Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu oca kojom je tražen povratak deteta u Veliku Britaniju. Utvrđeno je da odluka o odbijanju povratka, zasnovana na najboljem interesu deteta i izuzecima iz Haške konvencije, ne predstavlja povredu prava roditelja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4224/2019
09.12.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . H . iz Londona, Velika Britanija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M . H . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1980/19 od 22. februara 2019. godine zbog povrede prava roditelja, iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . H . iz Londona, Velika Britanija, je 22. aprila 2019. godine, preko punomoćnika V. M. G, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1980/19 od 22. februara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava deteta, prava roditelja i prava na posebnu zaštitu porodice, majke samohranog roditelja i deteta , zajemč enih odredbama člana 32 . stav 1. i čl. 64, 65. i 66. Ustava Republike Srbije, kao i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) .

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje kojim je u vanparničnom postupku pravnosnažno odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe podnet protiv njegove bivše vanbračne partnerke , kao protivnika predla gača, za hitan povratak njihov og maloletnog deteta u Veliku Britaniju, u skladu sa pravilima Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece (u daljem tekstu: Haška konvencija).

Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na sledećoj argumentaciji: da je osporeno rešenje doneto suprotno načelu da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora; da je osporeno rešenj e neadekvatno obrazloženo ; da je postupajući sud sveo svoju argumentaciju na primenu instituta najboljeg interesa deteta koji je odlučan u porodičnim sporovima na osnovu Porodičnog zakona, a što je u suprotnosti sa članom 19. Haške konvencije; da je osporenim rešenjem sud konvalidirao protivpravno stanje nastalo nezakonitim zadržavanjem maloletnog lica u Republici Srbiji, protivno saglasnosti oca i suprotno odluci Visokog suda u Londonu.

Podnosilac ustavne žalbe je u prilog tvrdnje o povredi prava iz čl. 64, 65. i 66. Ustava istakao sledeće : da se u obrazloženju osporenog rešenja zanemaruje nalaz i mišljenje Instituta za mentalno zdravlje od 8. avgusta 2018. godine (u kome se u poglavlju „Mišljenje“ navodi: da su kod maloletne devojčice zadovoljene bazične potrebe, ali ne i emocionalne, s obzirom na to da ne viđa oca u kontinuitetu; da je u interesu maloletnog deteta da mu se omoguće uslovi odrastanja uz jednaku prisutnost i vođstvo oba roditelja; ukoliko bi roditelj sa kojim dete živi kršio sudsku odluku ili opstruirao kontakt deteta sa drugim roditeljem preporučuje se u cilju zaštite najboljeg interesa deteta uključenje mere zaštite i razmatranje promene odluke o tome sa kim će dete da živi;), pri čemu je osporena odluka doneta u najboljem interesu majke, a ne deteta; da je u postupku koji je pokrenut na osnovu Haške konvencije i koji je po svojoj prirodi vanparnični postupak sud doneo odluku primenom instituta iz Porodičnog zakona koji se primenjuje u parničnom postupku kada se rešava o starateljstvu nad detetom, prejudicirajući time i odluku o starateljstvu; da nalaganje vraćanja deteta ne predstavlja odluku o starateljstvu, već vraćanje u prethodno zakonito stanje koje je narušeno otmicom deteta. Podnosilac ustavne žalbe je u prilog svojih tvrdnji, između ostalog, ukazao na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije ( predstavka broj 31679/96, od 25. januara 2000. godine).

U prilog tvrdnje o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije podnosilac je ponovio sledeće navode koje je istakao u vezi povrede prava na pravično suđenje: da je osporeno rešenje doneto suprotno načelu da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora; da je obrazloženje osporenog rešenja neadekvatno.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ulu uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaj za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

3.1. Činjenice vezane za vremenski period pre pokretanja postupka predviđenog Haškom konvencijom

Podnosilac ustavne žalbe, državljanin Velike Britanije, je u Londonu u periodu od jula 2011. godine do novembra 2015. godine živeo u vanbračnoj zajednici sa A . J, državljankom Republike S rbije i Velike Britanije , (u daljem tekstu: majka). Njihovo zajedničko dete S . I . J . H. (u daljem tekstu: dete) rođena je 14. januara 2015. godine u Londonu i rođenjem je stekla državljanstvo Republike Srbije i Velike Britanije.

Majka je sa detetom u maju i junu 2015. godine boravila u Srbiji, da bi dete obavilo zdravstvene preglede koji u zdravstvenom sistemu Velike Britanije nisu predviđeni kao obavezni.

Podnosilac je u julu 2015. godine imao povredu kolena i više puta je operisan, a tada je i napustio zajednicu života sa majkom deteta i preselio se kod svojih roditelja. Nakon prestanka zajednice života podnosioca ustavne žalbe sa majkom deteta, majka je samostalno nastavila da snosi troškove života za sebe i dete .

Po prestanku zajednice života podnosioca ustavne žalbe i majke, pokrenut je postupak medijacije posredstvom advokata, radi utvrđenja modela viđanja podnosioca i deteta, koji za vreme trajanja postupka medijacije, u periodu od decembra 2015. godine do marta 2016. godine, nije viđao dete. Nakon toga, a po ustanovljavanju modela održavanja ličnih odnosa između podnosioca i deteta, podnosilac je ostvarivao kontakt sa detetom.

U novembru 2016. godine podnosilac je dao majci saglasnost da dete u periodu od 3. do 9. novembra 2016. godine boravi u Srbiji, uz prethodni dogovor sa majkom po kome bi dete, po povratku iz Srbije, provodilo više vremena sa njim. Međutim, majka je 7. novembra 2016. godine, nakon dolaska u Srbiju, obavestila podnosioca da je donela odluku da sa detetom ostane u Srbiji. Majka je istog dana u svoje i u ime deteta podnela tužbu protiv oca Prvom osnovnom sudu u Beogradu u predmetu P2. 2247/16, a radi vršenja roditeljskog prava, izdržavanja i uređivanja načina održavanja ličnih odnosa sa drugim roditeljem . Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 2247/16 od 19. juna 2018. godine određena je privremena mera kojom je: dete poverno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava (stav 1. izreke); uređen način održavanja ličnih odnosa podnosioca i deteta redovno elektronskim putem i jednom mesečno subotom i nedeljom u trajanju od po četiri sata u prisustvu majke (stav 2. izreke); utvrđeno da ova privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja predmetnog postupka (stav 3. izreke); određeno da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4. izreke); odbijen predlog tuženog za određivanje privremene mere (stav 5. izreke).

3.2. Činjenice vezane za postupak vođen pred nadležnim organima Velike Britanije

Podnosilac ustavne žalbe je 14. novembra 2016. godine, nakon obaveštavanja od strane majke deteta da planira da sa detetom ostane u Srbiji, a zbog nezakonitog zadržavanja deteta na teritoriji zemlje koja se ne smatra „mestom stalnog boravka“ deteta, u skladu sa pravilima Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece , podneo zahtev za vraćanje deteta pod jurisdikciju Velike Britanije. Povodom njegovog zahteva doneta je odluk a Visokog suda pravde – Porodičnog odeljenja u Londonu broj FD 16 P 00632/ FD, 16 P 00633 od 14. novembra 2016. godine kojom je majci naloženo hitno vra ćanje dete ta pod jurisdikciju Velike B ritanije i kojom joj je zabranj eno odvođenje deteta van jurisdikcije Velike Britanije bez dozvole suda. U obrazloženju ove odluke navedeno je „ da je od izuzetne važnosti i najvažniji cilj ovakve odluke obezbeđivanje vraćanja deteta pod jurisdikciju države u kojoj je do protivpravnog zadržavanja na teritoriji druge zemlje, imalo stalno mesto boravka“.

Pomenuta prvostepena odluka potvrđena je presudom drugostepenog organa , Visokog suda pravde u Londonu – Porodičnog odeljenja FD 16 P 0032-3 od 16. decembra 2016. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je : da je u toku postupka utvrđeno da je dete u Velikoj Britaniji imalo mesto stalnog boravka i da je bilo dobro integrisano u socijalno i porodično okruženje u ovoj zemlji; da je otac , prema pravnoj regulativi Velike Britanije imao i vršio pravo staranja, kao i da je obmanut prilikom davanja saglasnosti za odvođenje deteta iz Velike Britanije, s obzirom na to da majka, suštinski , nije ni imala nameru da se sa detetom vrati iz Srbije .

3.3. Činjenice vezane za postupak vođen pred nadležnim organima Republike Srbije utvrđene uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 3/17

Ministarstvo pravde Republike Srbije – Sektor za međunarodnu pravnu pomoć, u svojstvu centralnog izvršnog organa za izvršavanje obaveza predviđenih Haškom konvencijom u Republici Srbiji je 12. januara 2017. godine dostavilo Prvom osnovnom sudu u Beogradu zahtev, upućen preko centralnog izvršnog organa Velike Britanije, za preduzimanj e potrebnih mera za vraćanje deteta koje je bez saglasnosti podnosioca ustavne žalbe, kao podnosioca zahteva, zadržano van teritorije Velike Britanije od strane svoje majke, a sve na osnovu Haške konvencije.

Na osnovu navedenog akta iniciran je vanparnični postupak u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu u kome je podnsilac ustavne žalbe ima o procesnu ulogu predlagača, a majka procesnu ulogu protivnika predlagača.

Nakon tri održana ročišta i jednog neodržanog ročišta, na osnovu sprovedenog dokaznog postupka ( i to na osnovu: iskaza predlagača i protivnika predlagača, uvid a u kopiju izvoda iz matične knjige rođenih deteta, uvid a u sadržinu odluka donetih pred sudovima Velike Britanije u vezi sa ovim slučajem, pribavljanj a informacija od MUP-a Republike Srbije o prijavljenom boravištu deteta i prijavi prebivališta protivnika predlagača, uvid a u nalaz i mišljenje Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje Stari grad od 10. februara 2017. godine koji sadrži podatke o tome da li se dete prilagodilo novoj sredini, kakvi su stambeni uslovi u kojima živi i ostale relevantne činjenice) doneto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 1/17 od 19. maja 2017. godine koji m je: naložen hitan povratak deteta u Ve liku Britaniju (stav 1. izreke); odbijen kao neosnovan predlog podnosioca ustavne žalbe kojim je tražen prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu P2. 2247/16 (stav 2. izreke) ; odlučeno o troškovima postupka (stav 3. izreke).

Protiv prvostepenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 1/17 od 19. maja 2017. godine protivnik predlagača (majka) je 20. juna 2017. godine izjavila žalbu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 1/17 od 7. jula 2017. godine o ispravci rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 1/17 od 19. maja 2017. godine otklonjena je nomotehnička greška u izreci rešenja.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9461/17 od 20. septembra 2017. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 1/17 od 19. maja 2017. godine, ispravljeno rešenje m Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 1/17 od 7. jula 2017. godine , u stavovima prvom i trećem izreke i u tom delu predmet je vraćen na ponovni postupak, dok je u preostalom delu žalba protivnika predlagača (majke) odbij ena, a prvostepeno rešenje potvrđeno.

U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je , između ostalog, navedeno da je odlukom prvostepenog suda u ukinutom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, da se protivnik predlagača (majka) suprotstavlja vraćanju deteta u Veliku Britaniju u smislu odredbe člana 13. stav 1. Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, pa je naloženo prvostepenom sudu da u ponovljenom postupku izvede dokaze i potpuno utvrdi činjenice bitne za odluku . Nadalje, istaknuto je da je prvostepeni sud bio dužan da utvrdi činjenice koje bi ukazivale na postojanje ozbiljne opasnosti da bi povratak dete izložio psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj.

Predmet je u ponovljenom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem R4. 3/17.

Na ročištu od 8. novembra 2017. godine sudu je dostavljen nalaz i mišljenje dečijeg psihologa S.M, angažovanog od strane protivnika predlagača (majke) , o psihološkom stanju deteta i eventualnim posledicama koje bi dete imalo usled vraćanja u Veliku Britaniju. Navedeni nalaz i mišljenje osporen je od strane podnosioca ustavne žalbe koji je predložio da se predmetno veštačenje obav i od strane Instituta za mentalno zdravlje. Sud je prihvatio navedeni predlog podnosioca i doneo rešenje R4. 3/17 od 27. novembra 2017. godine kojim je : odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko Instituta za mentalno zdravlje iz Beograda na okolnost utvrđivanja posledica po emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta, kao i na okolnost da li postoji ozbiljna opasnost da bi povratak deteta u Veliku Britaniju izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj, imajući u vidu da je predmet spora otmica deteta.

Nalaz i mišljenje Instituta za mentalno zdravlje dostavljen je sudu 8. avgusta 2018. godine i u njemu je u poglavlju „Zaključak“ navedeno sledeće : da dete ima blizak odnos sa majkom sa kojom živi i topao i blizak odnos sa ocem (podnosiocem ustavne žalbe) , te da pokazuje da joj nedostaje i reaguje tugom i ljutnjom kad on ode; da dete ima kapacitet za prilagođavanje drugoj sredini ukoliko ostane sa majkom, u smislu niskog kalendarskog uzrasta, dobrih saznajnih i kognitivnih kapaciteta, poznavanja osnove engleskog jezika, lako g prebacivanja sa srpskog na engleski jezik , što otvara mogućnost da savlada i drugi jezik bez poteškoća i dalje raste i u uslovima bilingvalne sredine; da, s druge strane, stabilnost deteta i psihološki razvoj u velikoj meri zavise od psihološkog stanja roditelja sa kojim živi, njegovih sposobnosti za adaptaciju, stavova, spremnosti da detetu pruži podršku i stimulaciju; da u tom smislu, neželjeno premeštanje roditelja u zemlju u kojoj ne želi da živi, u kojoj ne oseća da ima podršku i pomoć može dovesti do emocionalnih problema roditelja, te se dalje tako emocionalni problemi mogu preneti na dete i imati negativan uticaj u psihološkom smislu po dete.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 3/17 od 29. oktobra 2018. godine je : odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe kojim je tražen hitan povratak deteta u veliku Britaniju kao neosnovan (stav 1. izreke); obavezan podnosilac ustavne žalbe da protivniku predlagača naknadi troškove postupka (stav 2. izreke) .

U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja navedeno je sledeće : da je zadržavanje deteta u Srbiji od st rane majke nezakonito u smislu odredaba Haške konvencije, ali da je sud, polazeći od odredaba člana 13. navedene Konvencije, smatrao da nije celishodno naložiti povratak deteta u Veliku Britaniju; da je ovak va odluka naročito zasnovana na činjenici da dete od rođenja živi sa majkom, te da je ona ta koja se neposredno stara o detetu, a da otac (podnosilac ustavne žalbe) u toku postupka nije iskazivao nameru da samostalno vrši roditeljsko pravo u slučaju povratka deteta u Veliku Britaniju; da majka boravi sa detetom u Republici Srbiji u kontinuitetu poslednje dve godine, da je stambeno obezbeđena i da je zaposlena na neodređeno vreme; da je, prema mišljenju veštaka, dete adaptirano na uslove života u Srbiji, da pohađa vrtić u koji se dobro uklopilo, kako u pogledu odnosa sa vršnjacima, tako i u pogledu odnosa sa vaspitačima, te da protivnica predlagača u odgajanju deteta ima veliku pomoć svoje majke; da, sa druge strane, majka deteta u Velikoj Britaniji nema rešeno stambeno pitanje, niti obezbeđeno zaposlenje, dok podnosilac ustavne žalbe od novembra 2016. godine nije doprinosio izdržavanju deteta, te je u tom smislu neizvesno da li bi u slučaju eventualnog preseljenja u Veliku Britaniju majci i detetu pomogao u finansijskom smislu; da bi stoga njen povratak u Veliku Britaniju „neminovno“ kod nje doveo do osećaja materijalne i stambene ugroženosti, neizvesnosti, otežane adaptacije i odvajanja od članova porodice, što bi se odrazi lo i na kvalitet života deteta; da je naročito uzeto u obzir da majka nema želju za preseljenjem u Veliku Britaniju, te da bi preseljenje kod nje moglo da stvori osećaj nezadovoljstva, ugroženosti i razdražljivosti što bi se prenelo i na maloletno dete i nepovoljno uticalo na nju; da je odluka o odbijanju predloga za vraćanje deteta doneta tako što se sud rukovodio principom najboljeg interesa deteta, te da je ocenjeno da bi nalaganje povratka deteta u Veliku Britaniju moglo da ga dovede u nepovoljan položaj; da je sud svoju odluku zasnovao je na odredbama čl. 1, 3, 12. i 13. Haške konvencije, odredbama člana 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta i člana 6. stav 1. Porodičnog zakona.

Podnosilac ustavne žalbe je 18. decembra 2018. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1980/ 19 od 22. februara 2019. godine odbij ena je žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđ eno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu R4. 3/17 od 29. oktobra 2018. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je drugostepeni sud prihvatio stav prvostepenog suda, po kome bi povratak majke sa detetom u Veliku Britaniju kod nje neminovno doveo do osećaja materijalne i stambene ugroženosti, neizvesnosti, otežane adaptacije zbog odvajanja od članova porodice, što bi svakako, dalje uticalo na kvalitet života deteta, a posebno zbog toga što bi promena životne sredine protivnika predlagača ( majke) bila naložena mimo njene volje; da je u najboljem interesu deteta stalna uključenost oba roditelja u sve a spekte njenog odrastanja, ali da to nije od uticaja za drugačiji zaključak u pogledu ispunjenosti uslova iz člana 13. Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, s obzirom na to da je model viđanja deteta sa roditeljem sa kojim ne živi uvek moguće ustanoviti bilo sudskom odlukom ili sporazumom roditelja; da se žalbenim navodima neosnovano ukazuje da prvostepeni sud nije imao u vidu odluku suda u Velikoj Britaniji kojom je naloženo hitno vraćanje deteta u Veliku Britaniju, ali da poštovanje te odluke ne može imati primarni značaj u odnosu na obavezu suda da se prilikom odlučivanja o pravima deteta rukovodi njegovim najboljim interesom, a kako je to prethodno konstatovano, povratak u Veliku Britaniju ne bi bio u najboljem interesu deteta; da posebno treba dodati i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije u toku postupka prezentovao dokaz iz koga bi bio izveden zaključak da je on preduzeo određene aktivnosti u smislu ustanovljavanja prava na samostalno vršenje roditeljkog prava; da ukazivanje podnosioca ustavne žalbe na odredbu člana 19. Haške konvencije u ovom kontekstu nije od značaja, budući da bi se u slučaju vraćanja deteta u Veliku Britaniju bez majke postavilo pitanje aktivnog vršenja roditeljskog prava nad detetom; da svaka neizvesnost u pogledu aktivnog vršenja roditeljskog prava ukazuje na pravilnost zaključka prvostepenog suda da bi dete vraćanjem u Veliku Britaniju bilo dovedeno u nepovoljniji položaj.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava, potvrđenih međunarodnih ugvoora i zakona:

Odredbom člana 16. stav 2. Ustava utvrđeno je da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prva i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, a da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu da Ustavom.

Odredbama člana 65. Ustava je zajemčeno: da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, te da su u tome su ravnopravni (stav 1); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2).

Odredbama Zakona o ratifikaciji Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/91) (u daljem tekstu: Haška konvencija) propisano je: da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbe di da se prava na staranje i viđanje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1.); da će države ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije i da će u ovu svrhu koristiti najefikasnije raspoložive postupke (član 2.); da će se odvođenje ili zadržavanje deteta smatrati nezakonitim ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja ili ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja (član 3. stav 1.); da u smislu ove konvencije izraz „pravo na staranje“ uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, a „pravo na viđanje“ uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka (član 5.); da će Centralni izvršni organi međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije (član 7. stav 1.); da će sudski ili upravni organi država ugovornica hitno sprovesti postupak za povratak deteta, i da, ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja, a da ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja (član 11.); da bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže: da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje (član 13. stav 1. a)) ili da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj (član 13. stav 1. b)); da sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje (član 13. stav 2.); da nakon dobijanja obaveštenja o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju deteta u smislu člana 3, sudski ili upravni organi države ugovornice u koju je dete odvedeno ili zadržano neće donositi meritornu odluku o pravu na staranje sve dok se ne utvrdi da se dete neće vratiti na osnovu ove konvencij e ili, ako nije podnesena molba na osnovu ove konvencije, u razumnom periodu posle prispeća obaveštenja (član 16.); da sama činjenica da je odluka koja se odnosi na staranje izdata ili da je treba priznati u državi kojoj je upućen zahtev neće predstavljati osnov za odbijanje povratka deteta na osnovu ove konvencije, ali sudski i upravni organi države kojoj je upućen zahtev mogu uzeti u obzir razloge za donošenje te odluke prilikom primene ove konvencije (član 17.); da odredbe ovog poglavlja ne ograničavaju ovlašćenje sudskog ili upravnog organa da naloži povratak deteta u bilo koje vreme (član 18.); da se odluka na osnovu ove konvencije u vezi sa povratkom deteta neće smatrati meritornom o bilo kom pitanju u vezi sa pravom na staranje (član 19.); da se povratak deteta na osnovu odredaba člana 12. može odbiti ako bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20.); da Centralni izvršni organi moraju poštovati obaveze o saradnji koje su utvrđene u članu 7. radi unapređivanja neometanog uživanja prava na viđenje i ispunjenja svih uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih prava i da će Centralni izvršni organi preduzeti korake za otklanjanje, onoliko koliko je to moguće, svih prepreka u ostvarivanju tih prava, onoliko koliko je to moguće (član 21. stav 2.).

Odredbama Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, broj 2/97) (u daljem tekstu: Konvencija o pravima deteta) propisano je: da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (član 3.); da će države članice obezbediti da nijedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi, uz sudski nadzor, odluče, u skladu sa odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neopho dno u najboljem interesu de teta (član 9. tačka 1); da će strane ugovornice poštovati pravo deteta odvojenog od jednog ili oba roditelja da redovno održava lič ne odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. tačka 3) .

Odredbama Zakona o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, broj 9/03) propisano je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu i interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glas nik RS“; broj 18/05) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta (član 6. st. 1. i 3.) , da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri u kojoj je potrebna zaštita ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da j e u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (člana 266. stav 1.); da se odredbe čl. 256-267. ovog zakon primenjuju i u drugim sudskim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima ako se ti postupci odnose na prava deteta (član 268.).

5.1. Ispitujući osnovanost navoda iz ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da, s pozivom na povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 64 , 65. i 66. Ustava, podnosilac osporava pravnosnažno rešenje kojim je odbijen njegov zahtev za hitan povratak njegovog maloletnog deteta u Veliku Britaniju podnet na osnovu Haške konvencije. Podnosilac smatra da nije bilo mesta primeni instituta najboljeg interesa deteta u predmetnom postupku, jer je time prejudicirana odluka o starateljstvu/vršenju roditeljskog prava, da je obrazloženje osporenog rešenja neadekvatno, jer je zanemaren nalaz i mišljenje Instituta za mentalno zdravlje od 8. avgusta 2018. godine i da je u skladu sa Haškom konvencijom trebalo uspostaviti ranije faktičko stanje, odnosno naložiti povratak deteta u Veliku Britaniju, gde je bilo poslednje prebivalište podnosioca, majke deteta i deteta, pre nego što je majka samovoljno odlučila da ostane sa detetom u Srbiji.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu presude Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) navedene u tački 5.3. ove odluke, u kojima su slične pritužbe razmatrane u okviru prava na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud je odlučio da će predmetne navode i pritužbe podnosioca ispitati u kontekstu člana 65. Ustava, kojim se jemči pravo i dužnost roditelja da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu , a što je takođe jedan od aspekata prava na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije.

5.2. Imajući u vidu da je u konkretnom ustavnosudskom sporu prethodio postupak radi izdavanja naloga za povratak deteta na osnovu Haške konvencije, Ustavni sud najpre načelno ukazuje na osnovne principe Haške konvencije i njen položaj u pravnom sistemu Republike Srbije, a o čemu se detaljnije izjasnio , pored ostalog, u svojoj Odluci Už-8276/2014 od 23. juna 2016. godine.

Prema članu 16. stav 2. Ustava, potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju, s tim što potvrđeni međunarodni ugovori moraju da budu u skladu sa Ustavom. Budući da je SFRJ ratifikovala pomenutu konvenciju 1991. godine, njene odredbe se neposredno primenjuju u postupcima koji se vode pred domaćim sudovima i u onim situacijama kada određena pitanja nisu neposredno uređena domaćim propisima. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je prema članu 1. Haške konvencije, njen osnovni cilj da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u nekoj od država ugovornica tj. vraćanje te dece u jurisdikciju iz koje su protivpravno odvedena, kao i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Dakle, Haška konvencija, između ostalog, insistira na uspostavljanju ranijeg faktičkog stanja koje je postojalo pre protivpravnog odvođenja ili zadržavanja deteta i njegovom vraćanju u mesto njegovog „mesta stalnog boravka“. Ovom osnovnom cilju Haške konvencije može biti suprotstavljen jedan drugi cilj, a to je zaštita „najboljeg interesa deteta“, što proizlazi iz Preambule Haške konvencije prema kojoj su „države ugovornice u snažnom uverenju da je interes dece od prvorazrednog značaja u odnosima koji se tiču roditeljskog prava“. Međutim, kako je princip „najboljeg interesa deteta“ širok pojam koji se individualizuje i procenjuje u svakom konkretnom slučaju, Haška konvencija je predvidela situacije u kojima nadležni organ države kojoj je upućen zahtev može odbiti izdavanje naloga za vraćanje deteta i pored toga što je utvrđeno da se radi o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju. Prema Haškoj konvenciji, odbijanje zahteva je moguće, između ostalog, u sledećim slučajevima: ukoliko postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj (član 13. stav 1. tačka b)); kada dete određenog uzrasta i stepena zrelosti odbija povratak (član 13. stav 2.); ako bi povratak predstavljo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20.).

5.3. Prilikom razmatranja osnovanosti predmetnih tvrdnji podnosioca ustavne žalbe o povredi člana 65. Ustava , Ustavni sud je imao u vidu i sledeću praksu Evropskog suda, a koja se suštinski tiče međunarodne otmice dece i primene Haške konvencije u kontekstu člana 8. Evropske konvencije .

Kada je reč o odnos u između Evropske k onvencije i Haške konvencije, Ustavni sud konstatuje da su prema stavu Evropskog suda države ugovornice dužne da obaveze u području međunarodne otmice dece, koje proiz laze iz člana 8. Evropske konvencije, tumače u svetlu zaht eva Haške konvencije (videti sledeće presude: X protiv Letonije, broj predstavke 27853/09, presuda od 26. novembra 2013. godine, stav 93; Maumousseau i Washington protiv Francuske , broj predstavke 39388/05, presuda od 6. decembra 2007. godine, stav 60.) i Konvencije o pravima deteta ( videti sledeće presude: X protiv Letonije, broj predstavke 27853/09, presuda od 26. novembra 2013. godine, stav 93; Iglesias Gil i A.U.I. protiv Španije, brojpredstavke 56673/00, presuda od 29. aprila 2003. godine, stav 51.).

Prema stavu Evropskog suda, odlučujuće pitanje u ovoj vrsti predmeta je pravična ravnoteža koja mora postojati između suprotstavljenih interesa – interesa deteta, dvaju roditelja i interesa javnog reda, vodeći pri tome računa da se interesima deteta daje primarni značaj i da ciljevi sprečavanja povratka i hitnog povratka zaista odgovaraju specifičnom konceptu „najboljeg interesa deteta ” (videti prethodno citirane presude X protiv Letonije, stav 95. i Maumousseau i Washington protiv Francuske, stav 62.). Evropski sud je takođe istakao da postoji široki konsenzus – čak i u međunarodnom pravu – u prilog ideji da u svim odlukama koje se tiču dece, njihovi najbolji interesi moraju biti na prvom mestu, te da je ista filozofija svojstvena i Haškoj konvenciji (videti prethodno citiranu presudu X protiv Letonije, stav 96.).

Evropski sud je isticao da iz člana 8. Evropske konvencije, kao i iz same Haške konvencije, proizlazi da se povratak deteta ne može naložiti automatski ili mehanički, imajući u vidu izuzetke od načela hitnog povratka deteta u mesto stalnog boravka koji su izričito pobrojani u istoj (videti presude: X protiv Letonije, citiran gore, stav 98; Maumousseau i Washington protiv Francuske, citiran gore, stav 72; Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske [VV] , broj 41615/07, presuda od 6. jula 2010. godine, stav 138.).

Pored toga, Evropski sud razmatra da li su domaći sudovi detaljno ispitali situaciju cele porodice kao i čitav niz faktora, a posebno faktičke, emotivne, psihološke, materijalne i medicinske prirode, kao i da li su sproveli izbalansiranu i razumnu procenu predmetnih interesa svake osobe, s tim da je sve vreme potrebno imati u vidu šta bi bilo najbolje rešenje za oteto dete u kontekstu zahteva za njegov povratak u zemlju porekla (videti presude: Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske [VV], citirana gore, stav 139; Karrer protiv Rumunije , broj predstavke 16965/10, presuda od 21. februara 2012. godine, stav 40; Raban protiv Rumunije, broj predstavke 25437/08, presuda od 26. oktobra 2010. godine, stav 28. (vii)).

U citiranoj presudi X protiv Letonije (st. 101 . i 106.), Evropski sud je zauzeo stanovište da se u kontekstu zahteva za povratak deteta koji je podnet prema Haškoj konvenciji i koji je shodno tome različit od postupka za starateljstvo/vršenje roditeljskog prava , koncept najboljeg interesa deteta mora ocenjivati u svetlu izuzetaka predviđenih Haškom konvencijom, a koji se odnose na: protek vremena (član 12); uslove za primenu Konvencije (član 13. (a)); postojanje “ozbiljne opasnosti” (član 13. (b)); usklađenost sa osnovnim načelima zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20.). Takođe, usklađeno tumačenje Evropske konvencije i Haške konvencije može se postići ukoliko se zadovolje sledeća dva uslova: prvo, sud države kojoj je upućen zahtev mora istinski uzeti u obzir faktore koji mogu predstavljati izuzetak od hitnog povratka deteta u smislu čl . 12, 13. i 20. Haške konvencije, naročito ako je te faktore iznela jedna od strana u postupku, a potom mora doneti odluku koja je dovoljno obrazložena u tom smislu; drugo, ovi faktori se moraju oceniti u svetlu člana 8. Evropske konvencije. Pri tome, obrazloženje ne sme biti automatsko, ni stereotipno, već dovoljno detaljno u kontekstu izuzetaka navedenih u Haškoj konvenciji, a koji se moraju strogo tumačiti ( videti prethodno citirane presude X protiv Letonije, stav 107. i Maumousseau i Washington protiv Francuske, stav 73.).

6. Razmatrajući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe u kontekstu istaknute povrede prava iz člana 65. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 65. stav 1. Ustava zajemčeno da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, te da su u tome su ravnopravni, a da je stavom 2. istog člana Ustava utvrđeno da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da su u konkretnom slučaju prava podnosioca iz člana 65. stav 1. Ustava ograničena sudskom odlukom - osporenim rešenjem kojim je odbijen njegov zahtev za hitan povratak deteta u Veliku Britaniju, jer je primenjen izuzetak od obaveznog povratka otetog deteta iz člana 13. stav 1. (b) Haške konvencije, te da je ovo ograničenje u skladu sa zakonom, odnosno u skladu sa odredbom člana 13. stav 1. (b) Haške konvencije, a koju konvenciju je Republika Srbija ratifikovala i koja se neposredno primenjuje .

Stoga Ustavni sud smatra da odgovor na pitanje da li pomenuto ograničenje prava podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava iz člana 65. Ustava zavisi od odgovora na pitanja da li je ovo ograničenje u najboljem interesu deteta. Razmatrajući navedeno, Ustavni sud je pošao od citirane prakse Evropskog suda i zaključio da je potrebno odgovoriti na sledeće: da li je u konkretnom slučaju koncept najboljeg interesa deteta ocenjen u svetlu izuzetaka predviđenih Haškom konvencijom; da li su istinski uzeti u obzir faktori koji mogu predstavljati izuzetak od hitnog povratka deteta na osnovu Haške konvencije i da li je osporeno rešenje dovoljno detaljno obrazloženo u tom pogledu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u prvostepenom rešenju i u osporenom drugostepenom rešenju, između ostalog, navedeno: da majka boravi sa detetom u Republici Srbiji u kontinuitetu poslednje dve godine, da je stambeno obezbeđena i da je zaposlena na neodređeno vreme; da je, prema mišljenju veštaka, dete adaptirano na uslove života u Srbiji, da pohađa vrtić u koji se dobro uklopilo, kako u pogledu odnosa sa vršnjacima, tako i u pogledu odnosa sa vaspitačima, te da majka u odgajanju deteta ima veliku pomoć svoje majke; da, sa druge strane, majka deteta u Velikoj Britaniji nema rešeno stambeno pitanje, niti obezbeđeno zaposlenje, dok podnosilac ustavne žalbe od novembra 2016. godine nije doprinosio izdržavanju deteta, te je u tom smislu neizvesno da li bi u slučaju eventualnog preseljenja u Veliku Britaniju majci i detetu pomogao u finansijskom smislu; da bi stoga njen povratak u Veliku Britaniju „neminovno“ kod nje doveo do osećaja materijalne i stambene ugroženosti, neizvesnosti, otežane adaptacije i odvajanja od članova porodice, što bi se odrazilo i na kvalitet života deteta; da je naročito uzeto u obzir da majka nema želju za preseljenjem u Veliku Britaniju, te da bi preseljenje kod nje moglo da stvori osećaj nezadovoljstva, ugroženosti i razdražljivosti što bi se prenelo i na maloletno dete i nepovoljno uticalo na nju; da bi se u slučaju vraćanja deteta u Veliku Britaniju bez majke postavilo pitanje aktivnog vršenja roditeljskog prava nad detetom, jer podnosilac ustavne žalbe nije u toku postupka prezentovao dokaz iz koga bi bio izveden zaključak da je on preduzeo određene aktivnosti u smislu ustanovljavanja prava na samostalno vršenje roditeljkog prava; da je u najboljem interesu deteta stalna uključenost oba roditelja u sve aspekte njenog odrastanja, ali da to nije od uticaja za drugačiji zaključak u pogledu ispunjenosti uslova iz člana 13. Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, s obzirom na to da je model viđanja deteta sa roditeljem sa kojim ne živi uvek moguće ustanoviti bilo sudskom odlukom ili sporazumom roditelja; da je odluka o odbijanju predloga za vraćanje deteta doneta tako što se sud rukovodio principom najboljeg interesa deteta, te da je ocenjeno da bi nalaganje povratka deteta u Veliku Britaniju moglo da ga dovede u nepovoljan položaj; da je sud svoju odluku zasnovao je na odredbama čl. 1, 3, 12. i 13. Haške konvencije, odredbama člana 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta i člana 6. stav 1. Porodičnog zakona.

Polazeći od navedene sadržine prvostepenog rešenja i osporenog drugostepenog rešenja, kojima je ocenjeno da bi nalaganje povratka deteta u Veliku Britaniju moglo da dete dovede u nepovoljan položaj , da su rešenja zasnovana na odredbama čl. 1, 3, 12. i 13. Haške konvencije, kao i da je u predmetnom postupku sprovedeno veštačenje Instituta za mentalno zdravlje iz Beograda upravo na okolnost posledica po emotivni, psihološki i socijalni razvoj deteta, kao i da li postoji ozbiljna opasnost da bi povratak deteta u Veliku Britaniju izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj, Ustavni sud je ocenio da je koncept najboljeg interesa deteta u konkretnom slučaju ocenjen u svetlu člana 13. stav 1. (b) Haške konvencije i izuzetaka od obaveznog povratka otetog deteta, a sve u skladu sa zahtevima citirane prakse Evropskog suda. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da su postupajući sudovi detaljno ispitali situaciju cele porodice, kao i čitav niz faktora, a posebno faktičke, emotivne, psihološke, materijalne i medicinske prirode, te da je sprovedena izbalansirana i razumna procena predmetnih interesa deta, majke i podnosioca, pri čemu su sudovi imali u vidu šta bi bilo najbolje rešenje za dete u kontekstu zahteva za njegov povratak u Veliku Britaniju.

Prema oceni Ustavnog suda, razlozi navedeni od strane sudova čine jasno i detaljno obrazloženje za zaključak da su u konkretnom slučaju ispunjen i uslov i za odbijanje zahteva za povratak deteta, odnosno za zaključak da preseljenje deteta u Veliku Britaniju ne bi bilo u najboljem interesu deteta , jer bi dete u tom slučaju bilo dovedeno u nepovoljan položaj , a sve u kontekstu člana 13. stav 1. (b) Haške konvencije. Ustavni sud posebno naglašava da su postupajući sudovi istinski uzeli u obzir i ispitali sve relevantne okolnosti od značaja za zauzimanje navedenog stava (faktičke, emotivne, psihološke i materijalne prirode), pri čemu je stav sudova u odlučujućem delu zasnovan upravo na stručnom nalazu i mišljenju Instituta za mentalno zdravlje.

Stoga Ustavni sud smatra da je ograničenje prava podnosioca u najboljem interesu deteta u smislu člana 65. stav 1. Ustava , da je u konkretnom slučaju koncept najboljeg interesa deteta ocenjen u svetlu izuzetaka predviđenih Haškom ko nvencijom, da su uzeti u obzir svi relevantni faktori koji mogu predstavljati izuzetak od hitnog povratka deteta na osnovu Haške konvencije, te da je osporeno rešenje dovoljno detaljno obrazloženo u tom pogledu.

U vezi navoda podnosioca da je osporenim rešenjem prejudicirana odluka o starateljstvu , odnosno vršenju roditeljskog prava, time što je rešenje zasnovano na primeni instituta najboljeg interesa deteta, koji se nije mogao primeniti u ovoj vrsti postupka, Ustavni sud ističe da iz citirane prakse Evropskog suda i same Haške konvencije proističe upravo suprotan zaključak. Tako je Evropski sud isticao da postoji široki konsenzus – čak i u međunarodnom pravu – u prilog ideji da u svim odlukama koje se tiču dece, njihovi najbolji interesi moraju biti na prvom mestu, kao i da je ista filozofija svojstvena i Haškoj konvenciji ( videti citiranu presudu X protiv Letonije, stav 96.).

U odnosu na navode ustavne žalbe da je osporeno rešenje zasnovano na proceni najboljeg interesa majke deteta, a ne samog deteta, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine prvostepenog rešenja i osporenog drugostepenog rešenja proističe suprotan zaključak, odnosno da su primarno uzeti u obzir najbolji interesi deteta, a da je uticaj eventualnog preseljenja u Veliku Britaniju na majku deteta razmotren samo u kontekstu uticaja koji materijalne i socijaln e prilik e majke i neizvesnost u slučaju preseljenja mogu imati na kvalitet života deteta . Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je ovaj zaključak sudova zasnovan i na tome da podnosilac nije u toku postupka dostavio dokaz o preduzimanju aktivnosti usmerenih na ustanovljavanje prava na samostalno vršenje roditeljkog prava , te da bi se u slučaju vraćanja deteta u Veliku Britaniju, bez majke, postavilo pitanje aktivnog vršenja roditeljskog prava nad detetom.

U pogledu navoda podnosioca da je osporenim rešenjem postupljeno protivno odluci Visokog suda pravde u Londonu kojim je naložen hitan povratak deteta u Veliku Britaniju, Ustavni sud ističe da je osporenim drugostepenim rešenjem razmotren i ovaj navod podnosioca, tako što je konstatovano da je sud imao u vidu predmetnu odluku britanskog suda, ali da je našao da poštovanje te odluke ne može imati primarni značaj u odnosu na obavezu suda da se prilikom odlučivanja o pravima deteta rukovodi njegovim najboljim interesom.

U vezi tvrdnji podnosioca da se osporenim rešenjem zanemaruje jedan deo nalaza i mišljenja Instituta za mentalno zdravlje od 8. avgusta 2018. godine, Ustavni sud konstatuje da su ove tvrdnje neosnovane, jer je i prvostepeno rešenje i osporeno drugostepeno rešenje u delu procene na jboljeg interesa deteta upravo zasnovano na n alazu i mišljenju Instituta za mentalno zdravlje . Naime, nasuprot navodima podnosioca, Ustavni sud konstatuje da su postupajući sudovi imali u vidu i deo nalaza i mišljenja na koje ukazuje podnosilac , dok sama činjenica da su rešenja u odlučujućem delu zasnovana na nalazima navedenim u poglavlju „Zaključak“ predmetnog veštačenja ne ukazuje da je preostali deo nalaza i mišljenja iz poglavlja „Mišljenje“, na koji je podnosilac ukazao, zanemaren. Pored toga što je u prvostepenom rešenju prenet sadržaj svih relevantnih delova nalaza i mišljenja, pa i dela iz poglavlja „Mišljenje“, Ustavni sud ukazuje da je u osporenom drugostepenom rešenju izvršena i ocena predmetnog dela veštačenja, tako što je konstatovano da je stalna uključenost oba roditelja u sve aspekte detetovog odrastanja u njegovom najboljem interesu (na koji deo nalaza ukazuje podnosilac) , ali da to nije od uticaja na drugačiji zaključak u pogledu ispunjenosti uslova iz člana 13. Haške konvencije, s obzirom na to da je model viđanja deteta sa roditeljem sa kojim ne živi uvek moguće ustanoviti bilo sudskom odlukom ili sporazumom roditelja. Sledom iznetog, Ustavni sud smatra da osporeni akt, nasuprot navodima podnosioca, sadrži dovoljno detaljno i jasno obrazloženje , te da su istim ispitane sve okolnosti od značaja za primenu člana 1 3. stav 1. (b) Haške konvencije.

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac u prilog svojih navoda ukazao na praksu Evropskog suda iz predmeta Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije (broj 31679/96, presuda od 25. januara 2000. godine). M eđutim, suprotno navodima ustavne žalbe , u pomenutoj presudi nije odlučivano o obavezi rumunskih organa da izvrše odluku francuskog suda, već o tome da li su rumunski organi preduzeli adekvatne mere sa ciljem izvršenja odluke suda u Rumuniji (donete na osnovu Haške konvencije), a kojom je naložen povratak deteta majci u Francusku. Stoga se istaknuta presuda ne može primeniti na konkretan predmet pred Ustavnim sudom, koji se tiče drugačije činjenične i pravne situacije, osim u pogledu određenih opštih stavova.

Konačno, Ustavni sud primećuje da je Evropski sud u sličnim predmetima koji se tiču međunarodne otmice dece i primene Haške konvencije, u određenim slučajevima, razmatrao i da li je postupak za povratak deteta sproveden hitno u skladu sa članom 11. Haške konvencije (videti npr. presudu Karrer protiv Rumunije, citirana gore, st. 54-55 .), a sve u kontekstu člana 8. Evropske konvencije. Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da podnosilac ustavne žalbe u postupku pred Ustavnim sudom nije doveo u pitanje dužinu trajanja predmetnog postupka u kome je doneto osporeno rešenje, ni formalno, n i suštinski, niti je izričito ili prećutno istakao tu pritužbu , te stoga ovo pitanje nije moglo biti razmatrano pred Ustavnim sudom (o vezanosti Ustavnog suda zahtevima iz ustavne žalbe i obavezi pravilnog iscrpljivanja domaćeg pravnog puta videti presudu Vučković i drugi protiv Srbije (VV) , br. 17153/11 ..., presuda od 25. marta 2014 . godina, st. 35 i 82.).

Polazeći od svega navedenog, a posebno od ocene da je najbolji interes deteta u konkretnom slučaju ocenjen u kontekstu relevantnih odredaba Haške konvencije , te da osporeno rešenje sadrži jasno i detaljno obrazloženje za zaključak da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov iz člana 13. stav 1. (b) Haške konvencije za odbijanje zahteva za povratak deteta, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava neosnovani.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao pritužbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer se iste zasnivaju na bitno sličnim razlozima koji su istaknuti u vezi pritužbi o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava, a koje su ocenjene kao neosnovane.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje na to da se ovi navodi mogu razm otriti primenom člana 36. stav 2. Ustava, kojim je zajemčeno pravo na pravno sredstvo. Ustavni sud konstatuje da se ovim pravom prvenstveno jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. U tom smislu, Ustavni sud zaključuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio svoje zakonsko pravo da podnese žalbu protiv prvostepenog rešenja, o kojem pravnom sredstvu je odlučeno ovde osporenim drugostepenim rešenjem, pri čemu sama činjenica da je žalba podnosioca odbijena ne može ukazivati na povredu označenog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 15672/2024: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za povratak maloletnog deteta
• Už 5704/2024: Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava usled nesprovođenja izvršenja
• Už 6463/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 6493/2015: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa vraćanjem deteta po Haškoj konvenciji