Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Radulovića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Radulovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P1. 30/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Radulović iz Negotina je 28. septembra 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Negotinu P1. 30/08 od 3. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Negotinu Gž1. 2/09 od 19. februara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 414/10 od 10. juna 2010. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 18. st av 2, čl ana 22. st av 1, čl ana 32. st av 1, člana 34. st av 1, čl ana 35. st av 2, člana 36. st av 2 . i člana 60. st av 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak, radi poništaja rešenja tuženog kojim je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu, trajao sedam godina i osam meseci, a da je ova vrsta sporova po zakonu hitna, te da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da tokom predmetnog parničnog postupka nije saslušan nijedan svedok, iako je na tome podnosilac ustavne žalbe insistirao, te da je povređeno načelo kontradiktornosti na štetu podnosioca; da je podnosilac ustavne žalbe, nakon donošenja pobijanog rešenja tuženog poslodavca u disciplinskom postupku, odmah podneo tužbu u predmetnom parničnom postupku za ocenu njegove zakonitosti, iako je odredbama Zakona o radu i Kolektivnog ugovora iz oblasti elektroprivrede, koje su važile u vreme spornog događaja, bila predviđena dvostepenost disciplinskog postupka, pa podnosilac smatra da su u konkretnom slučaju povređen a njegov a prav a na pravno sredstvo i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa; da povreda radne obaveze, koja predstavlja osnov za davanje otkaza, mora biti utvrđena ugovorom o radu, te da poslodavac ne može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako navedenim ugovorom nije uređeno pitanje povreda radne obaveze koje imaju za posledicu prestanak radnog odnosa. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i odredi da se “otklone štetne posledice podnosiocu u iznosu od 20.000.000,00 dinara i isplate troškovi za sastavljanje ove ustavne žalbe“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Negotinu P1. 30/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Miroslav Radulović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 8. januara 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Negotinu tužbu protiv JP “Đerdap“ iz Kladova, radi poništaja rešenja tuženog br. 01-20/246 od 27. decembra 2002. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 2/03.

Opštinski sud u Negotinu je 30. januara 2003. godine doneo presudu P1. 2/03, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio pobijano rešenje tuženog kao nezakonito, pa je obavezao tuženo preduzeće da vrati tužioca na posao.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Negotinu je presudom Gž. 321/2003 od 3. juna 2003. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. II 1132/03 od 20. maja 2004. godine ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu, te je vratio predmet Opštinskom sudu u Negotinu na ponovni postupak i odlučivanje. Revizijski sud je 16. avgusta 2004. godine vratio drugostepenom sudu spise predmeta sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 155/04, a prvostepeni sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 7. decembar 2004. godine.

Opštinski sud u Negotinu je 27. januara 2005. godine doneo presudu P1. 155/04, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio pobijano rešenje tuženog kao nezakonito, pa je obavezao tuženo preduzeće da vrati tužioca na posao. Prvostepena presuda je 14. marta 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Negotinu je 14. februara 2006. godine doneo rešenje Gž. 351/05, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Negotinu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 45/06. Opštinski sud u Negotinu je 17. aprila 2007. godine doneo presudu P1. 45/06, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio pobijano rešenje tuženog kao nezakonito, pa je obavezao tuženo preduzeće da vrati tužioca na posao. Prvostepena presuda je 28. juna 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž1. 101/07 od 28. decembra 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Negotinu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 30/08. Opštinski sud u Negotinu je 3. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 30/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca; u stavu drugom izreke odlučio da se parnični troškovi ne dosuđuju. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi pobijanim rešenjem tuženog br. 01-20/246 od 27. decembra 2002. godine otkazao ugovor o radu tužiocu, koji je bio raspoređen na poslovima komandira vatrogasaca u tuženom preduzeću, te je određeno da tuženom prestaje radni odnos 30. decembra 2002. godine; da je u obrazloženju pobijanog rešenja navedeno da je 2. oktobra 2002. godine izbio požar na objektu tuženog, koji je u potpunosti izgoreo i da tužilac u konkretnom slučaju nije poštovao radnu disciplinu, te da je njegovo nesavesno i nemarno izvršavanje radne obaveze imalo za posledicu nastanak značajne štete u tuženom preduzeću, što je, po mišljenju tuženog , bilo dovoljno da se tužiocu otkaže ugovor o radu; da je sud u sprovedenom dokaznom postupku izvršio uvid u izveštaj Komisije tuženog preduzeća br. 07-1978 od 11. oktobra 2002. godine iz koga proizlazi da je kritičnog dana požar zahvatio objekat “Vidikovac“ i da se prenosio velikom brzinom na ostale objekte, a da vatrogasna ekipa kasnila najmanje 20 minuta na mesto požara; da je kašnjenje prouzrokovano nemogućnošću blagovremene dojave požara vatrogasnoj jedinici, imajući u vidu da se u vremenskom intervalu 10,00 – 10,20 h niko nije nalazio u garaži vatrogasnih vozila, a tužilac kao komandir jedinice je napustio krug Hidroelektrane “Đerdap“ u 10,05 h i svojim vozilom se uputio u nepoznatom pravcu; da je , prema mišljenju Organizacije sindikata Hidroelektrane “Đerdap“ od 15. decembra 2002. godine , davanje otkaza tužiocu zbog spornog događaja prest roga mera, s obzirom na okolnosti pod kojima je nastao požar i ponašanje učesnika, kako u akciji gašenja požara, tako i u postupcima koji su tome prethodili; da je uvidom u pregled ulaza i izlaza radnika od 2. oktobra 2002. godine utvrđeno da je tužilac tog dana u 10,10 h izašao bez dozvole, a da je ušao u 10,20 h ; da je imajući u vidu sve izvedene dokaze, sud utvrdio da je tužilac kao komandir vatrogasne jedinice odgovoran zbog nemogućnosti blagovremene dojave požara toj službi, iz razloga što se u vreme izbijanja požara od 10,00 do 10,20 h kritičnog dana niko nije nalazio u garaži vatrogasnih vozila, a on je napustio krug Hidroelektrane “Đerdap“ bez odobrenja i dozvole; da je bez uticaja na ishod spora mišljenje Organizacije sindikata Hidroelektrane “Đerdap“ od 15. decembra 2002. godine, imajući u vidu da je tužilac kao dugogodišnji radnik tuženog morao da poštuje radnu disciplinu, što u konkretnom slučaju znači da ne napušta radno mesto i krug preduzeća bez dozvole, niti da ostavlja službu za dojavu požara bez dežurnog radnika, zbog čega je svojim nečinjenjem doveo do neblagovremenog organizovanja gašenja požara , u kome je pričinjena šteta na imovini tuženog preduzeća; da je uzimajući u obzir nalaze stručnih službi tuženog preduzeća, ovaj sud našao da je nepotrebno izvoditi dokaz veštačenjem posredstvom veštaka saobraćajne struke, jer bi to kod već utvrđenog činjeničnog stanja dovelo do odugovlačenja postupka i stvaranja dodatnih troškova, pa je s tim u vezi odbijen predlog stranaka za izvođenje tog dokaza; da je sud odbio predlog tužioca za saslušanje svedoka, radnika tuženog preduzeća D.Ž, Č.M, M.S, D.S, M.M, S.K. i D.I, nalazeći da bi kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja izvođenje ovih dokaza bilo suvišno i vodilo odugovlačenju postupka. Prvostepena presuda je 2. decembra 2008. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Negotinu je osporenom presudom Gž1. 2/09 od 19. septembra 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da se ponašanje tužioca može okvalifikovati kao nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza iz člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), za koje se može izreći otkaz ugovora o radu; da iz upozorenja tuženog br. 01/37/03 od 8. novembra 2002. godine proizlazi da je tuženi pre donošenja pobijanog rešenja upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, u smislu odredbe člana 101. stav 2. Zakona o radu i da je tuženi zatražio i mišljenje sindikata, te da su poštovani rokovi za davanje otkaza iz člana 104. navedenog zakona.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 10. juna 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. II 414/10, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu, prihvatajući u celini obrazloženje drugostepenog suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbe člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se na osnovu odredbe člana 491. stav 3. Zakona primenjivao na ovu parnicu nakon ukidanja presude Opštinskog suda u Negotinu P1. 155/04 od 27. januara 2005. godine, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i rok za izradu pismenog otpravka presude. Ostalim odredbama istog zakona, koje su važile u vreme donošenja osporenih presuda i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. st. 1. i 2.); da će predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku sud odbiti i u rešenju naznačiti razlog odbijanja (član 301. stav 2.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koje su važile u vreme nastanka spornog odnosa i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se odredbe ovog zakona primenjuju na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog, odnosno fizičkog lica (u daljem tekstu: poslodavac), kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca (član 2. stav 1.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, te da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog zakona, upozori zaposlenog na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu (član 101. stav 1. tač. 3) i 4) i stav 2.); da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, zatraži mišljenje sindikata čiji je član zaposleni (član 104. stav 3.); da se otkaz ugovora o radu daje u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku i da je akt iz stava 1. ovog člana konačan danom dostavljanja zaposlenom (član 105.); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1. i 3.); da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom (član 176.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak 8. januara 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Negotinu i da je ovaj radni spor okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 414/10 od 10. juna 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. Opštinski sud u Negotinu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, trebalo da utvrdi kako se podnosilac ponašao prilikom izbijanja požara na objektu tuženog preduzeća, da li je svojim nečinjenjem doprineo nastanku materijalne štete na imovini tuženog, te da li se njegovo ponašanje može okarakterisati kao nepoštovanje radne discipline iz člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, a što predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao podnosioca kao parničnu stranku i pročitao mnogobrojne pismene dokaze, koji su izvedeni na predlog podnosioca i tuženog. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog radnog spora.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njegov punomoćnik prisustvovali na svim ročištima za glavnu raspravu i da su preduzeli sve procesne radnje kako bi se predmetni parnični postupak hitno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj radni spor. Parnice radi ispitivanja zakonitosti rešenja poslodavca kojim se zaposlenima otkazuje ugovor o radu i prestaje radni odnos, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost parničnog suda.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Opštinskog suda u Negotinu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud ističe da se odgovornost navedenog suda za prekomerno dugo trajanje radnog spora ogleda u činjenici da su tri prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Negotinu po nalozima drugostepenog i revizijskog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Takođe, činjenice da su prvostepene presude P1. 155/04 od 27. januara 2005. godine, P1. 45/06 od 17. aprila 2007. godine i P1. 30/08 od 3. aprila 2008. godine otpravljene parničnim strankama tek 14. marta 2005, 28. juna 2007. i 2. decembra 2008. godine i da je prvostepeni sud u ponovnom postupku zakazao prvo ročište za glavnu rasprav u tek nakon više od tri meseca od dana prijema rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1132/03 od 20. maja 2004. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da Opštinski sud u Negotinu u ovom radnom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. i člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i odredaba člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da postoji doprinos Vrhovnog suda Srbije za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer je vratio spise predmeta prvostepenom sudu, preko drugostepenog suda, tek nakon tri meseca od dana donošenja navedenog revizijskog rešenja. Analizirajući postupanje prvostepenog suda u ovom predmetu, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako navedena zakonska odredba ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, Ustavni sud je ocenio da se postupanje Opštinskog suda u Negotinu u ovom radnom sporu ne može smatrati efikasnim.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Budući da je odredba člana 18. stav 2. Ustava načelnog karaktera i da se njom ne garantuje neko konkretno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, Ustavni sud je razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta drugih prava zajemčenih Ustavom, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u preostalom delu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku na činjenici da su postupajući sudovi pogrešno ocenili da je zakonito rešenje tuženog poslodavca kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu, proizvoljno primenjujući odredbe Zakona o radu iz 2001. godine, umesto odredaba Zakona o osnovama radnih odnosa i Kolektivnog ugovora iz oblasti elektroprivrede Srbije, kojima je uređeno pitanje disciplinske odgovornosti zaposlenih zbog povreda radnih dužnosti koja se utvrđuje u posebnom disciplinskom postupku u kome zaposlenom stoje na raspolaganju određena procesna prava – pravo na saslušanje, pravo na odbranu, pravo na izjašnjenje o dokazima koje je podnelo ovlašćeno lice koje pokreće disciplinski postupak, pravo na izjavljivanje žalbe itd. U tom smislu, podnosilac ustavne žalbe ističe da mu ta prava nisu bila obezbeđena u postupku koji je prethodio donošenju navedenog rešenja tuženog poslodavca.

Međutim, imajući u vidu da je Zakon o radu iz 2001. godine regulisao radne odnose zaposlenih koji rade kod poslodavca na teritoriji Republike Srbije i da se sporni događaj desio oktobra 2002. godine, Ustavni sud nalazi da su postupajući sudovi izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada su ocenili da se na sporni odnos imaju primeniti odredbe navedenog zakona, koji ne poznaje institut disciplinske odgovornosti i koji je na bitno drugačiji način regulisao pitanje razloga zbog kojih poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu i samog postupka u slučaju otkaza. Tako je poslodavac prema odredbama člana 101. st av 2. i člana 104. st av 3. Zakona o radu iz 2001. godine bio dužan da, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, upozori zaposlenog na postojanje razloga za otkaz navedenog ugovora i zatraži mišljenje sindikata čiji je član zaposleni. Takođe, odredbama člana 105. Zakona o radu iz 2001. godine je bila predviđena obavezna forma i sadržina rešenja o otkazu ugovora o radu, koj e je mora lo biti doneto u pismenom obliku , sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku i koje je bilo konačno danom dostavljanja zaposlenom. Treba napomenuti i da je odredbom člana 176. Zakona o radu iz 2001. godine bilo predviđeno da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se odredbe posebnog kolektivnog ugovora na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, a kojima je bilo predviđeno pravo zaposlenog na izjavljivanje žalbe protiv prvostepenog rešenja donetog u disciplinskom postupku (kojim se izriče mera prestanka radnog odnosa), nisu mogle primenjivati od dana stupanja na snagu Zakona o radu iz 2001. godine, jer je taj zakon na drugačiji način rešio pitanje razloga za prestanak radnog odnosa, odnosno za otkaz ugovora o radu i postupka u kome se utvrđuju ti razlozi. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su zaključili da je tuženi poslodavac sproveo postupak davanja otkaza podnosiocu ustavne žalbe u skladu sa merodavnim odredbama navedenog radnopravnog propisa. Pored toga, Ustavni sud smatra da su sudovi u predmetnom parničnom postupku ustavnopravno valjano objasnili zašto su ponašanje podnosioca ustavne žalbe prilikom nastanka požara okvalifikovali kao nepoštovanje radne discipline koje je imalo za posledicu prouzrokovanje štete na imovini tuženog preduzeća, a što predstavlja opravdani razlog za otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu iz 2001. godine. Stoga su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u konkretnom slučaju stavljeno na teret da je učinio povredu radne obaveze, a da ta povreda nije utvrđena ugovorom o radu, u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 3) navedenog zakona.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je Opštinski sud u Negotinu u dokaznom postupku narušio procesnu ravnopravnost parničnih stranaka, odbijajući da izvede dokaz saslušanjem svedoka koje je predložio podnosilac. Po oceni Ustavnog suda, tokom prvostepenog parničnog postupka je bilo omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da obrazloži svoj tužbeni zahtev i da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, te da se izjasni na navode tuženog i dokaze koji su izvedeni na njegov predlog i da izjavi redovni i vanredni pravni lek, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na tuženog. Treba istaći i da postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Nadležni sud je dominus litis u parničnom postupku, pa nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke predlože. Dakle, sud uživa diskreciono ovlašćenje da sam odluči da izvede dokaze za koje mu se čini da će mu pomoći u utvrđivanju istine, odnosno da oceni da li je nužno da se pozovu predloženi svedoci, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje koji obavezuju da se suđenje odvija pod jednakim uslovima za parnične stranke i uz “jednakost oružja“. Član 32. stav 1. Ustava zahteva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne pozove svedoke čije saslušanje izričito zahteva jedna od parničnih stranaka. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je Opštinski sud u Negotinu dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje predloga podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza saslušanjem određenih svedoka, ističući da je u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza već stekao uverenje o istinitosti činjenica čije je dokazivanje predložio podnosilac. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu. Naime, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležn i sudovi su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva, nalazeći da je zakonito rešenje tuženog poslodavca kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu, dajući ustavnoprihvatljive razloge za takav pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da navedeno ustavno pravo ne podrazumeva i pozitivan ishod postupka za lice koje traži sudsku zaštitu.

Navodi o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu su, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporenih presuda kojim a je odlučivano o zakonitosti navedenog rešenja tuženog poslodavca.

Budući da tuženi u predmetnom parničnom postupku nije bio državni organ, imalac javnog ovlašćenja ili organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, već javno preduzeće, Ustavni sud ukazuje da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na naknadu štete ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 35. stav 2. Ustava, kojom se građanima garantuje pravo na naknadu štete koju im nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Pored toga, Ustavni sud je zaključio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, upravo presuda Okružnog suda u Negotinu Gž1. 2/09 od 19. februara 2009. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 414/10 od 10. juna 2010. godine predstavljaju dokaze da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da u postupcima po žalbi i reviziji traži da se ispita zakonitost prvostepene i drugostepene presude, pri čemu Ustavni sud i ovoga puta naglašava da odredba člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Činjenice da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio mogućnost iz člana 122. stav 1. Zakona o radu iz 2001. godine da u predmetnom parničnom postupku podnese tužbu protiv tuženog preduzeća radi poništaja rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu i da su sudovi u tri sudske instance cenili zakonitost pobijanog rešenja, po oceni Ustavnog suda, dovoljno govore o tome da je podnosiocu u konkretnom slučaju obezbeđeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred ovim sudom.

7. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti