Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku u vezi sa eksproprijacijom. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra zbog neefikasnog postupanja organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . S . iz Zrenjanina, S . V, J . V . i Jo. V, svih iz Ljubovije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J . S, S . V, J . V . i Jo. V . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinske, pravne, stambene i opšte poslove Uprave gradske opštine Stari grad u predmetu broj 465-4/13 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S . iz Zrenjan ina, kao i S. V, J . V . i Jo. V, svi iz Ljubovije, podneli su Ustavnom sudu, 27 . novembra 2013. godine, preko punomoćnika K. R, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 1671/2010 od 15. oktobra 2012. godine, rešenja Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove Uprave gradske opštine Stari grad IV-01/38 broj 465-1/13 od 11. marta 2013. godine i rešenja Ministarstva finansija broj 465-02-00472/2013-07 od 12. novembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-9853/2013.

Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ustupio 27. maja 2014. godine na dalju nadležnost redovnom sudu, imajući u vidu da je 21. maja 2014. godine počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je Rešenjem Už-9853/2013 od 5. februara 2015. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome su navedeni pojedinačni akti osporeni zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Viši sud u Beogradu je rešenjem P. 346/15 od 23. decembra 2015. godine odlučio o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1671/10, dok se u odnosu na zahtev podnosilaca u delu u kome su predložili da se utvrdi da im je „rešenjima Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove Uprave gradske opštine Stari grad povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava“ i da im je „u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1671/2010 povređeno pravo iz člana 36. Ustava“, oglasio nenadležnim za postupanje i spise predmeta u tom delu ustup io Ustavnom sudu. Navedeno rešenje je, u postupku po žalbi podnosilaca, potvrđeno rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. g 340/2016 od 24. februara 2016. godine. Viši sud u Beogradu je 27. maja 2016. godine Ustavnom sudu dostavio ustavnu žalbu od 27. novembra 2013. godine sa prilozima kako bi odlučio o delu zahteva za koji je nadležan. Povodom vraćene ustavne žalbe u Sudu je formiran predmet Už– 4234/2016.

U ustavnoj žalbi je u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku navedeno da je rešenjem vanparničn og suda od 15. oktobra 2012. godine prekinut postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost do okončanja postupka po žalbi pred Ministarstvom finansija izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 1. juna 2012. godine, kojim je oglaš eno ništavim pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji. Istaknuto je da ni nakon 24 godine (u vreme podnošenja ustavne žalbe) nije doneta meritorna odluka o visini naknade eksproprisane nepokretnosti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenim pojedinačnim aktima podnosiocima povređena bliže označena ustavna prava i načelo, potom da naloži nadležnom vanparničnom sudu i nadležnom upravnom organu da donesu konačne odluke, „uputi“ podnosioce ustavne žalbe da ostvare pravo na naknadu štete i obaveže Republiku Srbiju da plati troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Odeljenja za imovinske, pravne, stambene i opšte poslov e Uprave gradske opštine Stari grad broj 465-4/13 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

3.1. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene, građevinske i imovinsko-pravne poslove opštine Stari grad IV-01 broj 465-35/88 od 26. jula 1989. godine eksproprisan je u potpunosti, uz naknadu , i prešao u društvenu svojinu, u korist opštine Stari grad, a za potrebe OSIZ-a za komunalne delatnosti, građevinsko zemljište i puteve opštine Stari grad, bliže označeni stan , na kome su nosioci prava svojine N.V, pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, i podnosioci ustavne žalbe J. V, sada S, J. V . i Jo. V, a radi izgradnje stambenih objekata na bliže označenoj lokaciji.

Gradska opština Stari g rad, koju zastupa Javno pravobranilaštvo te gradske opštine, je 30. maja 2012. godine podnela predlog za oglašavanje ništavim navedenog rešenja o eksproprijaciji.

Rešenjem Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove Uprave gradske opštine Stari grad (u daljem tekstu: prvostepeni organ) IV-01/38 broj 465-3/12 od 1. juna 2012. godine u celosti je oglašeno ništavim rešenje o eksproprijaciji od 26. jula 1989. godine , jer je pravno neizvršivo, i određeno da se danom pravnosnažnosti donetog rešenja poništavaju sve pravne posledice koje je rešenje o eksproprijaciji proizvelo. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno : da je rešenjem SO Stari grad broj 06-22/91 od 26. marta 1991. godine , u stavu prvom izreke, Gradskom društvenom fondu za građevinsko zemljište i puteve, kao pravnom sledbeniku OSIZ-a za komunalne delatnosti, građevinsko zemljište i puteve opštine Stari grad, koji je krajnji korisnik eksproprijacije, oduzeto gradsko građevinsko zemljište koje je bilo ustupljeno za izgradnju stanova za raseljavanje, dok je u stavu drugom izreke stavljeno van snage rešenje SO Stari grad broj 06-113/88 od 31. maja 1988. godine, kojim je gradsko građevinsko zemljište bilo ustupljeno krajnjem korisniku eksproprijacije radi privođenja nameni; da je time krajnji korisnik eksproprijacije izgubio osnov za preduzimanje pravnih radnji u cilju privođenja lokacije urbanističkoj nameni, te je i rešenje o eksproprijaciji izgubilo svrhu zbog koje je doneto, odnosno postalo je pravno neizvršivo, u smislu odredbe člana 257. tačka 3) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnositeljka ustavne žalbe J. S . je 12 . juna 2012. godine, a podnosioci S. V, J . V . i Jo. V . su 25. juna 2012. godine izjavili žalbe protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Ministarstvo finansija i privrede – Sektor za imovinsko-pravne poslove je rešenjem broj 465-02-00614/2012-07 od 28. januara 2013. godine poništilo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak, jer obrazloženje pobijanog rešenja ne sadrži jasne razloge zbog čega je rešenje o eksproprijaciji neizvršivo.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje IV-01/38 broj 465-1/13 od 11. marta 2013. godine kojim je odlučeno na isti način i sa istim obrazloženjem kao u prethodno poništenom rešenju.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 465-02-00472/2013-07 od 12. novembra 2013. godine, u postupku po žalbi podnosilaca, poništio navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak .

Presudom Upravnog suda U. 18840/13 od 27. novembra 2015. godine, nakon održane usmene javne rasprave, o dbijena je tužba gradske opštine Stari grad podneta radi poništaja navedenog drugostepenog rešenja.

Postupajući u izvršenju drugostepenog rešenja od 12. novembra 2013. godine, prvostepeni organ je doneo rešenje IV-01/16 broj 465-4/13 od 7. marta 2016. godine kojim je , po treći put, u istom postupku oglašeno ništavim rešenje o eksproprijaciji .

Rešenjem drugostepenog organa broj 465-02-472/2013-07 od 15. decembra 2016. godine, u postupku po žalbi podnosilaca, poništeno je navedeno prvostepeno rešenje. Po oceni tog organa, činjenica da je rešenjem od 26. marta 1991. godine krajnjem korisniku eksproprijacije oduzeto gradsko građevinsko zemljište, koje mu je bilo ustupljeno za izgradnju stanova za raseljavanje, ne znači da je prestala svrha i osnov za izvršenje rešenja o eksproprijaciji, jer je gradska opština Stari grad kao korisnik eksproprijacije mogla predmetno zemljište da ustupi drugom investitoru, koji bi lokaciju priveo nameni.

Presudom Upravnog suda U. 2648/17 od 23. oktobra 2020. godine, nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je tužba g radske opštine Stari grad podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Prvostepeni organ nije u izvršenju drugostepenog rešenja od 15. decembra 2016. godine doneo odluku o predlogu gradske opštine Stari grad za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji.

3.2. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 1671/2010 od 15. oktobra 2012. godine bio je određen prekid vanparničnog postupka za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost podnosilaca ustavne žalbe do okončanja postupka po njihovoj žalbi pred Ministarstvom finansija izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 1. juna 2012. godine, kojim je oglašeno ništavim pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji .

Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe sadržanim u odgovoru na tužbu od 18. aprila 2017. godine, u predmetu Upravnog suda U. 2648/17, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 1671/2010 od 7. oktobra 2016. godine odbijen je predlog protivnika predlagača - gradske opštine Stari grad za prekid vanparničnog postupka.

3.3. Iz spisa predmeta proizlazi da je po zahtevu od 18. maja 1995. godine, koji su podneli raniji sopstvenik N.V. i podnosioci ustavne žalbe J. S, J . V . i Jo. V, vođen postupak za poništaj rešenja o eksproprijaciji od 26. jula 1989. godine. Navedeni postupak je obustavljen zaključkom prvostepenog organa IV-02 broj 465-5/95 od 23. juna 2004. godine jer su podnosioci odustali od zahteva.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene usta vne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku (…) (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

Odredbom člana 134. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15 ) propisano je da je postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost hitan.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut povodom predloga gradske opštine Stari grad za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji od 26. jula 1989. godine, koji je podnet 30. maja 2012. godine, i još nije okončan.

Period merodavan za ocenu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce ustavne žalbe počeo je da teče od 13, odnosno 26. juna 2012. godine, kada su izjavili žalbe protiv rešenja prvostepenog organa od 1. juna 2012. godine, što iznosi osam i po godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom postupku ne postavljaju složena činjenična i pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je pretpostavka za vođenje vanparničnog postupka za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost postojanje pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji. Stoga je stavljanje van snage tog rešenja u upravnom postupku uticalo na vođenje vanparničnog postupka, zbog čega je bio određen njegov prekid. Imajući u vidu da je pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji do sada tri puta oglašavano ništavim, što je uticalo na tok vanparničnog postupka koji je, po Zakonu, hitan, Ustavni sud smatra da i to ukazuje na potrebu da se upravni postupak brzo okonča.

Ustavni sud je našao da podnosioci imaju pravni i materijalni interes da rešenje o eksproprijaciji ostane na snazi. Ustavni sud je primetio da je po zahtevu podnosilaca u periodu od 1995. do 2004. godine vođen postupak za poništaj rešenja o eksproprijaciji (deeksproprijaciju), ali da su podnosioci u konkretnom postupku ispoljili drugačiji interes, jer se sada protive stavljanju van snage navedenog rešenja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom postupku doneta tri prvostepena i tri drugostepena rešenja, kao i dve presude u upravnom sporu. Pri tome je prvostepeni organ donosio rešenja u zakonom propisanom roku, dok je drugostepeni organ sva tri puta prekoračio propisani rok, propuštajući da sam otkloni nedostatke prvostepenog postupka, iako je na to bio ovlašćen. Ustavni sud, međutim, smatra da je Upravni sud pretežnije doprineo prekomernom trajanju osporenog postupka jer je o drugoj tužbi u upravnom sporu odlučio nakon tri godine i deset meseci. S obzirom na to da su u ovoj pravnoj stvari, do sada, vođena dva upravna spora, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude ESLjP, Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51 ).

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci mogli podneti nadležnom sudu tužbe zbog „ćutanja uprave “ po proteku roka za donošenje odluka o nj ihovim žalbama protiv rešenja prvostepenog organa od 1. juna 2012, 11. marta 2013. i 7. marta 2016. godine, budući da su odluke o tim žalbama donete u periodu od sedam do devet meseci od njihovog podnošenja. Ovaj sud, ipak, nalazi da nepodnošenje tužbi zbog „ćutanja uprave“, u tim fazama postupka, nije moglo značajno uticati na njegovo brže odvijanje , te se ne radi o značajnijem doprinosu podnosilaca. Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni organ u izvršenju drugostepenog rešenja od 12. novembra 2013. godine doneo rešenje 7. marta 2016. godine i da u izvršenju drugostepenog rešenja od 15. decembra 2016. godine još nije doneo rešenje. Iako su podnosiocima u takvoj situaciji formalno stajale na raspolaganju žalbe zbog „ćutanja uprave“, Ustavni sud je našao da njihovo podnošenje ne bi uticalo na brže donošenje prvostepenih rešenja, zbog toga što su spisi predmeta bili dostavljeni Upravnom sudu pred kojim su vođeni upravni sporovi po tužbama protivne stranke protiv navedenih drugostepenih rešenja, te je prvostepeni organ čekao njihovo okončanje i vraćanje spisa predmeta kako bi sproveo ponovni postupak. Ovaj sud stoga nalazi da nepodnošenje žalbi zbog „ćutanja uprave“, u tim fazama postupka , ne predstavlja doprinos podnosilaca dužem trajanju postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinske, pravne, stambene i opšte poslove Uprave gradske opštine Stari grad u predmetu broj 465-4/13 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi loci ustavne žalbe pretrpeli zbog u tvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka , manji doprinos podnosilaca ustavne žalbe zbog nepodnošenja tužbi zbog „ćutanja uprave“ u određenim fazama postupka, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskla dio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Ustavni sud je imao u vidu da je rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 346/15 od 23. decembra 2015. godine predmet vraćen Ustavnom sudu i u delu u kome su podnosioci ustavne žalbe istakli da su im u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1671/2010 povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da iz navoda ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen proizlazi da podnosioci smatraju da su im prava iz člana 36. Ustava povređena osporenim pojedinačnim aktima. S obzirom na to da je Rešenjem Ustavnog suda Už-9853/2013 od 5. februara 2015. godine ustavna žalba u delu u kome su osporeni pojedinačni akti odbačena, pored ostalog, i zbog povrede prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je našao da nema osnova da u ovoj odluci razmatra povredu navedenih ustavnih prava.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti