Povreda prava zbog pogrešnog odbacivanja prigovora za ubrzavanje izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio rešenje Osnovnog suda. Sud je pogrešno odbacio prigovor za ubrzavanje postupka, smatrajući da je postupak okončan ustupanjem predmeta javnom izvršitelju, što je ustavnopravno neprihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4236/2011
18.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Bogdanović iz Vrbasa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Bogdanović i utvrđuje se da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1447/11 od 25. jula 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1447/11 od 25. jula 2011. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 7018/10 od 3. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Bogdanović iz Vrbasa je 16. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Vere Stojanović, advokata iz Vrbasa, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1447/11 od 25. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja S.P. podnela prvostepenom sudu tužbu protiv tuženog a.d. “Central“ iz Vrbasa, radi poništaja odluka tuženog kojima je podnositeljki ustavne žalbe (koja je imala svojstvo umešača na strani tuženog u predmetnom parničnom postupku) dodeljen stan solidarnosti u zakup, te da je Osnovni sud u Novom Sadu 3. februara 2011. godine doneo presudu P1. 7018/10, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje S.P. kao neosnovan; da je Apelacioni sudu u Novom Sadu kao drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tužilje, doneo osporenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je poništio navedene odluke tuženog i sporni stan dodelio u zakup tužilji S.P ; da je drugostepeni sud na drugačiji način protumačio odredbe člana 45. Pravilnika tuženog o rešavanju stambenih potreba radnika koje se odnose na uslove stanovanja učesnika konkursa; da se u ovoj parnici nisu mogle ignorisati promenjene okolnosti nastale nakon zaključenja konkursa za dodelu stana u zakup, jer je tužilja nasledila deo porodične kuće u Žablju, te da je drugostepeni sud izvršio drugačije bodovanje kandidata, uprkos tome što je to već učinjeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vrbasu P. 165/03 od 1. marta 2004. godine; da je u ovom predmetu povređeno i pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja S.P. je 10. marta 2008. godine podnela Opštinskom sudu u Vrbasu tužbu protiv tuženog a.d.“Central“ iz Vrbasa, radi poništaja odluke stambene komisije tuženog br. 207 od 17. decembra 2007. godine i odluka Upravnog odbora tuženog br. 206/1 od 12. decembra 2007. godine i br. 23 od 25. februara 2008. godine, kojima je dodeljen Veri Bogdanović, ovde podnositeljki ustavne žalbe, dvosoban stan solidarnosti u zakup i koji se nalazi u Ulici Ive Lole Ribara br. 17 u Vrbasu. Takođe, tužilja je tražila da sud donese odluku kojom se njoj dodeljuje navedeni stan u zakup.

Podnositeljka ustavne žalbe je 11. aprila 2008. godine podnela prvostepenom sudu izjavu o njenom stupanju u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog, što je sud i dozvolio rešenjem od 7. maja 2008. godine.

Opštinski sud u Vrbasu je 8. oktobra 2009. godine doneo presudu P1. 26/08, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje S.P .

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 3093/10 od 9. juna 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud treba da utvrdi da li učesnici konkursa radi dodele stana solidarnosti u zakup spadaju u kategoriju radnika sa nižim primanjima, te posebno utvrdi uslove stanovanja tužilje i izvrši bodovanje učesnika konkursa prema kriterijumima utvrđenim Pravilnikom tuženog o rešavanju stambenih potreba radnika.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je 3. februara 2011. godine doneo presudu P1. 7018/10, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje S.P . U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su presudom Opštinskog suda u Vrbasu P. 165/03 od 1. marta 2004. godine poništene kao nezakonite odluka stambene komisije tuženog br. 233 od 4. jula 2001. godine i odluka Upravnog odbora tuženog br. 306 od 4. septembra 2001. godine, te je tuženi izvršio ponovno rangiranje kandidata za dodelu spornog stana u zakup i konačnom listom utvrdio da umešač ima 201 bodova a tužilja 162 bodova, pa je tuženi na osnovu takve rang liste doneo pobijane odluke kojim je dodelio umešaču navedeni stan u zakup; da je, imajući u vidu da je tužiljin suprug suvlasnik na 209/1600 dela nepokretnosti upisane u posedovnom listu nepokretnosti br. 718, KO Zmajevo, pravilno tuženi ocenio kada je u pogledu uslova stanovanja tužilji dao 60 bodova umesto 105, jer je odredbom člana 45. stav 1. tačka 3. Pravilnika tuženog o rešavanju stambenih potreba radnika predviđeno da radnik, koji je vlasnik stana ili porodične kuće najviše do 7m2 korisne površine po članu domaćinstva, dobija 60 bodova na konkursu za dodelu stana solidarnosti u zakup; da prema odredbi člana 45. stav 1. tačka 1. Pravilnika, radnik koji nema stan dobija 105 bodova, te je prvostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je pravilna odluka tuženog kojom je umešaču na strani tuženog dodeljen stan u zakup.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je 25. jula 2011. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1447/11 kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio navedene odluke tuženog kao nezakonite, te je dodelio tužilji navedeni stan u zakup. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da tužilji u pogledu kriterijuma uslova stanovanja pripada 60 bodova, jer tužilja nije vlasnik niti suvlasnik porodične kuće u Zmajevu, već njen suprug; da, pored toga, kuću na kojoj pravo susvojine ima tužiljin suprug koriste njegovi srodnici, a tužilja je podstanar od 15. marta 1997. godine, te drugostepeni sud nalazi da tužilji po ovom kriterijumu pripada 105 bodova, u smislu odredaba člana 45. Pravilnika tuženog o rešavanju stambenih potreba radnika; da iz tih razloga tužilja ima prednost na rang listi u odnosu na umešača na strani tuženog, te su nezakonite navedene odluke tuženog, zbog čega je drugostepeni sud odlučio kao u izreci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 47. stav 2. Zakona o stanovanju (“Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) je propisano da preduzeća i ustanove mogu u skladu sa svojim opštim aktom, odnosno propisom o rešavanju stambenih potreba da daju stanove u zakup na neodređeno vreme zaposlenim licima.

Odredbama Pravilnika o rešavanju stambenih potreba radnika a.d. “Central“ iz Vrbasa (u daljem tekstu: Pravilnik) , koji je donet na osnovu ovlašćenja datog odredbama Zakona o stanovanju, uređeno je pitanje rešavanja stambenih potreba radnika – davanjem stana u zakup, zamenom stana, davanjem kredita radniku, udruživanjem sredstava, otkupom stana i dodelom stana solidarnosti u zakup. Pored opštih odredaba, koje se odnose na uslove, merila i red prvenstva u rešavanju stambenih potreba radnika, Pravilnik sadrži i posebne odredbe, kojima je bliže uređeno pitanje uslova i merila za dodelu stanova solidarnosti. Tim odredbama Pravilnika je propisano: da su osnovi i merila za dodelu stanova solidarnosti uslovi stanovanja, broj članova porodičnog domaćinstva, ukupno ostvareni staž na teritoriji SRJ, materijalni položaj radnika i zdravstveno stanje (član 43.); da prema uslovima stanovanja radnik bez stana dobija 105 bodova, radnik bez stana koji stanuje u stanu ili kući sa svojim roditeljima ili roditeljima bračnog druga dobija 90 bodova, a radnik koji je vlasnik stana ili porodične kuće najviše do 7m2 korisne stambene površine po članu domaćinstva dobija 60 bodova (član 45.); da se za svakog člana porodičnog domaćinstva, računajući podnosioca zahteva , dodeljuje po 5 bodova (član 46.); da se članom porodičnog domaćinstva u smislu prethodnog člana smatraju bračni drug radnika, deca (bračna, vanbračna, usvojena), pastorčad i unučad bez roditelja, roditelji radnika ili njegovog bračnog druga (otac, majka, očuh, maćeha) i druga lica koja je radnik po Zakonu dužan da izdržava a koja su bez prihoda i nesposobna za rad i zarađivanje, s tim da to izdržavanje podrazumeva i stanovanje izdržavanog lica u istom domaćinstvu (član 47.); da se radniku čiji ukupan prihod domaćinstva po članu ne prelazi 40% od prosečne plate u preduzeću za prethodna tri meseca dodeljuje 45 bodova, da se radniku čiji ukupan prihod domaćinstva po članu ne prelazi 50% od prosečne plate u preduzeću za prethodna tri meseca dodeljuje 30 bodova, da se radniku čiji ukupan prihod domaćinstva po članu ne prelazi 60% od prosečne plate u preduzeću za prethodna tri meseca dodeljuje 20 bodova i da se radniku čiji ukupan prihod domaćinstva po članu ne prelazi 70% od prosečne plate u preduzeću za prethodna tri meseca dodeljuje 10 bodova (član 51.); da se podnosiocu zahteva za svakog člana porodičnog domaćinstva koji boluje od teškog hroničnog i nervnog oboljenja dodeljuje 5 bodova (član 53.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka zasniva tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava na činjenici da je Apelacioni sud u Novom Sadu proizvoljno primenio odredbe člana 45. Pravilnika, pogrešno nalazeći da tužilji kao radniku bez stana pripada 105 bodova po osnovu uslova stanovanja, uprkos tome što suprug tužilje ima pravo susvojine na porodičnoj kući.

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da zakonodavac nije regulisao uslove, kriterijume i postupak za dodelu stanova u zakup i da je ostavio ovlašćenje preduzećima, ustanovama i državnim organima da, kao nosioci prava raspolaganja na dobijenim stanovima solidarnosti, svojim opštim aktima utvrde način i uslove raspodele tih stanova zaposlenima, s tim da pri uređivanju ovih pitanja poštuju Ustavom i zakonom utvrđene principe, kao i da predviđene uslove i kriterijume objektiviziraju radi njihove jednake primene. Donoseći navedene opšte akte, poslodavac je ustanovi o kriterijume koji daju prednost za dodelu stana kandidatu koji se nalazi u najtežem stambenom i materijalnom položaju. Ustavni sud napominje da iz opštih akata poslodavaca sledi da se prilikom utvrđivanja uslova za dodelu stanova solidarnosti i bodovanja kandidata polazi od toga da se pri rešavanju stambenih potreba zaposlenih dodelom stana solidarnosti ne rešava samo pitanje zadovoljavanja stambenih potreba najugroženih kategorija zaposlenih koji pretenduju na stan solidarnosti u postupku pred poslodavcem, već i članova njihovog porodičnog domaćinstva, pa se, saglasno tome, i u postupku utvrđivanja reda prvenstva za dodelu stanova u zakup ta činjenica mora uzeti u obzir, te se u tom smislu ima sagledavati i vrednovati i stambena situacija članova porodičnog domaćinstva radnika koji žive u zajedničkom domaćinstvu i koji se uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja prvenstva za dodelu stana solidarnosti. U prilog ovakvom pravnom stavu govore i opšte odredbe člana 10. stav 1. alineja 1. i 2. Pravilnika, kojima je propisano da se kao radnici bez stana (koji prema odredbi člana 9. Pravilnika, uz radnike koji koriste stan koji ne zadovoljava njihove potrebe i potrebe njihovog porodičnog domaćinstva, jedino mogu da podnesu zahtev za rešavanje stambenih potreba) smatraju i lica čiji članovi porodičnog domaćinstva nisu stekli stanarsko pravo na stanu, odnosno lica čiji maloletni član porodičnog domaćinstva nije vlasnik porodične stambene zgrade ili stana na teritoriji opštine u kojoj živi takva porodica. Argumentum a contrario, Ustavni sud nalazi da se podnosioci zahteva, čiji su članovi porodičnog domaćinstva vlasnici, odnosno imaoci nekog drugog stvarnog prava na stanu, ne mogu smatrati radnicima bez stana. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da iz odredaba pomenutog Pravilnika proizlazi da kandidat za dodelu stana koji ima svojstvo podstanara i koji zajedno sa svojim članovima porodičnog domaćinstva nema na drugi način rešeno stambeno pitanje (niti su pak on ili članovi porodičnog domaćinstva vlasnici stana ili druge stambene jedinice), nije u istovetnoj činjeničnoj, a time ni pravnoj situaciji sa kandidatom čiji član porodičnog domaćinstva – suprug ima pravo svojine ili drugo imovinsko pravo na nepokretnosti iz člana 45. Pravilnika. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao i da su odredbama člana 43. Pravilnika propisani kriterijumi za dodelu stana solidarnosti kod tuženog poslodavca – uslovi stanovanja, broj članova porodičnog domaćinstva, ukupno ostvareni staž na teritoriji SRJ, materijalni položaj radnika i zdravstveno stanje, te da se navedeni kriterijumi ne odnose samo na kandidate za dodelu stana, već i na članove njihovog porodičnog domaćinstva i njihov materijalnopravni i drugi položaj. U tom smislu, veći broj članova porodičnog domaćinstva kandidatu za dodelu stana solidarnosti u zakup donosi i veći broj bodova, kod materijalnog pol ožaja radnika se gleda ukupan prihod koji ostvaruje porodično domaćinstvo, dok se u pogledu zdravstvenog stanja radnika vrednuje i zdravstvena situacija članova njegovog porodičnog domaćinstva. Odredbama člana 45. Pravilnika je bio propisan broj bodova koje kandidat za dodelu stana dobija po osnovu uslova stanovanja, pa je tako sa najvećim brojem bodova vrednovana stambena situacija radnika bez stana u odnosu na radnika koji je vlasnik stana ili porodične kuće najviše do 7m2 korisne stamben e površine po članu domaćinstva, nezavisno od toga da li radnik živi sa porodicom u takvom stanu ili kući. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je zaključio da tužilja spada u kategoriju radnika bez stana koja po tom kriterijumu ima 105 bodova i da je taj kriterijum presudan za njen bolji položaj na rang listi za dodelu stana solidarnosti u zakup u odnos u na podnositeljku ustavne žalbe. Međutim, s obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da suprug tužilje ima pravo suvlasništva na porodičnoj kući u Zmajevu u kojoj žive njegovi najbliži srodnici i da se prilikom ocene ispunjenosti kriterijuma uslova stanovanja za dodelu stana solidarnosti uzima u obzir i stambeni položaj članova porodičnog domaćinstva kandidata, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu izveo ustavnopravno neprihvatljiv o tumačenje odredaba Pravilnika kada je zaključio da tužilja pripada kategoriji radnika iz člana 45. tačka 1. Pravilnika , te da č injenica da suprug tužilje ne koristi nepokretnost na kojoj ima pravo suvlasništva ima značaja na ocenu ispunjenosti navedenog kriterijuma. Ovakav pravni stav drugostepenog suda o značenju navedenih odredaba Pravilnika i njegovo puko jezičko tumačenje odredaba člana 45. Pravilnika , bez dovođenja u vezu sa ostalim odredbama Pravilnika koje regulišu uslove za dodelu stanova solidarnosti u zakup je, po oceni Ustavnog suda, posledično dove lo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništene odluke tuženog kojima je podnositeljki ustavne žalbe dodeljen sporni stan u zakup.

Na osnovu izloženog, a imajući u vidu da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje zaštita stranaka u parničnom postupku od očigledno pogrešnog tumačenja prava od strane sudova koje ima za posledicu arbitrernu primenu prava, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1447/11 od 25. jula 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnositeljka osporava dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je očigledno neosnovan navod da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj radno–stambeni spor okončan nakon tri godine i četiri meseca, što se ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 7018/10 od 3. februara 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava zbog pogrešnog odbacivanja prigovora za ubrzavanje izvršnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti