Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka je neažurnost drugostepenog suda, koji je o žalbi odlučivao skoro četiri godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . M . i Z . M , obojice iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i Z . M . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 97/13 (inicijalno predmet R. 10/02 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . i Z . M , obojica iz Leskovca, su 28. maja 20 13. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji je vođen pred ranijim Opštinskim sudom u Leskovcu R. 10/02.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao protivnika predlagača, pred Opštinskim sudom u Leskovcu, podnet predlog 20. januara 2002. godine, za uređenje načina korišćenja katastarske parcele 2880 , KO L, čiji su suvlasnici podnosioci ustavne žalbe, zajedno sa predlagačem. Podnosioci ističu da je sud, odlučujući o predlogu predlagača, tek nakon više od sedam godina, rešenjem R. 10/02 od 26. juna 2009. godine uredio način korišćenja te parcele. Međutim, o žalbi predlagača izjavljenoj protiv ovog rešenja, odlučeno je nakon skoro četiri godine, rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1999/10 od 23. aprila 2013. godine, koje je dostavljeno podnosiocima 17. maja 2013. godine. Podnosioci, zbog odugovlačenja sudova u rešavanju ove vanparnične stvari, ističu povredu označenog Ustavnog prava i traže naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta R1. 97/13 Osnovnog suda u Leskovcu (inicijalno predmet R. 10/02 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe , kao protivnika predlagača, podneo je predlagač P.M. iz Leskovca 30. januara 2002. godine, Opštinskim sudom u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud), predlog za uređenje načina korišćenja katastarske parcele 2880 , KO L. Podnosioci ustavne žalbe su vlasnici sa udelom od po 1/6, a predlagač je suvlasnik sa 2/3 navedene parcele. U sudskom upisniku predmet je zaveden pod brojem R. 10/02, a navedeni predlog je jednom od protivnika predlagača uručen 30. marta, a drugom 1. aprila 2002. godine.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda R. 10/02 od 26. juna 2009. godine, kojim je uređen način korišćenja navedene parcele, čiji su suvlasnici vanparnične stranke, bilo je zakazano 40 ročišta, od kojih je održano 31. Razlozi za neodržavanje devet ročišta, pretežno su bili u neodazivanju veštaka pozivima suda, te neblagovremenom dostavljanju spisa sa veštačenja, s tim što je dva puta odlaganje tražio predlagač, a jednom protivnik predlagača, podnosilac ustavne žalbe Z . M . Na održanim ročištima sprovedena su dva veštačenja, građevinsko i geodetsko, s tim što je više sudskih veštaka u obe struke, po predlozima stranaka, veštačilo u ovoj pravnoj stvari, te više puta dopunjavalo svoje nalaze o predlozima za uređenje načina korišćenja parcele ili se izjašnjavalo shodno novim predlozima stranaka. Zadatak veštaka je i proširen, po predlogu stranka, na utvrđivanje vrednosti objekata, jer je jedan od podnosilaca ustavne žalbe, protivnik predlagača, predložio kupovinu udela drugog podnosioca, čime bi se promenio i način korišćenja. Takođe, više puta je izvođen dokaz uviđajem na licu mesta u prisustvu veštaka, te više puta saslušavani veštaci. Nakon ročišta održanog 27. oktobra 2003. godine, na kome je određeno građevinsko veštačenje, sledeće ročište je bilo zakazano tek za 6. mart 2006. godine. U međuvremenu, nalaz veštaka od 10. februara 2004. godine, uručen je 4. marta 2004. godine jednom podnosiocu ustavne žalbe - Z. M, a drugom podnosiocu ustavne žalbe i predlagaču tek 27. decembra 2005. godine, po naredbi postupajućeg sudije od 6. decembra 2005. godine. U ovom delu postupka je došlo i do zaključenja ugovora o kupoprodaji Ov.broj 9534/05 od 18. oktobra 2005. godine, između podnosioca ustavne žalbe Z.M, kao prodavca, i D.M, kao kupca, a predmet je bila 1/6 njegovog udela prodavca na predmetnoj parceli. O ovome je Opštinski sud obavešten tek na ročištu održanom 12. juna 2006. godine na licu mestu, koje je i odloženo da bi se predlagač upoznao sa novom činjenicom. Navedeni ugovor je raskinut već 16. juna 2006. godine. Kako nije postignut sporazum stranaka koji su najavili u 2007. godini, ponovo su, po novim predlozima stranaka, obavljena veštačenja.

Protiv rešenja Opštinskog suda R. 10/02 od 26. juna 2009. godine, predlagač je izjavio 4. avgusta 2009. godine žalbu, tada nadležnom Okružnom sudu u Leskovcu. Po izvršenoj reformi pravosuđa, žalbeni postupak je nastavljen pred Višim sudom u Leskovcu.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1999/10 od 23. aprila 2013. godine odbio žalbu predlagača, kao neosnovanu, i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Leskovcu R. 10/02 od 26. juna 2009. godine. Pismeni otpravak navedene odluke, zajedno sa spisima predmeta, uz propratno pismo Višeg suda, primljen je u Osnovni sud u Leskovcu 29. aprila 2013. godine, a uručen je protivniku predlagača, ovde podnosiocu ustavne žalbe D . M , dana 17. maja 2013. godine, a podnosiocu Z. M . 24. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik RS'', broj 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari propisano je odredbama čl. 141. do 147. Zakona, kojima je, između ostalog, predviđeno: da će sud po prijemu predloga zakazati ročište na koje će pozvati sve zajedničare, da će im ukazati na mogućnosti i pomoći da sporazumno urede način upravljanja, odnosno korišćenja zajedničke stvari (član 143. stav 1.); da će sud, ako se zajedničari ne sporazumeju, izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravljanja zajedničkom stvarju po odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, vodeći računa o njihovim posebnim i zajedničkim interesima (član 144. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog vanparničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja postupka, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak za podnosioce ustavne žalbe započeo dostavljanjem predloga predlagača, a okončan prijemom rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1999/10 od 23. aprila 2013. godine, koje su podnosioci, prema navodima ustavne žalbe, primili 17. maja 2013. godine.

Navedeno trajanje postupka od 11 godina, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, specifičnosti postupka čije se trajanje osporava, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, prirode zahteva, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost vanparničnog postupka, odnosno, u konkretnom slučaju, na specifičnost postupka za uređenje imovinskih odnosa u okviru vanparnice, a koji se odnosio na uređenje zajedničkog korišćenja stvari - dvorišta oko objekata, te koji se umnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, vanparnični sud u ovim postupcima nastoji da se uređenje korišćenja zajedničke stvari sporazumno reši, a zatim, ukoliko zajedničari ne postignu sporazum, postoji obaveza suda da svojim rešavanjem zadovolji opravdane zahteve i interese svih zajedničara. Dakle, radi se o postupku u kome se, pre svega, izlazi u susret volji stranaka, naravno koliko to dozvoljavaju okolnosti konkretnog slučaja i materijalnopravni propisi, a kada to i nije moguće, ipak postoji obaveza suda da zadovolji opravdane zahteve i interese svih zajedničara.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja koja je vanparnični sud trebalo da reši u predmetnom postupku bila relativno složena, jer su tokom postupka više puta iznošeni različiti predlozi stranaka i menjale se odlučne činjenice oko vlasništva na parceli, a obavljena su, shodno predlozima stranaka, i dva veštačenja: građevinsko i geodetsko.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj postupak okonča u razumnom roku, bez obzira što su učestvovali u svojstvu protivnika predlagača, podnosioci, ipak, u izvesnoj meri doprineli da prvostepeni postupak duže traje, time što nisu obaveštavali sud o izmeni činjenica koje su od uticaja na rešavanje ove vanparanične stvari, već su to uradili posle osam meseci, i to neposredno na ročištu, što je uslovilo odlaganje ročište i produžetak trajanja osporene vanparnice.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su sudovi koji su vodili postup ak imali pres udan uticaj na dužinu trajanja postupka . Iako su pred prvostepenim sudom ročišta bila zakazivana u kratkim vremenskim razmacima, a on bio prinuđen da ih odlaže zbog brojnih predloga stranaka i stavljanja u izgled različitih dogovora, o kojima su se veštaci nanovo izjašnjavali, ipak je prvostepeni sud imao jedan period neaktivnosti od godinu i devet meseci, i to tokom dela 2004. godine, u 2005. godini, te sa početka 2006. godine. Međutim, prevashodno je, na trajanje postupka van prihvaćenih standarda uticalo to što je drugostepeni sud odlučivao u postupku po žalbi preko tri godine i osam meseci.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 97/13 (inicijalno predmet R. 10/02 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja postupka, značaj okončanja postupka za podnosioce, kao i složenost postupka i doprinos podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti