Odluka Ustavnog suda o statusu stana otkupljenog u toku braka a dodeljenog pre braka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kojom se osporava presuda o pravu svojine na stanu. Sud je potvrdio stav da stan, dodeljen jednom supružniku pre braka a otkupljen tokom braka, ne predstavlja zajedničku imovinu jer nije stečen zajedničkim radom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Perke Matić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Perke Matić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1970/11 od 4. aprila 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Perka Matić iz Beograda podnela je, 26. maja 2012. godine , preko punomoćnika Jovana Besarića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1970/11 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , čija se sadržina ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka podnela tužbu radi utvrđenje prava svojine na ½ dela stana koji je njen pokojni suprug otkupio u toku trajanja braka; da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da je ta presuda primer očigledne proizvoljne primene materijalnog prava; da je drugostepeni sud ocenio da sporni stan ne predstavlja zajedničku imovinu , jer isti nije stečen zajedničkim radom u toku trajanja braka podnositeljke i njenog supruga pok. Aleksandra Matića, pri tom pozivajući se na odredbe člana 171. Porodičnog zakona; da se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba navedenog zakona, jer se radi o specifičnom načinu sticanja zajedničke imovine, u smislu člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju, koji je bio na snazi u trenutku zaključenja ugovora o otkupu stana; da u skladu sa navedenim zakonom, nosilac prava raspolaganja na stanu dužan je da omogući otkup stana i bračnom drugu, što znači da su supružnici izjednačeni u pravu na otkup stana; da se drugostepeni sud nije izjasnio o žalbenim navodima podnositeljke ustavne žalbe.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražila je naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnom sudom.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 30. jula 2014. godine osporila rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1970/11 od 24. juna 2014. godine kojim nije prihvaćen predlog podnositeljke da Vrhovni kasacioni sud odluči o „izuzetnoj reviziji“ iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, dok je podneskom od 26. februara 2015. godine osporila rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1014/14 od 10. oktobra 2014. godine kojim je odbačena kao nedozvoljena „izuzetna revizija“ podnositeljke ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Perka Matić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog N.M, radi utvrđenja prava susvojine na ½ dela stana koji je otkupljen za vreme trajanja braka podnositeljke i pokojnog Aleksandra Matića.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 51808/10 od 24. septembra 2010. godine usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine na 1/10 dela stana, dok je preko dosuđenog iznosa odbio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1970/11 od 4. aprila 2012. godine odbio žalbu tužilje i usvojio žalbu tuženog, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilja supruga, a tuženi sin pokojnog Aleksandra Matića; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beo gradu O. 2651/98 od 9. februara 1999. godine prekinut postupak raspravljanja njegove zaostavštine i tužilja upućena na parnicu radi utvrđivanja prava svojine na stanu, koji je predmet ove parnice; da je pok. Aleksandru Matiću rešenjem od 4. decembra 1989. godine dodeljen na trajno korišćenje sporni stan, a koji će koristiti sam; da je tužilja sa Aleksandrom Matićem zaključila brak 30. maja 1992. godine koji je trajao do njegove smrti; da je pokojni Aleksandar Matić 18. decembra 1992. godine sa JP za stambene usluge, na osnovu rešenja kojim mu je stan dodeljen, zaključio ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, a u taj ugovor je kao član porodičnog domaćinstva upisana tužilja na osnovu potvrde od 18. novembra 1992. godine; da je sporni stan otkupljen ugovorom o otkupu stana od 24. decembra 1992. godine koji je zaključen između pok. Aleksandra Matića, kao kupca, i Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, kao prodavca; da je u momentu sačinjavanja otkupne cene stana pokojnom Aleksandru Matiću utvrđen radni staž od 31 godine, četiri meseca i 29 dana, a iz iskaza svedoka Aleksandre Kon utvrđeno je da je to rešenje korišćeno kao jedino važeće prilikom obračuna otkupne cene stana; da je umanjenj e te cene izvršeno i na osnovu broja godina radnog staža oba supružnika u trajanju od 37,5 godina; da je u momentu otkupa stana tužilja po ugovoru o međusobnim pravima i obavezama bila vlasnik stana broj 8 u ulici Ulofa Palmea broj 22 površine 43 m2; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje; da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Porodičnog zakona, a odredbom člana 171 stav 1. istog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu; da zajedničko sticanje u skladu sa odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona znači da to predstavlja imovinu koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku; da u konkretnom slučaju sporni stan nije stečen zajedničkim radom u toku trajanja braka; da svojina na spornom stanu nije stečena radom supružnika u toku trajanja braka, već predstavlja transformaciju jednog ličnog stvarnog prava – prava stanovanja u drugo stvarno pravo – pravo svojine; da činjenica da je tužilja uneta po potvrdi kao član porodičnog domaćinstva pokojnog Aleksandra Matića ne može biti od uticaja na drugačije presuđenje, kao ni činjenica da je stan otkupljen za vreme trajanja braka; ovo zbog toga što predmetni stan nije stečen zajedničkim radom i ulaganjem supružnika tokom trajanja braka; da eventualno uračunavanje dela radnog staža tužilje, i doprinos koji je ona dala prilikom plaćanja kupoprodajne cene, može voditi samo isticanju obligacionopravnog zahteva, ali nikako sticanju svojinskog udela na stanu; da je pri tom od uticaja i činjenica da u momentu kada je tužilja uneta kao član porodičnog domaćinstva Aleksandra Matića, ona bila vlasnik stana koji je iste, odnosno nešto veće površine, takođe na teritoriji grada Beograda; da kako je sporni stan pribavljen pre nego što je tužilja sa pokojnim Aleksandrom Matićem zaključila brak, te da je predmetni stan dodeljen samo pokojnom Aleksandru da ga koristi sam i da je otkupljen po netržišnoj ceni, to sporni stan ne pripada bračnoj tekovini tužilje i pokojnog Aleksandra Matića.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11), bitnim za konkretan spor, propisano je: da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim posl om kojim se pribavljaju isključiva prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.).

Članom 16. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92 i 84/92), koji se primenjivao u vreme otkupa predmetnog stana, bilo je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.); da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (stav 2.). Odredbom člana 20. istog zakona bilo je propisano: da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.); da se otkupna cena stana, u smislu stava 1. ovog člana, utvrđuje na osnovu prosečne mesečne zarade u Republici u mesecu koji prethodi danu iz stava 1. ovog člana, kao i na osnovu starosti zgrade, opšte pogodnosti zgrade i stana u skladu sa propisima (kvalitet i spratnost zgrade, visinski položaj stana u zgradi, lokacija i dr.) i površine stana (stav 2.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85, 18/85 i 11/88) , koji je bio na snazi u vreme dodele i zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u društvenoj svojini na osnovu ugovora o korišćenju stana, stiče pravo da taj stan trajno koristi radi zadovoljenja ličnih i porodičnih stambenih potreba pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, kao i da saglasno posebnom zakonu učestvuje u upravljanju stambenim zgradama (stanarsko pravo) (član 2. stav 1.); da pravo da daju stanove na korišćenje radnicima imaju radnici u osnovnim organizacijama udruženog rada, radnim zajednicama, ugovornim organizacijama udruženog rada, osnovnim zadružnim organizacijama, osnovnim organizacijama kooperanata, zemljoradničkim i drugim zadrugama, da izuzetno, društveno-političke zajednice, samoupravne interesne zajednice, društveno-političke organizacije, društvene organizacije, druge samoupravne organizacije i zajednice, mogu da daju stanove na korišćenje određenim kategorijama radnih ljudi i građana ako ta lica ne ostvare pravo na stan u smislu odredbe stava 1. ovog člana, da društveno-pravna lica iz st. 1. i 2. ovog člana (u daljem tekstu: davalac stana na korišćenje) daju stanove na korišćenje ako su na tim stanovima nosioci prava u pogledu korišćenja, upravljanja i raspolaganja, da pravo da daje stanove na korišćenje ima društveno-pravno lice, na koje je to pravo preneo davalac stana na korišćenje (član 3.); da korisnikom stana, u smislu ovog zakona smatraju se: nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.) , u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, osnovna pretpostavka za sticanje zajedničke imovine u braku jeste da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Ustavni sud je imao u vidu i da je pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 1993. godine, prema kojem stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku, zauzeto sa osloncem ne samo na odredbe tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koje su propisivale da se zajedničkom imovinom bračnih drugova smatra imovina koju su oni stekli radom, već i s obzirom na specifične okolnosti u pogledu uslova za dodelu stana na korišćenje, sticanje stanarskog prava i formiranje otkupne cene koja nije bila tržišna, već zakonom propisana u pogledu elemenata na osnovu kojih je određivana i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog prava na stanu.

Ustavni sud ukazuje da je sporni stan otkupljen za vreme trajanja braka podnositeljke ustavne žalbe i njenog pokojnog supruga Aleksandra Matića. Međutim, u konkretnom slučaju, pravo na otkup stana je stekao pok. Aleksandar Matić, a u vreme dodele spornog stana na korišćenje njemu kao nosiocu stanarskog prava, podnositeljka nije bila član njegovog porodičnog domaćinstva. Dakle, sporni stan je dodeljen pok. Aleksandru Matiću da ga koristi isključivo sam. Zatim, pravo trajnog zakupa stana pok. Aleksandra Matića je postalo njegovo pravo svojine na osnovu ugovora o otkupu stana po ceni koja je bila ispod tržišne, što je predstavljalo pogodnost za kupca kao titulara već stečenog stvarnog prava na stanu. Takođe, kada je podnositeljka ustavne žalbe postala član porodičnog domaćinstva pok. Aleksandra Matića, ona je već bila vlasnik drugog stana na teritoriji grada Beograda. Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu specifičnost instituta otkupa stana, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o proizvoljnom postupanju drugostepenog suda na štetu podnositeljke ustavne žalbe u pogledu primene odredaba zakona koje uređuju režim zajedničke imovine stečene u braku, nezavisno od toga što je stan otkupljen za vreme trajanja braka pok. Aleksandra Matića i podnositeljke ustavne žalbe i eventualnog uručanavanja njenog radnog staža prilikom formiranje otkupne cene spornog stana.

Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva se, između ostalog, na tome da Apelacioni sud u Beogradu nije obrazložio neosnovanost navoda iz žalbe koju je podnela protiv prevostepene presude. Ustavni sud ukazuje da je obaveza žalbenog suda da se u obrazloženju svojih odluka osvrne na argumente i navode žalbe koji su od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne stvari, pri čemu ne postoji obaveza tog suda da odgovori na sve navode iznete u žalbi . Ovo pogotovo stoga što sudovi viših instanci prihvataju i koriste argumente nižih sudova i u takvim okolnostima bilo bi neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (v ideti presudu Evropskog suda za ljudska prava Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je osporena drugostepena presuda obrazložena u meri koja odgovara standardu prava na pravično suđenje i da je u presudi žalbenog suda odgovoreno na sve bitne žalbene navode.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1970/11 od 4. aprila 2012. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u tom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koji su isticani u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom delu odluke, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenih ustavnih prava.

U vezi tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se podnositeljka ustavne žalbe samo usputno i neobrazloženo pozvala na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, kao i to da se sadržina ustavne žalbe u suštini odnosi samo na osporavanje drugostepene presude. Imajući u vidu navedeno, Sud se nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1970/11 od 24. juna 2014. godine, kojim nije prihvaćena podnositeljkina inicijativa da Vrhovni kasacioni sud odluči o „izuzetnoj reviziji“ iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1014/14 od 10. oktobra 2014. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena podnositeljkina „izuzetna revizija“, Ustavni sud ukazuje da izuzetna revizija nije ustanovljena radi zaštite pojedinačnih prava parničnih stranaka, već radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, ujednačavanje sudske prakse ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Upravo iz navedenih razloga, revizijsko rešenje doneto povodom izuzetne revizije (koje u sebi konsumira rešenje apelacionog suda) ne može se dovesti u vezu sa povredom Ustavom zajemčenih prava. Imajuć i u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, od bacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o statusu stana otkupljenog u toku braka a dodeljenog pre braka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti