlučujući o žalbama tužilja i maloletnih tuženih - protivtužilaca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 2734/13 od 13. februara 2014. godine, kojom je žalbu usvojio i ožalbenu presudu preinačio, na taj način što je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog odbio kao neosnovan, a tužbeni zahtev tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca usvojio i poništio kao nezakonit sporni ugovor o kupoprodaji, obavezujući tužioca – protivtuženog da im preda u državinu predmetnu katastarsku parcelu i naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su se zbog pogrešne primene materijalnog prava stekli uslovi da se prvostepena presuda preinači; da ukoliko je usmeni ugovor o kupoprodaji izvršen u celini ili u pretežnom delu, pitanje svojine se rešava kroz institut održaja; da održaj predstavlja način sticanja svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete i koja je trajala određeno vreme; da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom poslu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja; da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova; da tužilac – protivtuženi tvrdi da je sa pokojnim M. Z. još 1986. godine zaključio usmeni ugovor o kupoprodaji predmetne katastarske parcele, od kada istu drži i koristi; da je većina saslušanih svedoka posvedočila da tužilac – protivtuženi ima parcelu u blizini predmetne parcele i da je on obrađivao tu parcelu; da ti svedoci nisu videli da predmetnu parcelu obrađuje tužilac – protivtuženi, ni njegov otac, već da je istu obrađivao pravni prethodnik tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca; da je iz iskaza svedoka S. M. utvrđeno da je on vršio zamenu parcele sa ocem tužioca – protivtuženog, koji je prodao jednu svoju parcelu u selu, a od para dobijenih od te prodaje kupio predmetnu parcelu; da je svedok S. Z. posvedočio da je od oca tužioca – protivtuženog 1986. godine kupio parcelu i da je tada saznao da je otac tužioca – protivtuženog kupio parcelu od „M.“; da je iz iskaza svedoka S. J. sud utvrdio da je otac tužioca – protivtuženog častio pićem u prisustvu sada pokojnog M. Z, pošto je od njega kupio neku njivu, koju sada svedok obrađuje bez ikakvog plaćanja tužiocu – protivtuženom; da je svedok V. T. izjavio da je predmetnu parcelu obrađivao tokom 2001, 2002. i 2003. godine, po kom osnovu je zakup plaćao tužiocu – protivtuženom, a koje navode je potvrdio i svedok R. S; da su iskazi ovih svedoka u suprotnosti sa tvrdnjom tužioca – protivtuženog da je on kupio predmetnu parcelu, jer oni svedoče da je to uradio njegov otac; da tužilac – protivtuženi nije dokazao da li je naslednik svoga oca i da li je njegov otac nekim pravnim poslom raspolagao predmetnom parcelom u njegovu korist, a teret dokazivanja je bio na strani tužioca – protivtuženog, saglasno odredbama čl. 222. i 223. Zakona o parničnom postupku; da je većina saslušanih svedoka, kao što su M. J, S. M, B. A. i N. M, izjavilo da ne znaju ništa o spornoj kupoprodaji, mada imaju svoje parcele u susedstvu, a o kupoprodaji „neke“ parcele imaju posredna saznanja (ono što su čuli od oca tužioca – protivtuženog); da neki od tih svedoka nikada nisu videli tužioca – protivtuženog i njegovog oca da obrađuje predmetnu parcelu, već pravnog prethodnika tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca, dok su neki viđali tužioca – protivtuženog; da svedoci Z. F. i B. P, koji takođe imaju parcele u susedstvu, ne znaju ništa o spornoj kupoprodaji, ali su potvrdili da tužilac zaista ima njivu u svojini na tom mestu, ali da se ne radi o predmetnoj parceli; da prvostepeni sud nije imao u vidu iskaze ovih svedoka koji su u suprotnosti sa iskazima svedoka koje je prihvatio, a što se osnovano u žalbi ističe; da iz iskaza navedenih svedoka proizlazi da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je tužilac – protivtuženi vlasnik predmetne parcele po osnovu održaja jer nije dokazao da je za predmetnu parcelu zaključio usmeni ugovor o kupoprodaji, da je isplatio kupoprodajnu cenu, odnosno u kom iznosu je platio i kada, te iz kojih razloga u tako dugom vremenskom periodu nije zaključio pismeni ugovor o kupoprodaji; da nije dokazao ni savesnu državinu u trajanju od 20 godina, s obzirom na to da je svedok B. A, koja ima parcelu na mestu gde se nalazi i predmetna parcela (razdvaja ih seoski put), navela da je „M.“ obrađivao svoju parcelu, a da ona istu ne obrađuje 15-16 godina; da je svedok B. P. posvedočio da je pomagao tužiljama prilikom obrade parcele u roku 1990, 1992. ili 1993. godine, a svedok M. J. da je pokojni M. Z. predmetnu parcelu obrađivao pre 15-16 godina; da je tužilac – protivtuženi tužiljama obećao da će im pokazati priznanicu o isplaćenoj kupoprodajnoj ceni, ali to nije učinio, niti je istu prezentovao sudu; da u članu 2. spornog ugovora o kupoprodaji stoji da se „kupac obavezuje da kupoprodajnu cenu isplati odmah po potpisivanju i overi ugovora“, što znači da kupoprodajna cena nije isplaćena, jer bi bila uneta konstatacija o isplati; da tužilac – protivtuženi u odnosu na maloletne tužene – protivtužioce traži utvrđenje prava svojine po osnovu održaja na idealnom delu, što nije moguće, jer je tako nešto moguće samo na realnom delu; da kako tužilac – protivtuženi nije mogao da kupi idealni, već realni deo, to je predmetni ugovor o kupoprodaji ništav; da je u odnosu na maloletne tužene – protivtužioce ugovor ništav i po samom zakonu, imajući u vidu da je tužilja B. njihovom imovinom raspolagala bez saglasnosti organa starateljstva, što je u suprotnosti sa odredbama čl. 139. i 140. Porodičnog zakona; da kako tužilac – protivtuženi nije dokazao da je on kupio predmetnu parcelu, da je bio u državini iste i da je platio kupoprodajnu cenu, to ovde nema zakonite i savesne državine, a nema ni punovažnog pravnog posla, zbog čega su se stekli uslovi da se prvostepena presuda preinači.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u predmetnoj parnici, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. st. 1. i 2.); da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.) ; da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu - ako je na osnovu rasprave utvrdio drukčije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presud i, ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima , ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica, a na tim činjenicama je zasnovana presuda , ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 i "Službeni list SRJ", br oj 29/96), merodavnim za konkretan spor, propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, da s avestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.) ; da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. st. 1. i 2.); da je d ržavina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da obrazloženj e osporen e presud e Apelacionog suda u Nišu ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, iz kog razloga smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku .

Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke . Međutim, u konkretnom slučaju se osporava drugostepen a presud a kojom je preinačena prvostepena presuda . Kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku, po shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva ne samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost da iznese sopstvene argumente i razloge na kojima temelji zauzeti pravni stav. O vakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek, zbog čega mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenta. S tim u vezi, neophodno je sagledati da li je Apelacioni sud u Nišu, u konkretnom slučaju, ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, odnosno da li je osporenu presudu zasnovao na logički doslednim argumentima i razlozima (presuda Helle protiv Finske , od 19. decembra 1997. godine).

Ustavni sud polazi od toga da su predmet raspravljanja i odlučivanja u konkretnom sporu bili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje prava svojine u preostalom idealnom delu katastarske parcele broj 2892, KO Donje Trebešinje, kao i tužbeni zahtev tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca za poništaj ugovora o kupoprodaji navedene nepokretnosti, zaključen između njih kao prodavaca i podnosioca ustavne žalbe kao kupca. Svrha utuženja, kada je podnosilac ustavne žalbe u pitanju, bio je prenos prava svojine na udelu od 2/8 idealnih delova predmetne nepokretnosti, upisanog na ime maloletnih tuženih – protivtužilaca, koji na osnovu spornog ugovora o kupoprodaji nije mogao biti prenet na podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je ugovor zaključen bez prethodno pribavljene saglasnosti organa starateljstva za raspolaganje imovinom lica pod starateljstvom. S druge strane, povod za tužbu tužilja i maloletnih tuženih – protivtužilaca bilo je njihovo navodno dovođenje u (bitnu) zabludu da je između njihovog pravnog prethodnika kao prodavca i podnosioca ustavne žalbe kao kupca, tokom 1986. godine, zaključen i realizovan usmeni ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti. U osnovi oba zahteva je pokušaj podnosioca ustavne žalbe da izvrši „konvalidaciju“ usmenog ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti iz 1986. godine, zbog čega između njih postoji i objektivni i subjektivni koneksitet.

Primenjujući napred iznete stavove vezane za obavezu drugostepenog suda da odluku po pravnom sredstvu adekvatno obrazloži, Ustavni sud je prima facie utvrdio da osporena drugostepena presuda ne sadrži posebne razloge za preinačenje odluke prvostepenog suda o tužbenom zahtevu za poništaj ugovora o kupoprodaji. Nasuprot prvostepenom sudu, koji se, po oceni Ustavnog suda, detaljno izjasnio o tome zašto smatra da je sporni ugovor zaključen u skladu sa zakonom (da su njegovom zaključenju prethodili razgovori između stranaka, da je tužilja B. podnosiocu ustavne žalbe predala svu neophodnu dokumentaciju i da je zajedno sa njim odlazila u Centar za socijalni rad kako bi ishodovala saglasnost za raspolaganje suvlasničkim udelom maloletnih tuženih – protivtužilaca, što sve ukazuje da je ugovor zaključen uz prihvatanje svih stranaka , ne na prevaran način i bez bitne zablude na strani tužilja ), iznoseći stav da ne postoje razlozi za njegovu rušljivost, Apelacioni sud u Nišu se pitanjem punovažnosti ugovora bavio samo u odnosu na maloletne tužene – protivtužioce, navodeći da je u odnosu na njih ugovor ništav jer ima za predmet kupovinu idealnog suvlasničkog, a ne realnog udela, te iz razloga što pre njegovog zaključenja nije pribavljena saglasnost nadležnog organa starateljstva, u smislu člana 140. Porodičnog zakona. Međutim, sporni ugovor o kupoprodaji ima za predmet i raspolaganje suvlasničkim udelima tužilja B. (4/8 idealnih delova) i J. (2/8 idealnih delova), u odnosu na koje je prenos prava svojine izvršen kod nadležnog registra nepokretnosti (SKN Vranje), te je podnosilac ustavne žalbe upisan kao suvlasnik na tim udelima. To je bio i razlog što je on tužbu „usmerio“ isključivo prema maloletnim tuženima – protivtužiocima, ne i prema tužiljama. Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Nišu na samom kraju obrazloženja osporene presude, sumirajući razloge zbog kojih smatra da ne postoje uslovi za sticanje prava svojine održajem (jer na strani podnosioca ustavne žalbe nema ni zakonite ni savesne državine), naveo da iz tih istih razloga proizlazi da nema ni punovažnog pravnog posla. Ovakvo obrazloženje, po mišljenju Ustavnog suda, ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, imajući u vidu da je Apelacioni sud u Nišu bio u obavezi da posebno oceni činjenice i okolnosti pod kojima je došlo do zaključenja spornog ugovora i da iznese konkretne argumente i razloge zbog kojih smatra da ugovor treba ukloniti iz pravnog prometa, uključujući i zakonski osnov za donošenje takve odluke. Ustavni sud je imao u vidu navod iz obrazloženja osporene presude da je podnosilac ustavne žalbe tužiljama obećao da će im pokazati priznanicu o isplaćenoj kupoprodajnoj ceni, ali to nije učinio, niti je istu prezentovao sudu. Međutim, Apelacioni sud u Nišu nije dalje obrazložio od kakvog je uticaja ta činjenica na odluku o tužbenom zahtevu za poništaj ugovora. Pored toga, Ustavni sud je uvidom u obrazloženje prvostepene presude utvrdio da je tužilja B. u svom iskazu izričito navela da nikada nije tražila od podnosioca ustavne žalbe da joj pokaže takvu priznanicu, jer je postojalo međusobno poverenje, već da je to bio slučaj samo sa tužiljom J .. Ustavni sud takođe smatra da je pitanje ništavosti predmetnog ugovora u odnosu na maloletne tužene – protivtužioce, koje je Apelacioni sud u Nišu jedino razmatrao, bilo bespredmetno, imajući u vidu da ugovor u tom delu nije realizovan kod nadležnog registra nepokretnosti, upravo zbog nepostojanja prethodne saglasnosti organa starateljstva, koji nedostatak je drugostepeni sud okarakterisao kao razlog njegove (delimične) ništavosti.

Što se tiče dela obrazloženja osporene presude povodom odluke o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, u kome je izneta ocena da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine po osnovu tzv. vanrednog održaja na 2/8 idealnih delova maloletnih tuženih – protivtužilaca, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Nišu najpre izrazio stav da se sticanje prava svojine na osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji, koji je u celini ili u pretežnom delu realizovan, rešava kroz institut održaja, zbog čega je jedino pravno relevantna državina određenog kvaliteta, koja je trajala zakonom propisano vreme. Međutim, i pored toga što je o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučivao sa aspekta ispunjenosti uslova za sticanje prava svojine održajem, Apelacioni sud u Nišu je postavio pitanje aktivne legitimacije podnosioca ustavne žalbe, jer je iz iskaza pojedinih svedoka ocenio da je pokojni M. Z . usmeni ugovor o kupoprodaji zaključio sa ocem podnosioca ustavne žalbe, a da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je naslednik svoga oca. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je i u tom delu obrazloženje osporene presude nedostatno, s obzirom na to da je Apelacioni sud u Nišu pošao od toga da se usmeni ugovor o kupoprodaji ne može konvalidirati, u smislu člana 4. stav 3. ranije važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, te da je od značaja jedino kvalitet državine, kao i njeno trajanje. U tom smislu, Apelacioni sud u Nišu je, po mišljenju Ustavnog suda, bio u obavezi da se izjasni od kakvog je značaja činjenica da li je podnosilac ustavne žalbe i formalno oglašen za naslednika svoga oca, posebno zbog toga što on na sticanje prava svojine pretenduje na osnovu vanrednog održaja, koji zahteva samo savesnu, a ne i zakonitu državinu.

Apelacioni sud u Nišu je izričit u oceni da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je kupoprodajnu cenu isplatio pokojnom M. Z, bez osvrta na zaključak prvostepenog suda da je kupoprodajna cena u većem delu isplaćena od prodaje nepokretnosti oca podnosioca ustavne žalbe, a da je ostatak novca obezbeđen od prodaje teleta, kao i od zarade supruge podnosioca ustavne žalbe. Apelacioni sud u Nišu je, po mišljenju Ustavnog suda, morao da se izjasni o tom pravno relevantnom činjeničnom zaključku prvostepenog suda i da navede jasne razloge zbog kojih ga nije prihvatio.

Ustavni sud na kraju konstatuje da je ocena drugostepenog suda o nepostojanju uslova za sticanje prava svojine vanrednim održajem pretežno zasnovana na iskazima pojedinih svedoka, iz kojih je utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe poseduje parcelu u blizini predmetne parcele, te da su pokojni M. Z, kao i njegovi pravni sledbenici, predmetnu parcelu obrađivali pre 15-16 godina, iz čega je Apelacioni sud u Nišu izveo zaključak da nije nastupio zakonom propisani uslov za sticanje prava svojine koji se tiče trajanja savesne državine (vremenska komponenta). Međutim, očigledan je propust Apelacionog suda u Nišu da iskaze svedoka čije je iskaze prihvatio dovede u vezu i da ih suoči sa iskazima svedoka kojima je veru poklonio prvostepeni sud, saglasno članu 8. ZPP. Štaviše, uočljiva je i nedoslednost na koju podnosilac posebno ukazuje u ustavnoj žalbi, da je iskaz svedoka S . M . u obrazloženju osporene presude ocenjen dvojako, odnosno protivrečno. Najpre, da je u svom iskazu naveo da ima saznanja da je predmetna parcela kupljena od novca dobijenog od prodaje parcele oca podnosioca ustavne žalbe, a potom, da je on jedan od svedoka kojima nije poznato ništa o spornoj kupoprodaji.

Napred izneto u dovoljnoj meri ukazuje da obrazloženje osporene drugostepene presude ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava , zbog čega Ustavni sud smatra da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku , kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15 ), usvojio ustavnu žalbu, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2734/13 od 13. februara 2014. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilja i maloletnih tuženih - protivtužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 1695/12 od 18. decembra 2012. godine.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti