Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu i poništava presudu Apelacionog suda. Zemljište koje je planskim aktom određeno za ulicu postalo je javna svojina, te vlasnik ima pravo na naknadu iako nije sproveden formalni postupak eksproprijacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi H . T . iz Tutina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. marta 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H . T . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1474/12 od 3. oktobra 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi tužilje izjavlje noj protiv presude Osnov nog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Tutinu P. 224/11 od 27. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. T . iz Tutina je , 10. decembra 2012. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1474/12 od 3. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je podnela tužbu protiv tuženih Opštine Tutin i Javnog preduzeća „D.“, radi isplate naknade za zauzeto zemljište. Njen tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporena presuda drugostepenog suda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava i da je istom povređeno njeno ustavno pravo na imovinu iz člana člana 58. Ustava. Navela je da sporni deo zemljišta koji je obuhvaćen ulicama nije izuzet u postupku eksproprijacije, te da joj nije do suđena naknada za ovo zemljište.

Predložila je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je na osnovu uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja H . T , ovde podnositeljka ustavne žalbe , podnela je Osnovnom sudu u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Tutinu tužbu protiv tuženih Opštine Tutin i Javnog preduzeća „D .“, radi isplate naknade za zauzeto zemljište.

Osnovni sud u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Tutinu je presudom P. 224/11 od 27. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan postavljeni tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1474/12 od 3. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je tužilja kod Službe za katastar nepokretnosti upisana kao korisnik spornih parcela, da je vlasnik Republika Srbija, da se radi o gradskom građevinskom zemljištu i da je planom generalne regulacije od 21. juna 2011. godine, ovo zemljište predviđeno za ulic u; da su tužilja i njen pokojni suprug prodavali placeve fizičkim licima, a zajedno sa placevima i prilaz za iste, pa se tako spontano formirala ulica, koju su kasnije vlasnici placeva postepeno nasipali i gradili infrastrukturu; da Opština nije učestvovala u izgradnji ulice i da zemljište od strane Opštine nije izuzeto; da je nesporna činjenica da je tužilji od strane Opštinskog sekretarijata za urbanizam odobrena parcelacija i da su investitori objekata bili u obavezi da rade urbanistički projekat i projekat parcelacije, radi formiranja građevinske parcele, a tim aktima je definisano i zemljište predviđeno za ulicu; da je tužilja prodajom svojih parcela morala kupcima obezbediti prilaz do prodatih delova parcela, što znači da se isparcelisano zemljište ne bi moglo prodavati za izgradnju stambenih zgrada bez obezbeđenog prilaza za svaku parcelu; da je sama tužilja prilikom parcelacije ostavila jedan deo zemljišta da bi novi vlasnici mogli da koriste parcele koje im je prodala, te da samim tim nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva i obavezivanje tuženih za isplatu naknade za ulično zemljište ni po odredbama Zakona o eksproprijaciji, kao ni prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima; činjenica da sporni deo zemljišta koji je obuhvaćen ulicom nije izuzet od tužilje u postupku eksproprijacije, te da joj nije dosuđena naknada za oduzeto zemljište, sama po sebi ne daje pravo tužilji na naknadu za to zemljište; da izvršenom parcelacijom tužena Opština nije stekla pravo upravljanja i raspolaganja parcelama tužilje; da je parcelacija sprovedena na zahtev tužilje i ona predstavlja tehnički postupak kojim je omogućeno tužilji raspolaganje novoformiranim parcelama i njoj je bilo u interesu da se formira u lica radi prilaza novoformiranim parcela ma; da je parcelacijom zemljišta ostvarena veća vrednost parcela od one koja bi bila dobijena da nije izvršena parcelacija; da se isparcelisano zemljište očigledno moglo prodavati za izgradnju stambenih zgrada samo pod uslovom da je za svaku parcelu obezbeđen prilaz; da je tužilja kupcima dozvolila korišćenje ovog zemljišta kao puta i na taj način je prodala kupcima pravo na korišćenje prilaznog puta.

4. Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu ko ja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09 i 55/13-Odluka US) propisano je: da se danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da se eksproprijacija može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine, javnih fondova, javnih preduzeća, privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom osnovanih od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine, ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. stav 1.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42.).

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US i 24/11), koji je važio u vreme unošenja ulice u planski dokument, propisano je da površina javne namene jeste prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa, u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr.) .

Odredbama člana 10. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/11 i 105/14), koji je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godine, pored ostalog, propisano je : da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr.) (stav 2.); da se na dobrima u opštoj upotrebi može steći pravo predviđeno posebnim zakonom (koncesija, zakup i sl.) (stav 4.); da svako ima pravo da dobro u opštoj upotrebi koristi na način koji je radi ostvarivanja te namene propisan zakonom, odnosno odlukom organa ili pravnog lica kome su ta dobra data na upravljanje (stav 5.); da su dobra u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije, izuzev puteva II reda, koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo autoputa ili državnog puta I i II reda) i trgova i javnih parkova, koji su u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze (stav 7.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njeno pravo na imovinu, jer je u pravnosnažno okončanom parničnom postupku odbijen njen tužbeni zahtev da joj se isplati naknada za zemljište koje je obuhvaćeno ulicom, iako joj kao zemljišno-knjižnom korisniku nije isplaćena naknada za izuzeto zemljište, pošto tužena opština Tutin nije sprovela upravni postupak za izuzimanja zemljišta u javnom interesu.

U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe je utvrđeno: da je podnositeljka kod Službe za katastar nepokretnosti upisana kao korisnik spornih parcela, a Republika Srbija kao njihov vlasnik; da se radi o gradskom građevinskom zemljištu koje je Planom generalne regulacije od 21. juna 2011. godine predviđeno za ulicu; da opština nije sprovela upravni postupak izuzimanja spornog zemljišta radi privođenja javnoj nameni, niti je podnositeljki isplatila naknadu za izuzeto zemljište.

Sudovi su osporenim presudama stali na stanovište da podnositeljki ne pripada pravo na naknadu za sporno zemljište ni u parničnom postupku iz sledećih razloga: da je sama podnositeljka prilikom parcelacije ostavila jedan deo zemljišta da bi novi vlasnici mogli da koriste parcele koje im je prodala; da tužena opština nije stekla pravo upravljanja i raspolaganja parcelama podnositeljke; da je formiranje ulice bilo u interesu podnositeljke radi prilaza novo formiranim parcelama; da je podnositeljka kupcima novoformiranih parcela omogućila korišćenje spornog zemljišta kao puta i na taj način im prodala pravo na korišćenje puta.

Ustavni sud najpre ukazuje da je pravo korišćenja građevinskog zemljišta stvarno tj. imovinsko pravo (videti Odluke Ustavnog suda Už - 4932/2013 od 29. oktobra 2015. godine i Už-5389/15 od 19. jula 2017. godine ). Stoga, takvo pravo uživa ustavnopravnu zaštitu. Pored navedenog, odredbom člana 77. stav 1. Zakona o državnom premeru i katarstu („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10) propisano je da se u katastar nepokretnosti upisuju pravo korišćenja nepokretnosti u slučajevima predviđenim Zakonom o javnoj svojini, pravo zakupa građevinskog zemljišta radi izgradnje, pravo službenosti, hipoteka i druga stvarna prava na nepokretnostima propisana zakonom . Dakle, radi se o jednom knjižnom-stvarnom pravu.

Ustavni sud zatim smatra da je u ustavnopravnom smislu neprihvatljiv stav sudova iznet u osporenim presudama da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na isplatu naknade za zemljište čiji je zemljišno-knjižni korisnik, a koje je urbanističkim planom predviđeno za ulicu, bez obzira na to što su ga podnositeljka i kupci susednih parcela i ranije koristili kao putno zemljište. Sporno zemljište se više ne može smatrati privatnim putem, već se radi o ulici koja je po Zakonu o javnoj svojini dobro u opštoj upotrebi u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi. U postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je sporno zemljište planskim aktom – Planom generalne regulacije određeno za ulicu i da u prirodi i jeste ulica koja ima svoj naziv, što znači da je ono, saglasno citiranim odredbama Zakona o javnoj svojini, postalo dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini – svojini jedinice lokalne samouprave. Stoga jedinica lokalne samuprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine ekspropriše ranijem vlasniku, odnosno da ga izuzme iz poseda ranijeg korisnika, i da za to isplati odgovarajuću naknadu.

Sporno zemljište podnositeljke ustavne žalbe je planskim aktom određeno za ulicu , te je ovo zemljište postalo sredstvo u javnoj svojini tužene opštine Tutin (dobro u opštoj upotrebi), ali podnositeljki ustavne žalbe prethodno nije isplaćena naknada za sporno zemljište. U pitanju je tzv. faktička eksproprijacija koja upravo i nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti pro bono publico, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta. U situaciji kada je zemljište privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i na osnovu zakona postalo javna svojina, korisnik zemljišta ne može trpeti štetne posledice što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda , koje bi bilo osnov za isplatu naknade za izuzeto zemljište. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stav drugostepenog suda ocenio kao proizvoljan i nepravičan. Ovim tim pre što podnosilac, usled grešeke opštine koja nije sprovela postupak ekeproprijacije, neće moći da ostvari svoje pravo na naknadu u upravnom postupku, u skladu sa zakonom.

U odlukama Ustavnog suda Už-3661/2011 od 5. marta 2014. godine , Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine i Už-206/2015 od 22. juna 2017. godine su usvojene ustavne žalbe podnosilaca zbog faktičke eksproprijacije njihovog zemljišta koje je planskim aktima organa jedinica lokalne samouprave određeno za ulice, a podnosiocima nije isplaćena odgovarajuća naknada.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1474/12 od 3. oktobra 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica u tvrđene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1474/12 od 3. oktobra 2012. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke podnetoj protiv prvostepene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti