Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao četiri godine. Sud je ponovio stav da nakon 31. decembra 2008. nije bilo osnova za prekid izvršenja zbog restrukturiranja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4227/2010
25.09.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Nikolića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Nikolića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1859/07 (kasnije predmet P. 887/10 Osnovnog suda u Leskovcu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Nikolić iz Bačke Palanke je podneo 27. septembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu 28. maja i 22. novembra 2012. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 7. juna 2012. godine, rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1059/12 od 23. oktobra 2012. godine i rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 156/12 od 19. aprila 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1859/07 (kasnije u predmetu P. 887/10 Osnovnog suda u Leskovcu).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je 18. juna 2007. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo tužbu radi utvrđenja ništavosti zaveštanja protiv tuženog S.S, ali da sud tokom tri godine nije doneo odluku u ovoj pravnoj stvari, te smatra da mu je postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podneskom od 25. maja 2012. godine, podnosilac je ostao pri istaknutoj povredi prava, navodeći da je predmet "rešen" 19. aprila 2011. godine (donošenjem rešenja da se tužba smatra povučenom), ukazujući da je sud održao osam rasprava, a da nije pribavio potrebnu dokumentaciju, i to "sve u cilju da iscrpi podnosioca, i čak konstatuje da on odugovlači postupak iako je tužilac". Novim podneskom od 22. novembra 2012. godine podnosilac je osporio rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 7. juna 2012. godine, rešenje Višeg suda u Leskovcu Gž. 1059/12 od 23. oktobra 2012. godine i rešenje Višeg suda u Leskovcu Gž. 156/12 od 19. aprila 2012. godine, ističući povredu načela i prava zajemčenih odredbama čl. 22, 32, 36. i 58. Ustava. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene odluke i utvrdi povredu označenih ustavnih prava.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu čl. 6, 13. i 1. Protokila uz Evropsku konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da su prava garantovana navedenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na Ustav.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1859/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 19. juna 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog S.S, radi utvrđenja ništavosti zaveštanja Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 1859/07. U tužbi je navedeno da je iza pok. sestre tužioca M.S. vođen ostavinski postupak, u kome je i on dao nasledničku izjavu, ali da to rešenje nikada nije primio, kao i da sumnja da je njegova sestra prilikom sačinjavanja zaveštanja bila slabog zdravstvenog stanja i da ga je dala u prinudi, a da je njen potpis na zaveštanju nečitak i nejasan.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sud naložio tužiocu da dostavi primerak pismenog zaveštanja od 4. jula 1997. godine, te zatražio združenje spisa istoga suda O. 884/97, a po opravdanju izostanka tužioca da pristupi na ročište 1. decembra 2008. godine zbog zdravstvene rehabilitacije, Opštinski sud je odložio to ročište i doneo rešenje P. 1859/07 od 30. marta 2009. godine da se zastane sa postupkom u roku od tri meseca (s obzirom na to da se spisi nalaze u Okružnom sudu u Leskovcu), s tim da sud nastavi postupak kada se steknu uslovi. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudu u Leskovcu pod brojem P. 887/10. U toku 2010. godine održana su dva ročišta i saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, te pribavljeni i pročitani spisi ostavinskog predmeta toga suda O. 219/10 (novi broj nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak) i zatražen izveštaj Zdravstvenog centra Leskovac za ok. M.S.

Nakon održanog ročišta 21. decembra 2010. godine, na kojem je izveden dokaz čitanjem spisa ostavinskog predmeta, do donošenja rešenja Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 25. novembra 2011. godine, kojim se utvrđuje da se tužba smatra povučenom, bilo je zakazano pet ročišta (tri odložena jer je tužilac obavestio sud da je sprečen da pristupi, a za dva ročišta nije bilo dokaza da je tužilac uredno pozvan). Protiv rešenja Opštinskog suda u Leskovcu P. 1859/07 od 25. novembra 2011. godine tužilac je izjavio žalbu 20. decembra 2011. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 156/12 od 19. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Leskovcu P. 1859/07 od 25. novembra 2011. godine. Ovo rešenje je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, primio 4. maja 2012. godine.

Tužilac je 28. maja 2012. godine izjavio reviziju protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 7. juna 2012. godine odbačena je revizija tužioca kao nedozvoljena, a u drugom stavu izreke rešenja je tužilac kažnjen sa 30.000,00 dinara zbog vređanja suda u podnesku. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu 27. juna 2012. godine. Osnovni sud u Leskovcu je 7. juna 2012. godine doneo rešenje P. 887/10, kojim je odlučeno o troškovima postupka, a protiv kojeg je tužilac izjavio žalbu 29. juna 2012. godine.

Odlučujući o žalbama tuženog, Viši sud u Leskovcu je rešenjem, koje je osporeno ustavnom žalbom, Gž. 1059/12 od 23. oktobra 2012. godine, u prvom stavu izreke rešenja odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 7. juna 2012. godine potvrdio u stavu prvom izreke, dok je u drugom stavu izreke isto rešenje ukinuo i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje. U trećem stavu izreke je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 7. juna 2012. godine, za troškove postupaka, potvrdio. Ovo rešenje uručeno je podnosiocu ustavne žalbe 5. novembra 2012. godine. Sud je sačinio službenu belešku 1. novembra 2012. godine u kojoj je konstatovano da se predmet arhivira, pošto je rešenje o kažnjavanju ukinuto.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi, u vreme pokretanja parničnog postupka, a koje se primenjivao i u vreme njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostpenog suda o odbacivanju revizije (član 412. stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započet 19. juna 200 7. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, te da je postupak povodom tužbenog zahteva podnosioca pravnosnažno okončan 19. aprila 2012. godine, a povodom troškova postupka 23 . oktobra 2012. godine.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on pravnosnažno okončan u roku od pet godin a, četiri meseci i četiri dana, s tim da je o tužbenom zahtevu tužioca pravosnažno rešeno nakon četiri godine i deset meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanj a samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj a sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj a istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, upravo polazeći od ocene navedenih kriterijuma u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da trajanjem parničnog postupka, u konkretnom slučaju rešenog u dve instance, istina ne meritorno, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, iako navedeni postupak, po dužini trajanja, prevazilazi kriterijum razumnog roka za četiri meseca, njegovom trajanju prevashodno je doprineo tužilac svojim ponašanjem, koje nije bilo u skladu ni sa njegovim procesnim položajem, a ni sa pretpostaljenim značajem spora oko punovažnosti zaveštanja (koje je u ostavinskom postupku priznao). Predlozima tužioca da se odlože zakazana ročišta ili pravdanjem izostanaka, nepostupanjem po nalogu suda, a sa istovremenim dostavljanjem sudu podnesaka u kojima se "opominje sud zbog nepostupanja", odnosno podnošenjem zahteva za izuzeće, istina kao legitimnog sredstava, ali koje je doporinelo odlaganju ročišta, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe (advokat u penziji) je doprineo da postupak duže traje. Konačno, postupak je okončan i rešenjem kojim se tužba smatra povučenom jer je tražio odlaganje zbog bolesti, a bez dostavljanja medicinske dokumentacije, što sve ide u prilog zaključku da se ne može pozivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku licu koje nije savesno koristilo svoja prava u sudskom postupku. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1 izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca da je donošenjem osporenih odluka došlo do povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema procesnih uslova za vođenje postupka.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

Podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 22. novembra 2012. godine, pored drugostepene odluke - rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 156/12 od 19. aprila 2012. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom, osporio i prvostepenu i drugostepenu odluku o odbacivanju revizije protiv navedene osporene drugostepene odluke (rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 887/10 od 7. juna 2012. godine i rešenje Višeg suda u Leskovcu Gž. 1059/12 od 23. oktobra 2012. godine). Protiv osporenog drugostepenog rešenja kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije podnosilac je imao pravo da izjavi reviziju.

Kako se u ustavnoj žalbi iznose razlozi u prilog tvrdnje da je rešenje Višeg suda u Leskovcu Gž. 1059/12 od 23. oktobra 2012. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja o odbacivanju revizije, nezakonito, a bez navođenja da je protiv ovog rešenja iskorišćeno predviđeno pravno sredstvo i da je o njemu nadležni sud odlučio, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv navedenog rešenja kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje, da podnosilac nema pravnog interesa za izjavljivanje ustavne žalbe protiv osporene odluke iz rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1059/12 od 23. oktobra 2012. godine o ukidanju rešenja o kažnjavanju podnosioca zbog vređanja suda (stav drugi izreke), a da u vezi sa pravnosnažnom odlukom o troškovima postupka iz trećeg stava osporene odluke podnosilac nije naveo nijedan razlog zbog kojeg smatra da su mu povređena označena prava.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovim delovima, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" , br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti