Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje. Upravni sud je doneo suprotne odluke u istoj činjenično-pravnoj situaciji, stvarajući pravnu nesigurnost. Osporena presuda je poništena i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. F, D . F . B, B . M, A . M . i M . M, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. F, D . F . B, B . M, A . M . i M . M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 10015/15 od 25. oktobra 2017. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 10015/15 od 25. oktobra 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-0007 6/2015-13 od 17. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. F, D . F . B, B . M, A . M . i M . M, svi iz Beograda, preko punomoćnika R . M, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 1 2. januara 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 10015/15 od 25. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Kako se označeno pravo garantovano Evropskom konvencijom jemči i odredbama Ustava, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da osporena presuda „zapravo obrazloženja i nema, osim paušalnih konstatacija i fraza“ i da je Upravni sud „ignorisao“ da navodi iz obrazloženja rešenja drugostepenog organa ne proizlaze iz stanja u spisima predmeta.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na to da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugo veće Upravnog suda donelo potpuno suprotnu odluku u predmetu U. 10485/15, što je kod podnosilaca stvorilo osećaj pravne nesigurnosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-003386/2013 od 10. decembra 2014. godine odlučeno je, u tački 1. dispozitiva, da se usvaja zahtev, vraća imovina i utvrđuje pravo svojine podnosiocima ustavne žalbe S . F, D . F . B . i B . M . u obimu udela od po 1/32 idealnih delova, a A. M . i M . M . u obimu udela od po 1/64 idealnih delova, na nacionalizovanim nepokretnostima – poslovnom prostoru za koji nije utvrđena delatnost, u prizemlju, površine 68 m2, u listu nepokretnosti upisan kao poslovni prostor površine 88 m2, koji se nalazi u poslovnoj zgradi za koju nije utvrđena delatnost u G. ulici broj … u Beogradu, na k.p. broj … KO Savski venac (alineja a) tačke 1. dispozitiva), kao i na građevinskom zemljištu na delu navedene katastarske parcele, srazmerno površini vraćenog poslovnog prostora, koja su nacionalizovane bivš oj vlasnici V. M. sa udelom od 1/8 (alineja b) tačke 1. dispozitiva). Istim rešenjem odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe u delu kojim je traženo vraćanje poslovnog prostora iz tačke 1. dispozitiva u udelu od ½ idealnih delova, podrumskog prostora površine 19 m2 i tavanskog prostora površine 151,80 m2 u predmetnoj poslovnoj zgradi (tačka 2. dispozitiva) i određeno da će se o preostalom delu zahteva odlučiti naknadno, kad se za to steknu zakonom propisani uslovi (tačka 9. dispozitiva). U obrazloženju delimičnog rešenja Agencije je konstatovano: da je predmetnim zahtevom traženo vraćanje ½ idealnih delova poslovne zgrade na k.p. broj … KOB 5, odnosno poslovni prostor površine 88 m2, tavanski prostor površine 176 m2, podrumska prostorija u predmetnoj zgradi, kao i građevinsko zemljište na toj parceli; da je rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NOO Savski venac broj 03-27827/59 od 5. aprila 1960. godine utvrđeno da je na dan 26. decembra 1958. godine nacionalizovana i postala društvena svojina, između ostalog, zgrada u G. ulici broj … na k.p. broj … KOB 5, vlasništvo S. K . sa ½ idealnih delova i V . M, N . F, A . M . i Ž . M, svih sa po 1/8 idealnih delova, koja se sastoji od jedne garaže za smeštaj četiri vozila; da je rešenjem Odeljenja za finansije NOO Savski venac od 30. jula 1962. godine određena naknada za nacionalizovanu predmetnu zgradu, zajedno da delom zemljišta koje ta zgrada pokriva i da je u obrazloženju tog rešenja navedeno da se zgrada sastoji od garaže površine 170 m2 i da se koristi isključivo kao poslovna zgrada; da je iz sadržine uverenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski venac od 29. maja 2002. godine utvrđeno da se na k.p. … nalazi prizemni objekat koji se sastoji od jedne garaže za smeštaj četiri vozila površine 86,80 m2 i poslovnog prostora (limarske radionice) površine 88 m2; da je iz ugovora o kupoprodaji zaključenog 10. januara 1996. godine između Opštine Savski venac i D. V . utvrđeno da je predmet ugovora garaža u G . ulici broj … površine 86,80 m2, koju je navedeno fizičko lice 14. februara 1997. godine prodalo S. L; da je iz ZKUL-a broj … KOB 5 utvrđeno da je na osnovu uverenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski venac od 29. maja 2002. godine dopunjen opis zemljišnoknjižnog tela 2 upisom posebnih fizičkih delova – garaža za smeštaj četiri vozila površine 86,80 m2 i poslovni prostor površine 88 m2.

Agencija je dalje navela da je uvidom u nalaz veštaka od 31. jula 2014. godine utvrđeno: da je u vreme nacionalizacije predmetna zgrada imala prizemlje, sa jednom kancelarijom u okviru prizemlja, neto površine 151,80 m2, podrum ispod dela prizemlja (ispod kancelarije) površine 19 m2, kao i tavanski prostor iznad celog prizemlja zgrade, sa dve prostorije-sobe u okviru tavana, površine 151,80 m2; da je ukupna neto površina zgrade iznosila 322,60 m2, a da u postojećem stanju iznosi 331,20 m2; da je u odnosu na rešenje o nacionalizaciji zgrada pretrpela izmene, i to u prizemlju zgrade, koje je faktički podeljeno na da dela, a u delu tavanskog prostora prema ulici formiran je trosoban stan, koji koristi „M .“ L, te da je sagrađeno spoljno stepenište za ulaz u taj stan i podrum, kao i terasa u okviru stana; da je navedenim radovima povećana korisna površina zgrade. Takođe je navedeno da je iz dopisa Odeljenja za imovinsko-pravne, građevinske i komunalno-stambene poslove gradske opštine Savski venac od 9. jula 2002. godine utvrđeno da za objekat u G. broj … nije evidentirano izdavanje građevinskih i upotrebnih dozvola kojima se menja gabarit ili volumen objekta, niti za bilo kakve druge građevinske intervencije, kao i da su tom odeljenju podneta dva zahteva za legalizaciju radova u toj zgradi, podnosioca S. L.

Agencija je, polazeći od dokaza izvedenih u toku postupka, utvrdila: da je predmetna imovina podržavljena primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, da je imovina u državnoj svojini, da nije došlo do uvećanja bruto površine i da ta imovina nije izuzeta od vraćanja u naturalnom obliku u smislu člana 18. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da se predmetna zgrada u vreme nacionalizacije sastojala od jedne garaže za smeštaj četiri vozila, površine 170 m2, da tada nisu bili opredeljeni posebni fizički delovi zgrade, već je upis tih delova izvršen na osnovu uverenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski venac od 29. maja 2002. godine, dakle, da je u međuvremenu izvršeno etažiranje zgrade, tako da jedan deo predstavlja garaža u svojini fizičkog lica, a drugi poslovni prostor koji je u državnoj svojini; da su u pogledu tog prostora ispunjeni uslovi za naturalno vraćanje, jer su opisane građevinske intervencije na zgradi izvedene na garaži za smeštaj četiri vozila, kao i u potkrovlju. Agencija je ocenila da je neosnovan deo zahteva koji se odnosi na vraćanje podruma i tavana u predmetnoj zgradi, pa je isti odbila primenom odredbe člana 47. stav 12. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, dajući za tu ocenu sledeće razloge: da nije bio zaključen ugovor o fizičkoj deobi do trenutka nacionalizacije, a da je nakon toga zasnovana etažna svojina, formiranjem dva posebna fizička dela, čime je prestalo da postoji pravo svojine na zgradi, saglasno članu 27. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da tavan i podrum ne predstavljaju posebne fizičke delove zgrade, već su to bile sporedne prostorije i nisu bile poseban predmet nacionalizacije, što potvrđuje i činjenica da je ranijim suvlasnicima određena naknada samo za garažu površine 170 m2; da se na tim delovima ne može steći posebno pravo svojine, već pravo nedeljive zajedničke svojine vlasnika dva posebna dela u skladu sa odredbom člana 19. stav 2. Zakona o osnovana svojinskopravnih odnosa i da je „nesporno“ da će podnosioci zahteva steći i zajedničku svojinu na tavanskom i podrumskom prostoru u predmetnoj zgradi; da se u „dvorišnom delu potkrovne etaže sada nalazi tavan površine 67 m2, a da je od uličnog dela tavana formiran trosobni stan“, za koje radove je podnet zahtev za legalizaciju, ali da ti navodi nisu od uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je u vreme nacionalizacije celokupan prostor iznad prizemlja predstavljao tavanski prostor. Agencija je ocenila da nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi za odlučivanje o delu zahteva koji se odnosi na garažu za smeštaj četiri vozila, za koju je utvrđeno da je otuđena iz državne svojine, kao i pripadajućem delu zemljišta, te je odlučila kao u tački 9. dispozitiva delimičnog rešenja.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00076/2015-13 od 17. aprila 2015. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv delimičnog rešenja Agencije. Drugostepeni organ je ocenio da je pravilno Agencija utvrdila da ne postoje uslovi za naturalno vraćanje garaže za smeštaj četiri vozila. Takođe su ocenjeni neosnovanim navodi žalbe da tavan i podrum nisu zajednički delovi zgrade, jer nacionalizovana zgrada nije bila stambena, pa te prostorije nisu služile za potrebe stanara i da zasnivanje etažne svojine nije izvršeno u skladu sa zakonom.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 10015/15 od 25. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe podnosilaca.

3.2. Presudom Upravnog suda U. 10485/15 od 28. septembra 2017. godine, kojom podnosioci ustavne žalbe ukazuju na različito postupanje Upravnog suda, uvažena je tužba podnosilaca B. M, A . M . i M . M . i poništeno rešenje Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00075/2015-13 od 17. aprila 2015. godine, kojim je odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv delimičnog rešenja Agencije broj 46-003396/2013 od 10. decembra 2014. godine. Navedenim delimičnim rešenjem Agencije, u tački 1. dispozitiva, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine podnosiocima, u obimu udela označenim u rešenju, na nacionalizovanoj nepokretnoj imovini, i to poslovnom prostoru za koji nije utvrđena delatnost, u prizemlju, površine 68 m2, u listu nepokretnosti upisan kao poslovni prostor površine 88 m2, koji se nalazi u poslovnoj zgradi za koju nije utvrđena delatnost u G. ulici broj …, na k.p. broj … KO Savski venac (alineja a)), kao i na građevinskom zemljištu na delu navedene katastarske parcele, srazmerno površini vraćenog poslovnog prostora, koja je nacionalizovana bivšem vlasniku A. M . sa udelom od 1/8 (alineja b)). Istim rešenjem odbijen je kao neosnovan zahtev navedenih podnosilaca ustavne žalbe u delu kojim je traženo vraćanje podrumskog prostora površine 19 m2 i tavanskog prostora površine 151,80 m2 u predmetnoj poslovnoj zgradi (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju navedene presude je konstatovano da je drugostepeni organ ocenio da tavanske i podrumske prostorije nisu bile poseban predmet nacionalizacije, jer njihova površina nije uzeta u obzir ni u rešenju o nacionalizaciji, niti prilikom obračunavanja naknade za oduzetu imovinu. Upravni sud je našao da navodi iz obrazloženja pobijanog rešenja ne proizlaze iz stanja u spisima, budući da se nacionalizacija odnosila na ceo objekat koji je tada bio, a i sada je poslovni objekat, pa je obuhvatila i tavan i podrum u tom objektu, sve u idealnim delovima od ranijih suvlasnika. Kako je etažiranje izvršeno posle nacionalizacije, to se, po oceni tog suda, ne može prihvatiti kao pravilan zaključak tuženog organa da navedene sporedne prostorije nisu bile poseban predmet nacionalizacije, jer se u postupku restitucije vraća nepokretnost i utvrđuje udeo podnosilaca zahteva na objektu u celini kako je nacionalizovan, a on se odnosio na glavne i sporedne prostorije, odnosno na ceo objekat, pa se „ne može pretpostavljati zajedničko pravo svojine na zajedničkim delovima zgrade“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene odredbe Ustava, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod podržavljenom imovinom podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 3. tačka 2)); da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8.); da sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari i njegova stečena prava ne smeju biti povređena (član 10.); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – pored ostalog, građevinsko zemljište, poslovne zgrade i poslovne prostorije, koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2.); da se bivšim vlasnicima vraćaju stambene zgrade, kuće, stanovi, garaže i drugi prateći objekti oduzeti primenom propisa iz člana 2. ovog zakona (član 27. stav 1.); da se izuzetno od stava 1. ovog člana, ne vraćaju stambene zgrade i kuće na kojima je, u slučaju zasnivanja etažne svojine, u skladu sa zakonom, prestalo da postoji pravo svojine na zgradi, odnosno kući (član 27. stav 2); da se poslovni objekti i poslovne prostorije vraćaju bivšem vlasniku u svojinu i državinu, izuzev ako su uloženi u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija (član 28. stav 1.); da je osnovica za obeštećenje za oduzete nepokretnosti jednaka vrednosti nepokretnosti, utvrđenoj procenom nadležnog organa, u skladu sa ovim zakonom, izraženoj u evrima, prema zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan procene ( član 32. stav 1.); da se vrednost nepokretnosti u smislu stava 1. ovog člana utvrđuje prema stanju na dan oduzimanja, a prema vrednosti na dan procene ( član 32. stav 2.); da će Agencija prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda, kao i u slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona ( član 45.) ; da će, u slučaju da utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, Agencija doneti rešenje o odbijanju podnetog zahteva (član 47. stav 12.) .

Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68) bilo je propisano: da se poslovne zgrade i poslovne prostorije u nacionalizovanoj poslovnoj zgradi, koje po svom kapacitetu služe za vršenje dozvoljene poslovne ili druge delatnosti njihovih sopstvenika, ostavljaju u svojini tih lica, na njihov zahtev (član 29. stav 1.); da se mali magacini i mali podrumi, koji nisu od značaja za vršenje privredne delatnosti, bez obzira na to da li se nalaze u sastavu zgrade ili su posebna zgrada, mogu ostaviti u svojini njihovih sopstvenika (član 31.); da se poslovnom zgradom ne smatra i ne nacionalizuje se garaža koja služi za smeštaj najviše dva automobila (član 32.); da sporedne prostorije u zgradi ostavljenoj u svojini ranijeg sopstvenika ili van takve zgrade, a koje služe za potrebe stanara, kao što su garaže, perionice, sušionice, podrumi i sl, ne smatraju poslovnim prostorijama ni poslovnim zgradama u smislu ovog zakona i ne nacionalizuju se (član 32. stav 2.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučio presudom U. 10485/15 od 28. septembra 2017. godine.

Ustavni sud ukazuje na to da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (dalje u tekstu: ESLjP), jedno od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti, koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u suštinski identičnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju ( videti presudu Beian protiv Rumunije, predstavka broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine, st. 36. do 39.). Pored toga, ESLjP je istakao da države potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka ( videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, predstavka broj 2141/03, od od 24. marta 2009. godine, stav 58 .). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu ( videti presudu Unedic protiv Francuske, predstavka broj 20153/04, od 18. decembra 2008. godine, stav 74.). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja ujednačene sudske prakse obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku ( videti presudu Atanasovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 36815/03, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).

Kako je neophodan uslov za ispitivanje postojanja povrede prava na pravnu sigurnost različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je najpre ispitivao da li postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u postupcima koji su okončani osporenom presudom Upravnog suda i presudom tog suda U. 10485/15 od 28. septembra 2017. godine, koju su podnosioci dostavili kao dokaz različitog postupanja. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao:

- da su navedenim odlukama pravnosnažno okončani upravni postupci u kojima je odlučivano o zahtevima za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje;

- da je u navedenim upravnim postupcima predmet zahteva za restituciju ista poslovna zgrada koja je oduzeta u postupku nacionalizacije;

- da su tri podnosioca ove ustavne žalbe bili podnosioci zahteva za vraćanje imovine u predmetu Upravnog suda U. 10485/15;

- da je osporenom presudom Upravnog suda odbijena tužba podnosilaca ustavne žalbe, uz ocenu da je neosnovan zahtev u delu koji se odnosi na vraćanje podruma i tavana u predmetnoj zgradi, sa obrazloženjem da te sporedne prostorije nisu bile predmet nacionalizacije, a da je nakon toga zasnovana etažna svojina, formiranjem dva posebna fizička dela, čime je prestalo da postoji pravo svojine na zgradi;

- da je presudom Upravnog suda U. 10485/15 od 28. septembra 2017. godine uvažena tužba tri podnosioca ustavne žalbe, poništen pobijani upravni akt i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da se nacionalizacija odnosila na ceo poslovni objekat koji je predmet zahteva, pa je obuhvatila i tavan i podrum u tom objektu, sve u idealnim delovima ranijih suvlasnika, a da se u postupku restitucije vraća nepokretnost i utvrđuje udeo podnosilaca zahteva na objektu u celini kako je nacionalizovan.

Iz izloženog sledi da je Upravni sud, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u postupcima u kojima je odlučivano o zahtevima istih lica za vraćanje iste oduzete imovine, doneo različite odluke. Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud nalazi da je pravno stanovište koje je Upravni sud u osporenoj presudi izneo povodom obima prava u postupku restitucije nacionalizovane poslovne zgrade, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti kod podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je utvrdio da je donošenjem osporene presude podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost. Naime, iako se u konkretnom slučaju ne može govoriti o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u velikom broju slučajeva, budući da su kao dokaz različitog postupanja dostavljene samo dve sudske odluke, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima povređeno označeno pravo jer se radi o različitom postupanju Upravnog suda, koji je donoseći osporenu presudu podnosioce doveo u bitno različit položaj od onoga u kome se oni nalaze u postupku koji je okončan presudom tog suda U. 10485/15 od 28. septembra 2017. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosioci ustavne žalbe, takođe, smatraju da im je osporenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer navodi iz obrazloženja rešenja drugostepenog organa ne proizlaze iz stanja u spisima predmeta, a Upravni sud se o tome nije izjasnio, niti je naveo jasne i na zakonu zasnovane razloge za svoju odluku.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je konstatovao:

- da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe bio suvlasnik poslovne zgrade na k.p. broj … KOB 5, koja je oduzeta u postupku nacionalizacije;

- da je u rešenju o nacionalizaciji navedeno da se predmetna zgrada sastojala od jedne garaže za smeštaj četiri vozila i da je naknada za tu zgradu određena za površinu garaže od 170 m2;

- da je iz uverenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski venac od 29. maja 2002. godine u postupku pred Agencijom utvrđeno da se na k.p. … nalazi objekat koji se sastoji od jedne garaže za smeštaj četiri vozila površine 86,80 m2 i poslovnog prostora površine 88 m2 i da su na osnovu tog uverenja u katastru nepokretnosti upisani navedeni posebni delovi predmetne zgrade, označene kao poslovna zgrada za koju nije utvrđena delatnost;

- da je, prema nalazu sudskog veštaka, u vreme nacionalizacije predmetna zgrada imala prizemlje i u okviru njega kancelariju, podrum ispod dela prizemlja i tavanski prostor iznad celog prizemlja zgrade, sa dve prostorije-sobe u okviru tavana i da je ukupna neto površina zgrade iznosila 322,60 m2;

- da je nakon nacionalizacije prizemlje zgrade faktički podeljeno na dva dela, u delu tavanskog prostora formiran je trosoban stan, sagrađeno je spoljno stepenište, kao i terasa, čime je povećana ukupna neto površina zgrade na 331,20 m2;

- da za predmetnu zgradu nije evidentirano izdavanje građevinskih i upotrebnih dozvola kojima se menja gabarit ili volumen objekta, niti za bilo kakve druge građevinske intervencije, te da je S. L . podneo dva zahteva za legalizaciju radova u toj zgradi.

Agencija je odluku o odbijanju dela zahteva koji se odnosi na vraćanje podruma i tavana u predmetnoj zgradi obrazložila time da među suvlasnicima nije bio zaključen ugovor o fizičkoj deobi do trenutka nacionalizacije, a da je nakon toga zasnovana etažna svojina, formiranjem dva posebna fizička dela, čime je prestalo da postoji pravo svojine na zgradi. Polazeći od toga da je ranijim suvlasnicima određena naknada samo za garažu površine 170 m2, Agencija je ocenila da tavan i podrum, kao sporedne prostorije, nisu bili „poseban predmet nacionalizacije“ i da je „nesporno“ da će podnosioci ustavne žalbe steći zajedničku svojinu na tavanskom i podrumskom prostoru u predmetnoj zgradi. Po nalaženju Agencije, činjenica da je „od uličnog dela tavana formiran trosobni stan, za koje radove je podnet zahtev za legalizaciju“, nije od uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je u vreme nacionalizacije celokupan prostor iznad prizemlja predstavljao tavanski prostor. Navedena stanovišta Agencije prihvatili su drugostepeni organ i Upravni sud u osporenoj presudi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da su u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom bila sporna sledeća pravna pitanja:

- da li se u postupku restitucije vraćaju u svojinu samo poslovne prostorije za koje je bivši vlasnik u postupku nacionalizacije dobio naknadu, ako je nacionalizovana poslovna zgrada u celini;

- od kakvog je značaja za ostvarivanje prava u postupku restitucije činjenica da su nakon nacionalizacije u katastar nepokretnosti upisani posebni delovi zgrade koja je nacionalizovana kao jedinstvena celina i

- da li je za odlučivanje o zahtevu za vraćanje, odnosno obeštećenje za nacionalizovanu zgradu od značaja činjenica da je pred nadležnim organom u toku postupak po zahtevu za legalizaciju radova izvedenih u toj zgradi.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih odredaba zakona, konstatovao da se u slučaju kada je nacionalizovana poslovna zgrada u celini, a ne samo pojedine poslovne prostorije, bivšem vlasniku vraća u svojinu ceo objekat, osim ako je uložen u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija. To znači da je pravnosnažno rešenje Agencije kojim se takav zahtev usvaja, pravni osnov za brisanje državne svojine na poslovnoj zgradi koja je podržavljena i upis prava svojine u korist bivšeg vlasnika, odnosno njegovog zakonskog naslednika na celom objektu. Iz toga dalje sledi da za odlučivanje o zahtevu za vraćanje poslovne zgrade koja je nacionalizovana u celini, nije od značaja činjenica da je bivšem vlasniku u postupku nacionalizacije određena naknada samo za površinu koju zauzimaju poslovne prostorije u toj zgradi. Ustavni sud, takođe, konstatuje da su, prema odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, poslovne prostorije u nacionalizovanoj poslovnoj zgradi mogle biti ostavljene u svojini ranijih sopstvenika, kao i mali magacini i mali podrumi, bez obzira na to da li se nalaze u sastavu zgrade ili su posebna zgrada. Takođe, sporedne prostorije u poslovnoj zgradi ostavljenoj u svojini ranijeg sopstvenika ili van takve zgrade, nisu smatrane poslovnim prostorijama ni poslovnim zgradama u smislu tog zakona i nisu nacionalizovane. Međutim, imajući u vidu da u konkretnom slučaju poslovna zgrada nije ostavljena u svojini ranijih suvlasnika, niti se sporedne prostorije nalaze van te zgrade – koja je podržavljena u celini, ovaj sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja zaključak Upravnog suda da tavan i podrum u predmetnoj poslovnoj zgradi nisu bili predmet nacionalizacije, zbog toga što je naknada bivšim suvlasnicima zgrade određena samo za garažu površine 170 m2.

Ustavni sud je imao u vidu da u trenutku nacionalizacije predmetne poslovne zgrade nisu bili opredeljeni posebni delovi zgrade, već je upis tih delova u katastar nepokretnosti izvršen na osnovu uverenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski venac od 29. maja 2002. godine. Sud je dalje imao u vidu da se u postupku restitucije ne vraćaju stambene zgrade i kuće na kojima je, u slučaju zasnivanja etažne svojine, u skladu sa zakonom, prestalo da postoji pravo svojine na zgradi, odnosno kući, a da se poslovne zgrade ne vraćaju u svojinu jedino ako su uložene u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija. Sud, s tim u vezi, konstatuje da se iz osporene presude ne može zaključiti da li se, po oceni Upravnog suda, odredba člana 27. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju primenjuje na poslovne zgrade koje su predmet zahteva za restituciju.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je veštačenjem izvedenim u postupku pred Agencijom utvrđeno da je predmetna zgrada u vreme nacionalizacije imala prizemlje sa jednom kancelarijom, površine 151,80 m2, podrum ispod te kancelarije površine 19 m2, kao i tavanski prostor sa dve sobe u okviru tavana, površine 151,80 m2, te da je ukupna neto površina zgrade iznosila 322,60 m2. Ustavni sud naglašava da se u konkretnom slučaju ne radi o tavanu i podrumu u poslovnoj zgradi koja je ostavljena u svojini ranijeg sopstvenika ili van takve zgrade, već u poslovnoj zgradi koja je podržavljena u celini, zbog čega nema mesta pozivanju Agencije na odredbu člana 32. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, prilikom ocene da tavan i podrum nisu bili predmet nacionalizacije. Sud ističe da je s vrha koja se Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju želi ostvariti, prevashodno, vraćanje imovine koja je oduzeta primenom određenih propisa, a ako to nije moguće, davanje obeštećenja za oduzetu imovinu. Stoga se, po nalaženju ovog suda, suvlasnički udeo na predmetnoj zgradi u celini, koji je obuhvatao i pomoćni prostor u toj zgradi, ne može u postupku restitucije poistovetiti sa pravom zajedničke svojine na tom prostoru. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se može oceniti proizvoljnim zaključak Upravnog suda da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje za prostor koji zauzimaju tavan i podrum u predmetnoj poslovnoj zgradi.

Ocenjujući da li je za odlučivanje o zahtevu za vraćanje, odnosno obeštećenje za tavan i podrum u nacionalizovanoj zgradi od značaja činjenica da je pred nadležnim organom u toku postupak po zahtevu za legalizaciju radova izvedenih na tavanu te zgrade, Ustavni sud je imao u vidu obavezu Agencije da prekine postupak do okončanja postupka legalizacije radova koji se izvode na imovini koja je predmet zahteva za vraćanje. Sud konstatuje da je u delimičnom rešenju Agencije navedeno da radovi koji se izvode na „uličnom delu tavana“ predmetne zgrade, kojima je formiran trosoban stan, nisu od uticaja na odlučivanje, budući da je u vreme nacionalizacije celokupan prostor iznad prizemlja predstavljao tavanski prostor. Ustavni sud, takođe, nalazi da konkretan upravni postupak nije trebalo prekinuti do okončanja postupka ozakonjenja navedenih radova, ali obrazloženje Agencije upućuje na zaključak da bi podnosioci ustavne žalbe, usvajanjem zahteva S. L . za ozakonjenje, bili uskraćeni i za pravo zajedničke svojine na „uličnom delu tavana“ u kome je formiran trosoban stan, iako je to pravo, prema stanovištu Agencije „nesporno“.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporenog pojedinačnog akta ne ispunjava zahteve pravičnosti, te je utvrdio povredu prava na obrazloženu odluku i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući, takođe, kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 10015/15 od 25. oktobra 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-0007 6/2015-13 od 17. aprila 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.