Odbijena ustavna žalba zbog prestanka službe u Vojsci Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da u upravnom i sudskom postupku povodom prestanka službe civilnog lica u Vojsci nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku niti pravo na pravično suđenje. Retroaktivna odluka o prestanku službe je ustavnopravno prihvatljiva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už – 4238/2013

_____ 2016. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađan e Ilić iz Prokuplja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slađane Ilić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 4666 Niš u predmetu int. broj 1-1477 .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slađane Ilić izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3185/12 od 28. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Ilić iz Prokuplja podnela je, 28 . maja 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3185/12 od 28. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 10. avgusta 2007. godine do 21. maja 2013. godine", odnosno "punih šest godina". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da Upravni sud nije cenio ni jedan jedini navod tužbe, već je samo konstatovao da tužbeni navodi nisu bili od uticaja na drugačiju odluku suda. Podnositeljka smatra i da rešenjem od 9. jula 2011. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 30. septembra 2007. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, vrati predmet Upravnom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, te da podnositeljki ustavne žalbe naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 4666 Niš int. broj 1-1477 i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3218 Prokuplje pov. broj 36-75 od 10. avgusta 2007. godine Slađani Ilić , ovde podnosi teljki ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u Vojsci Srbije, na dužnosti daktilografa - operatera, prestala je služba u Vojsci Srbije, 30. septembra 2007. godine, bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, saglasno odredbi člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Prvostepeni organ je 18. septembra 2007. godine, na osnovu akta Komande Kopnene Vojske broj 6-227 od 12. septembra 2007. godine, ponudio podnositeljki raspoređivanje na radno mesto samostalni računovođa - operater - blagajnik u 29. logističkom bataljonu, u mestu službovanja Kraljevo. Podnositeljka je tim povodom dala izjavu da ne može da prihvati navedeno radno mesto zbog bolesti deteta koje se leči u Nišu i zbog njegovog školovanja. Takođe, pre nego što je podnositeljki prestala služba, prvostepeni organ je pribavio izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje broj 2700-104-14/2007 od 29. avgusta 2007. godine iz koga proizlazi da u vreme gašenja radnog mesta nije postojala mogućnost njenog zaposlenja, adekvatno stručnoj spremi koju ima.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 17. avgusta 2007. godine, VP 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 216-2/07 od 21. septembra 2007. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 8427/07 od 3. septembra 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ukazao da je u ponovnom postupku potrebno utvrditi da li se podnositeljki moglo obezbediti radno mesto u nekom od garnizona koji su bliži njenom mestu stanovanja (u Prokuplju), s obzirom na to da ponuđeno radno mesto (u Kraljevu) ne može da prihvati zbog bolesti deteta.

Rešavajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, VP 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 216 -3/07 od 30. marta 2009. godine ponovo odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 10. avgusta 2007. godine.

Upravni sud je presudom U. 8417/10 (2009) od 11. februara 2011. godine ponovo uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što u upravnom postupku i dalje nisu utvrđene sve činjenice koje su od značaja za donošenje odluke, a na koje je ukazao Vrhovni sud Srbije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog sud a doneo rešenje UP-2 broj 216-4/07 od 1. aprila 2011. godine, kojim je usvojio žalbu podnositeljke, poništio prvostepeno rešenje od 10. avgusta 2007. godine i vratio predmet na ponovni postupak i odluku VP 4666 Niš, kao prvostepenom organu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 6. maja 2011. godine podnela žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku.

VP 4666 Niš je rešenjem int. broj 1-1477 od 9. jula 2011. godine utvrdila da je podnositeljki ustavne žalbe dana 30. septembra 2007. godine prestala služba u Vojsci Srbije, bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređena , saglasno odredbi člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u ponovnom postupku pribavljena potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 899-2 od 6. juna 2011. godine iz koje proizlazi da je na osnovu Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VS str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine rasformiran 352. Inženjerijski puk "A" (VP 3218 Prokuplje), čime su ukinuta sva radna mesta u toj jedinici, pa i radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, kao i da se podnositeljka nije izjasnila o pomenutoj potvrdi, iako joj je ona u tom cilju dostavljena.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 216-14/07 od 27. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Postupajući u skladu sa primedbama iznetim u presudama Vrhovnog suda Srbije i Upravnog suda koje se tiču utvrđivanja mogućnosti da se podnositeljka rasporedi na drugo radno mesto u nekom od garnizona koji su bliži njenom mestu stanovanja (Prokuplju), drugostepeni organ je pribavio izveštaje garnizona Niš i Prokuplje, kao i garnizonog mesta Kuršumlija, u kojima je konstatovano da u vreme prestanka službe podnositeljke, odnosno do 30. septembra 2007. godine, u tim garnizonima nije bilo slobodnih radnih mesta na koja bi podnositeljka mogla biti raspoređena. Podnositeljki je 12. januara 2012. godine upućen poziv da može izvršiti neposredan uvid u navedene izveštaje, ali ona to nije učinila.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3185/12 od 28. marta 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od toga da je u upravnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena, te da joj je pre prestanka službe ponuđeno odgovarajuće radno mesto, koje ona nije prihvatila, Upravni sud je našao da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv rešenja o prestanku službe u Vojsci. Pored toga, Upravni sud je detaljno ocenio navode tužbe vezane za ovlašćenje drugostepenog organa da sam utvrđuje činjenično stanje, pravne posledice poništaja prvostepenog rešenja i mogućnosti podnositeljke da učestvuje u upravnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredabe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač . 1) i 2)).

Odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok.

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenje, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao od 17. avgusta 2007 . godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku , do 28. marta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3185/12, dakle, pet godina i sedam meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u toku osporenog postupka doneta dva prvostepena rešenja, četiri drugostepena rešenja i tri odluke suda u upravnom sporu. Iako pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, 30. septembra 2007. godine, nisu bili pribavljeni svi dokazi o mogućnosti obezbeđivanja prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i o ukidanju radnog mesta podnositeljke, Ustavni sud je našao da su se prvostepeni i drugostepeni organ tokom 2009, 2011. i 2012. godine aktivno bavili predmetom u smislu pribavljanja nedostajućih dokaza i dodatnog utvrđivanja činjenica, te da nisu značajnije odstupili od zakonom propisanih rokova za donošenje svojih rešenja. Ustavni sud je imao u vidu da su nadležni sudovi dva puta vraćali predmet na ponovni postupak zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali da su, ipak, o tužbama u upravnom sporu odlučivali u rokovima koji se mogu smatrati razumnim.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je ona izjavila žalbu zbog propuštanja prvostepenog organa da u zakonskom roku donese novo rešenja po primedbama drugostepenog organa iznetim u rešenju od 1. aprila 2011. godine. Sa druge strane, u spisima predmeta i navodima ustavne žalbe nema podataka da je podnositeljka zbog prekoračenja zakonskog roka za odlučivanje o njenoj žalbi izjavljenoj 18. jula 2011. godine koristila pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom. Na taj način je mogla pokušati da doprinese kraćem trajanju žalbenog postupka, koji je okončan drugostepenim rešenjem od 27. februara 2012. godine. Takođe, podnositeljka se nije odazivala poziv ima prvostepenog organa u 2011. godini i drugostepenog organa u 2012. godini da uzme učešće u postupku povodom naknadno pribavljenih dokaza , što je odložilo donošenje rešenja. Podnositeljka time nije pokazala interesovanje za izvođenje dokaza radi čijeg pribavljanja je produženo trajanje postupka.

Ustavni sud je vodio računa o svojoj dosadašnjoj praksi u pogledu utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku prestanka službe civilnog lica u Vojsci. Naime, Sud je našao da u upravnim postupcima koji su trajali pet godina i četiri meseca, u kojima nije bilo doprinosa podnosilaca ustavne žalbe trajanju postupka, a u kojima odlučivanje upravnih organa nije značajnije odstupilo od zakonom propisanih rokova za donošenje rešenja, niti je odlučivanje sudova odstupilo od rokova koji se mogu smatrati razumnim, nije povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, te je u tom delu odbio ustavne žalbe kao neosnovane (videti odluke Ustavnog suda Už-7751/2012 od 9. jula 2015. godine i Už-656/2013 od 14. oktobra 2015. godine).

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu ponašanje podnositeljke tokom dokaznog postupka i propuštanje da doprinese ubrzanju drugostepenog postupka, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred VP 4666 Niš u predmetu int. broj 1-1477, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije oceni o navode tužbe da je prvostepenim rešenjem od 9. jula 2011. godine retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 30. septembra 2007. godine, odnosno četiri godine unazad.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u ranijim odlu kama ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine). Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, izloženi stavovi Upravnog suda mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim.

Ustavni sud je, takođe, našao da se Upravni sud u osporenoj presudi u dovoljnoj meri izjasnio o navodima tužbe, dajući razloge zbog kojih je ocenio da su neosnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3185/12 od 28. marta 2013. godine nije povređeno pravo podnositeljke u stavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristila pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba zbog prestanka službe u Vojsci Srbije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti