Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog preuranjene tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da je Vrhovni sud pravilno odbacio tužbu zbog „ćutanja uprave“ kao preuranjenu, jer podnositeljka ponovljeni zahtev (urgenciju) nije uputila nadležnom drugostepenom organu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Stefanović iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biljane Stefanović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 348/07 od 23. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Stefanović iz Niša je 11. aprila 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 348/07 od 23. novembra 2007. godine, zbog povrede ustavnih prava iz čl. 32. i 60. Ustava koja se odnose na pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. U isticanju povrede ustavnog prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe citira celu odredbu člana 32. Ustava. Međutim, sadržina ustavne žalbe se ne odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, već samo na povredu prava na pravično suđenje u konkretno osporenom rešenju Vrhovnog suda Srbije U. 348/07 od 23. novembra 2007. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je u osporenom rešenju Vrhovnog suda Srbije "kojim joj je neosnovano odbačena tužba", navedeno da je ponovljeno traženje da se odluči po njenoj žalbi trebalo dostaviti drugostepenom organu koji je nadležan za odlučivanje, umesto prvostepenom za drugostepeni, kako je ona učinila, ali budući da od prvostepenog organa nije dobila nikakav zaključak o nenadležnosti za prijem urgencije, smatra da je ispravno postupila. U ustavnoj žalbi se hronološki navodi ceo sudski postupak koji je prethodio donošenju osporenog rešenja i ističe da je Vrhovni sud, u konkretnom slučaju, morao da vodi računa o načelu pomoći neukoj stranci i o tome da neznanje stranke ne bude na štetu prava koja joj po zakonu pripadaju.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš int. broj 2-203-1/05 od 7. novembra 2005. godine, donetim u prvostepenom upravnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe, civilnom licu na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, prestala je služba 31. decembra 2005. godine, zbog isteka roka raspolaganja u trajanju od godinu dana u Vojnoj pošti 7357 Leskovac. Rešavajući po žalbi protiv navedenog rešenja, VP 1084 Beograd je kao drugostepeni upravni organ donela rešenje Up-2 broj 29-3 od 7. aprila 2006. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim upravnim organom doneto je rešenje int. br. 3-95-2/06 od 16. maja 2006. godine kojim je ponovo odlučeno da podnositeljki prestane služba sa 31. decembrom 2005. godine. Takođe, tim rešenjem joj je priznato pravo na otpremninu u visini od dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kojem joj prestaje služba. Rešavajući po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv navedenog rešenja, VP 1084 Beograd donela je rešenje Up-2 broj 29-5 od 14. jula 2006. godine, kojim je žalba odbijena i potvrđeno prvostepeno rešenje. Podnositeljka ustavne žalbe je zatim pokrenula upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4467/06 od 22. novembra 2007. godine tužba je odbijena kao neosnovana.
Podnositeljka ustavne žalbe je 6. marta 2006. godine Opštinskom sudu u Nišu podnela tužbu protiv VP 1084 Beograd zbog nedonošenja rešenja po njenoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja VP 1097 Niš int.broj 2-203-1/05 od 7. novembra 2005. godine kojom joj prestaje služba u Vojsci SCG sa 31. decembrom 2005. godine. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U-348/07 od 23. novembra 2007. godine ova tužba je odbačena. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je tužilja podnela Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv VP 1084 Beograd zbog nedonošenja rešenja po njenoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja VP 1097 Niš int.broj 2-203-1/05 od 7. novembra 2005. godine. Opštinski sud u Nišu se rešenjem P1. 863/06 od 30. maja 2006. godine oglasio nenadležnim i spise predmeta dostavio Sudu Srbije i Crne Gore, čije predmete je preuzeo Vrhovni sud Srbije. U postupku prethodnog ispitivanja podnete tužbe, Vrhovni sud Srbije je rešenjem U. 348/07 od 1. marta 2007. godine tužilji naložio da uredi tužbu "zbog ćutanja uprave" u smislu čl. 24. i 25. Zakona o upravnim sporovima, tako što će tom sudu dostaviti dokaze o ispunjenosti procesnih pretpostavki za pokretanje upravnog spora u smislu člana 24. navedenog Zakona, dostavljanjem dokaza da je žalbu predala nadležnom organu i da je posle isteka zakonskog roka za rešavanje po podnetoj žalbi podnela "urgenciju" nadležnom organu, uz upozorenje da će, ukoliko ne postupi u roku od 15 dana po nalogu suda, odnosno ne dostavi dokaze o datumu predaje žalbe i "urgencije" nadležnom organu, tužba biti odbačena. Postupajući po navedenom rešenju Vrhovnog suda Srbije za uređenje tužbe, tužilja - ovde podnositeljka ustavne žalbe je dostavila dokaze iz kojih proizlazi da je žalbu dostavila 23. decembra 2005. godine neposredno prvostepenom organu VP 1097 Niš za drugostepeni organ VP 1084 Beograd, a da je "urgenciju" takođe dostavila prvostepenom organu 21. februara 2006. godine. U obrazloženju osporenog rešenja Vrhovnog suda se na kraju navodi da se tužilja ponovljenim traženjem da se odluči o njenoj žalbi obratila prvostepenom organu za drugostepeni, umesto neposredno drugostepenom organu koji je nadležan za odlučivanje po žalbi, i to pre isteka roka od 60 dana propisanog članom 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, tako da je Vrhovni sud Srbije odbacio tužbu.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 60. st. 1, 2, 3. i 4. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo, pored ostalog, na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.
Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) propisano je, pored ostalog, da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.). Odredbom člana 25. navedenog Zakona uređena je sadržina tužbe, a članom 27. Zakona propisano je da ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, pozvaće se tužilac da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukazaće mu se na posledice ako ne postupi po zahtevu suda, a ako tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi, koje sprečavaju rad suda, sud će rešenjem odbaciti tužbu kao neurednu. Prema članu 28. stav 1. tačka 1) Zakona, sud će rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi, pored ostalog, da je tužba podnesena pre vremena (član 24).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nisu povređena navedena ustavna prava.
Ustavni sud je utvrdio da je osporeni akt doneo Ustavom i zakonom ustanovljen organ sudske vlasti, u granicama svoje nadležnosti i u postupku koji je sproveden u skladu sa odgovarajućim zakonskim procesnim odredbama, kao i da osporeni akt sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima se doneta odluka zasniva. Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o upravnim sporovima, doneo osporeno rešenje kojim se tužba odbacuje. Ovu svoju odluku Vrhovni sud Srbije je zasnovao na činjenici da je nužan procesni uslov za podnošenje tužbe u upravnom sporu zbog ćutanja uprave, pored isteka roka od 60 dana ili zakonom propisanog kraćeg roka za odlučivanje drugostepenog organa po žalbi, i to da se stranka pre podnošenja tužbe obratila drugostepenom organu ponovljenim zahtevom da u daljem roku od sedam dana donese rešenje. S obzirom na to da se podnositeljka ustavne žalbe urgencijom obratila prvostepenom, umesto direktno drugostepenom organu, Vrhovni sud Srbije je utvrdio da nije bio ispunjen procesni uslov za obraćanje sudu, odnosno da je tužba preuranjena. Naime, žalba protiv prvostepenog rešenja podneta je 23. decembra 2005. godine a urgencija je dostavljena prvostepenom, umesto direktno drugostepenom organu 21. februara 2006. godine, iz čega nesumnjivo proističe da je tužba podnositeljke ustavne žalbe preuranjena.
Po oceni Ustavnog suda, postupak po žalbi se najpre odvija pred prvostepenim organom koji ispituje da li je žalba dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica, pa se nakon ovog ispitivanja žalba upućuje drugostepenom organu kako bi doneo odluku po žalbi. Stoga se u skladu sa odredbom člana 223. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), žalba podnosi drugostepenom organu preko prvostepenog, a zahtev za postupanje drugostepenog organa po žalbi, ukoliko nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku, direktno drugostepenom organu. Ovo iz razloga što postupak po „urgenciji" nije dvostepeni postupak, odnosno prvostepeni organ prethodno ne ispituje procesne pretpostavke za podnošenje zahteva, kao što je to slučaj sa žalbom.
Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju rešenja o odbacivanju tužbe dao ustavnopravne prihvatljive razloge zbog kojih je odbacio tužbu zbog nedonošenja rešenja po žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog upravnog organa. Takođe, po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je u toku postupka pred nadležnim upravnim organima i u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije imala adekvatnu zaštitu, koristila je zakonom dozvoljena pravna sredstva, bilo joj je omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova. U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije je odbačena tužba podnositeljke kao preuranjena, što znači da nije odlučivano o zahtevu tužbe u meritumu u odnosu na radnopravni status podnositeljke ustavne žalbe. Kako osporenim rešenjem nije odlučivano o pravu na rad podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ovim aktom nisu mogla biti povređena njena prava na rad i u vezi sa radom iz člana 60. Ustava.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da su joj osporenim rešenjem povređena zajemčena ljudska prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, tako da je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, u smislu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog preuranjene tužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti