Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog teškog invaliditeta srodnika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Apelacionog suda u Kragujevcu zbog kontradiktornih razloga u vezi sa naknadom nematerijalne štete za duševne bolove zbog teškog invaliditeta bliskog srodnika i proizvoljne primene procesnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4224/2015
22.06.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . S, Mi . S, M . S . i mal. S . S, čiji je zakonski zastupnik majka M. S, svih iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S, Mi . S, M . S. i mal. S . S . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3625/14 od 23. aprila 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3625/14 od 23. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, u delu u kome je odbijena žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv stava četvrtog izreke presude Osnovnog suda u Požarevcu P. 1697/2013 od 10. jula 2014. godine, kao i u stavu drugom tačka 2. izreke kojim je preinačena prvostepena presuda u stavu trećem izreke, i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv stavova trećeg i četvrtog izreke navedene prvostepene presude.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S, Mi . S, M . S . i mal. S . S, čiji je zakonski zastupnik majka M. S , svi iz Požarevca, podneli su Ustavnom sudu, 30. juna 2015. godine, preko punomoćnika O. G, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3625/14 od 23. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da su podneli tužbu protiv tuženog osiguravajućeg društva radi naknade nematerijalne štete zbog teškog invaliditeta bliskog srodnika podnosilaca, te da je osporenom drugostepenom presudom u celini odbijen njihov tužbeni zahtev kao neosnovan. Ukazuju da je Apelacioni sud u Kragujevcu u obrazloženju osporene presude konstatovao da postoji teški invaliditet kod D. S, a da veštak nije opisao u čemu se sastoji taj invaliditet, pa da je proizvoljna ovakva konstatacija navedenog drugostepenog suda. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci S. S, Mi . S, M . S . i mal. S . S, ovde podnosioci ustavne žalbe i tužilac D. S, podneli su Osnovnom sudu u Požarevcu tužbu protiv tužene Kompanije „D.“ A.D. iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete, ističući da je tužilac D. S . pretrpeo teške telesne povrede u saobraćajnom udesu koji je prourokovao Lj. A , kao osiguranik tužene.

Osnovni sud u Požarevcu je, 10. jula 2014. godine , doneo presudu P. 1697/2013, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca D. S . i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha, kao i trajnog umanjenja fizičkog izgleda isplati odgovarajuće novčane iznose bliže navedene u izreci; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev navedenog tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa iz stava prvog izreke; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezao tuženu da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog teškog invaliditeta tužioca D. S . kao bliskog srodnika isplati iznose od po 102.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa iz stava trećeg izreke; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D. S . kojim je tražio da mu tužena isplati naknadu na ime tuđe nege i pomoći; u stavu šestom izreke obavezao tuženu da tužiocu D. S. naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je, 23. aprila 2015. godine, doneo osporenu presudu Gž. 3625/14, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima četvrtom i petom izreke; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu, pored ostalog, i u stavu trećem izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tužena naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog teškog invaliditeta tužioca D. S . kao bliskog srodnika. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je 21. februara 2008. godine u blizini Lj. p . došlo do saobraćajne nezgode između putničkog vozila marke „Varburg“, kojim je upravljao osiguranik tužene Lj. A . i motocikla marke „Suzuki 750“, kojim je upravljao tužilac D. S, pa da je Lj. A . na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Požarevcu K. 600/08-53 od 21. januara 2009. godine oglašen krivim da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja; da je tužilac D. S . kritičnom prilikom zadobio teške telesne povrede u vidu povrede spleta živaca desne ruke, koji ožičavaju desnu ruku, što je dovelo do oduzetosti mišića čitave desne ruke i gubitka čula dodira za donju polovinu desne nadlaktice i celu podlakticu; da je taj tužilac tom prilikom pretrpeo i potres mozga, prelom žbične kosti na tipičnom mestu, prelom rupnog nastavka trećeg vratnog pršljena i prelom desne butne kosti u predelu gornjeg okrajka; da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neurohirurga dr. R. T . utvrđeno da je tužilac D. S . zbog nastalih povreda u saobraćajnom udesu trpeo bolove jakog inteziteta prvih sedam dana koji su se kupirali lekovima, bolove srednjeg inteziteta je trpeo još najmanje 15 dana, uz napomenu da se tri godine posle operacije javljaju bolovi u vidu pečenja i žarenja koji ga bude iz sna i najverovatnije mogu preći u bolove jakog inteziteta; da je kod tužioca strah jakog inteziteta bio prisutan neposredno po povređivanju i da je trajao nekoliko dana, dok se strah srednjeg inteziteta manifestovao onda kada je pomenuti tužilac shvatio da ne može da pokreće ruku i trajao je sve do operacije, kada je postalo jasno da je ovaj defekt definitivan, zbog čega je strah prešao u depresiju; da je unakaženje, tj. poremećaj estetskog izgleda izražen u velikoj meri, a ogleda se u potpunoj afunkcionalnosti desne ruke; da umanjenje opšteživotne aktivnosti kod tužioca D. S . iznosi 70%, jer će se kod njega zbog afunkcionalnosti desne ruke aktivnost smanjiti i pojačavati bolovi usled deaferentacionog sindroma, pa da postoji trajni psihosomatski invaliditet; da je veštačenjem preko Komisije veštaka utvrđeno da kod tužioca D. S . zbog konstatovanih trajnih posledica postoji umanjenje opšteživotne aktivnosti u iznosu od 70%, a koje se ispoljava u nemogućnosti izvođenja aktivnih pokreta desnom rukom, te je ovom tužiocu otežano svakodnevno funkcionisanje i aktivnosti kao što su npr. oblačenje, lična higijena, spremanje i nabavka hrane, kućni poslovi i rekreacija, zbog čega je on trpeo, trpi i trpeće duševni bol; da je odredbom člana 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano da sud, u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove; da je polazeći od navedene odredbe, te činjenice da iz nalaza i mišljenja veštaka dr. R. T, i pored konstatacije da je kod tužioca D. S . nastao naročito težak invaliditet, ne proizlazi u čemu se isti ogleda, odnosno da veštak u svom nalazu nije na jasan i precizan način naveo u čemu se ogleda naročito težak invaliditet, drugostepeni sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi za dosuđenje naknade nematerijalne štete ostalim tužiocima, zbog čega je njihov tužbeni zahtev odbio u celini.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 201. st. 3. i st. 4. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da sud, u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove, te da se naknada iz stava 3. ovog člana može dosuditi i vanbračnom drugu, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog postojala trajnija zajednica života.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji ako je sud neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno ako je nije utvrdio (član 375. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, te da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom i da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (član 383. st. 1, st. 3. i st. 4); da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti presudu prvostepenog suda i vratiti predmet tom sudu na ponovno suđenje ako smatra da zbog novih činjenica i novih dokaza (član 372) radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja treba da se održi nova glavna rasprava pred prvostepenim sudom i da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i ako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, kao i ako je to zakonom propisano (član 392.).

5. Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na činjenici da je Apelacioni sud u Kragujevcu pogrešno zaključio da oni nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog teškog invaliditeta bliskog srodnika, tj. tužioca D. S, dajući kontradiktorne razloge za svoju odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe osporavaju presudu Apelacionog suda u Kragujevcu koji je u konkretnom slučaju postupao kao sud poslednje instance, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o odlukama drugostepenih sudova po žalbi, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da utemelji svoju odluku na jasnim i neprotivrečnim razlozima, kako bi stranku koja izjavljuje redovni pravni lek uverio u snagu svojih argumenata.

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je najpre konstatovao da odredba člana 201. stav 3. ZakonA o obligacionim odnosima priznaje ograničenom krugu lica pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova u slučaju teškog invaliditeta nekog lica. U pitanju su bračni drug, deca i roditelji osobe kod koje usled povrede postoji i naročito težak invaliditet, a titular ovog obligacionog prava izuzetno može biti i vanbračni drug povređenog, ukoliko je između vanbračnih partnera postojala trajnija zajednica života. Kod dosuđivanja naknade ovog posebnog vida nematerijalne štete moraju kumulativno biti ispunjena dva uslova: 1) da postoji naročito teški invaliditet bliskog lica; 2) da postoje duševni bolovi bračnog (vanbračnog) druga, dece i roditelja zbog naročito teškog invaliditeta tog bliskog lica. Naročito težak invaliditet, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju takve promene na telu oštećenog koje u okolini izazivaju gađenje, sažaljenje i drugu negativnu reakciju i zbog kojih su srodnici tako povređenog lica svakodnevno izloženi situaciji da ga neguju i da gledaju njegovo podnošenje bolova koji su posledica oštećenja, što kod srodnika stvara duševne patnje. Novčana naknada nematerijalne štete se ne dosuđuje na principu ekvivalencije kao kod naknade materijalne štete, već ona predstavlja satisfakciju i zadovoljenje kojim će se kod lica koje je pretrpelo nematerijalnu štetu ublažiti i potisnuti tuga i patnja, pribavljanjem nekog materijalnog zadovoljstva u cilju postizanja psihičke ravnoteže.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3625/14 od 23. aprila 2015. godine, Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene drugostepene presude sadrži kontradiktorne razloge na kojima se zasniva pravna ocena da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog teškog invaliditeta tužioca D. S . kao njihovog bliskog srodnika. Sa jedne strane, Apelacioni sud u Kragujevcu je konstatovao da je kod tužioca D. S , prema nalazu veštaka , nastao naročito težak invaliditet, a što predstavlja materijalnopravni uslov za ostvarivanje prava na naknadu nematerijalne štete bliskih srodnika lica kod koga postoji navedeno psihofizičko stanje, dok je sa druge strane postupajući drugostepeni sud ocenio da veštak u svom nalazu nije na jasan i precizan način naveo u čemu se ogleda naročito težak invaliditet. Ustavni sud je zaključio da ovakvo obrazloženje osporene presude ne korespondira sa pravnim stanovištem Apelacionog suda u Kragujevcu zauzetim u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca D. S . za naknadu nematerijalne štete, za koga nije bilo sporno da je kod bliskog srodnika podnosilaca ustavne žalbe došlo do umanjenja opšteživotne aktivnosti od 70 %, usled oduzetosti desne ruke i nemogućnosti da obavlja mnoge životne funkcije.

Imajući u vidu razloge koji su rukovodili Apelacioni sud u Kragujevcu da odbije tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se pravna ocena drugostepenog suda de facto zasniva na tome da Osnovni sud u Požarevcu nije u potpunosti utvrdio činjenično stanje bitno za presuđenje u ovom obligacionopravnom sporu. U tom smislu, Ustavni sud napominje da Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine reguliše koja procesna ovlašćenja ima drugostepeni sud u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke. Ukoliko žalbeni sud u postupku ispitivanja pravilnosti i zakonitosti prvostepene odluke nađe da je prvostepeni sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, Ustavni sud primećuje da drugostepeni sud u takvoj procesnoj situaciji ima na raspolaganju samo dva procesna ovlašćenja: 1) da otvori raspravu na kojoj će ponovo izvesti dokaze radi utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, te da nakon rasprave donese odluku o žalbi; 2) da donese rešenje kojim će usvojiti žalbu, ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje (izuzev ako je u parnici već doneta jedna prvostepena odluka koja je ukinuta, kada drugostepeni sud sȧm odlučuje o tužbenom zahtevu). Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud nalazi da ovakva drugostepena presuda, koja je doneta u parnici u kojoj Apelacioni sud u Kragujevcu nije iskoristio kako procesno ovlašćenje iz člana 383. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, tako ni ovlašćenje iz člana 392. pomenutog procesnog zakona kojima je u konkretnom slučaju jedino mogao da pribegne, predstavlja i primer sudske odluke koja se zasniva na proizvoljnoj primeni procesnog prava.

Uzimajući u obzir sve navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3625/14 od 23. aprila 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3625/14 od 23. aprila 2015. godine u stavu prvom izreke, u delu u kome je odbijena žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv stava četvrtog izreke presude Osnovnog suda u Požarevcu P. 1697/2013 od 10. jula 2014. godine, kao i u stavu drugom tačka 2. izreke kojim je preinačena prvostepena presuda u stavu trećem izreke, kako bi navedeni drugostepeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv stavova trećeg i četvrtog izreke navedene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se ukazuje na povredu prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njihovo pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosioci nisu pružili odgovarajuće dokaze da su sudovi poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosilaca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosilaca o povredi njegovog prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izerci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog teškog invaliditeta srodnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti