Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu B. P. izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Utvrđeno je da su razlozi za produženje pritvora ustavnopravno prihvatljivi, a da sud nije povredio obavezu hitnog postupanja u pritvorskom predmetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi B. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B . P . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 642/14 - Kv. 1744/15 od 1. juna 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1203/2015 od 15. juna 2015. godine u odnosu na istaknutu povredu prava zajemčenog odredbom člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 30. juna 201 5. godine, preko punomoćnika M. T , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27 , člana 3 1. stav 1. i člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je prema podnosiocu produžen pritvor u fazi glavnog pretresa, iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac lišen slobode 11. juna 2014. godine , po rešenju Trećeg opštinskog suda u Beogradu; da je predmet ustupljen na nadležnost Višem sudu u Beogradu 2. jula 2014. godine; da je tek 2. aprila 2015. godine rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 1047/15 odlučeno da se saokrivljenoj S.A. sudi u odsustvu; da je glavni pretres zakazan tek za 28. maj 2015. godine, koji je preimenovan u pripremno ročište, da je potom glavni pretres zakaza n tek 9. septembra 2015. godine, tako da je 11. juna 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe isteklo vreme od jedne godine u pritvoru, koje je od strane javnog tužilaštva predloženo kao kazna u optužnici za krivčno delo koje je bilo predmet optužbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja i da nalog sudu da u ponovnom postupku otkloni povrede.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu Su. VIII 43-57/17 od 4. jula 201 7. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prema podnosiocu ustavne žalbe određen je pritvor rešenjem istražnog sudije Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ki. 766/08 od 15. maja 2009. godine, po kojem je lišen slobode 11. juna 2014. godine. Optužnicom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 699/08 od 17. juna 2014. godine, koja je pravnosnažno potvrđena 29 . jula 2014. godine, podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika . Rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 642/14-Kv. 505/15 od 19. februara 2015. godine postupak koji je pokrenut protiv podnosioca spojen je sa postupkom koji se zbog istog dela vodi protiv okrivljene S.A, dok je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 642/14 – Kv. 1047/15 od 2. aprila 2015. godine određeno suđenje u odsustvu saokrivljenoj S.A. U periodu od pravnosnažnog potvrđivanja optužnice ( 29. jula 2014. godine) do podnošenja ustavne žalbe (30. jun 2015. godine), bilo je zakazano šest ročišta za glavni pretres, od kojih je samo jedno održano (28. maja 2015.godine); dva ročišta nisu održana zbog obustave rada i nedolaska branioca okrivljenog zbog štrajka Advokatske komore Srbije (12. septembra 2014. godine i 14. januara 2015. godine); jedno ročište je odloženo na zahtev javnog tužilaštva radi odlučivanja o predlogu da se spoje postupci koji se vode povodom istog kritičnog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe i okrivljene S.A. (25. decembra 2014. godine); jedno ročište je odloženo na saglasan predlog stranaka zbog odlučivanja o spajanju postupaka (13. februara 2015. godine) i jedno ročište nije održano zbog nemogućnosti privođenja saokrivljene S.A. (10. marta 2015. godine) . Pripremno ročište je održano 28. maja 2015. godine, a glavni pretres je zakazan za 9. septembar 2015. godine, na kojem je p ritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 642/14, te mu je izrečena mera zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici i zabrana izdavanja putne isprave.

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe ( 30. jun 201 5. godine) nalazio u pritvoru godinu i 19 dana , računajući od 11. juna 201 4. godine, kada je lišen slobode.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 642/14 - Kv. 1744/15 od 1. juna 2015. godine je, između ostalog, navedeno da , po nalaženju krivičnog veća, i dalje stoji zakonski razlog za zadržavanje okrivljenog Bojana Paunovića u pritvoru, propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni više puta pozivan na saslušanje preko adrese u Beogradu, gde je njegov otac primao pozive, a na koja saslušanja nije pristupao, niti je svoje izostanke opravdavao, te da iz službene beleške sačinjene 14. jula 2008. godine, koja je združena spisima predmeta, proizlazi da je branilac okrivljenog pristupio u sud i izjavio da okrivljeni živi i radi u Beču, da u Beograd dolazi tokom leta, pa je obavešten da je sledeće saslušanje okrivljenog zakazano za 2. septembar 2008. godine, na koje nije pristupio niti je izostanak opravdao, nakon čega je branilac okrivljenog opet pristupio u sud 6. februara 2009. godine kada je izjavio da će se okrivljeni pojaviti u sudu na sledećem zakazanom ročištu 26. februara 2009. godine, ali okrivljeni ni tada nije pristupio, zbog čega mu je određen pritvor rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu, po kojem je podnosilac lišen slobode nakon pet godina, a koje okolnosti u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je okrivljeni izjavio da u Beču živi sa supr ugom i dvoje dece od deset godina i da mu je poznato da se u Srbiji protiv njega vodi krivični postupak, su po oceni prvostepenog suda predstavljale osobite okolnosti koje ukazuju da će se okrivljeni puštanjem na slobodu dati u bekstvo i ponovo postati nedostupan organima krivčnog gonjenja.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1203/2015 od 15. juna 2015. godine je, između ostalog, istaknuto da je pravilno prvostepeni sud produžio pritvor prema okrivljenom, s obzirom na to da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo trgovina ljudima, a okrivljeni, koji je više puta uredno pozivan na saslušanje preko adrese na kojoj je pozive primao njegov otac, nije pristupao niti je svoje izostanke opravdavao, te da iz službene beleške sačinjene 14. jula 2008. godine, koja je združena spisima predmeta, proizlazi da je branilac okrivljenog pristupio u sud i izjavio da okrivljeni živi i radi u Beču, da u Beograd dolazi tokom leta, pa je obavešten da je sledeće saslušanje okrivljenog zakazano za 2. septembar 2008. godine, na koje nije pristupio niti je izostanak opravdao, nakon čega je branilac okrivljenog opet pristupio u sud 6. februara 2009. godine kada je izjavio da će se okrivljeni pojaviti u sudu na sledećem zakazanom ročištu 26. februara 2009. godine, ali okrivljeni ni tada nije pristupio, zbog čega mu je određen pritvor rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu, po kojem je podnosilac lišen slobode nakon pet godina, a koje okolnosti u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je okrivljeni izjavio da u Beču živi sa suprugom i dvoje dece deset godina i da mu je poznato da se u Srbiji protiv njega vodi krivični postupak, su po oceni prvostepenog suda predstavljale osobite okolnosti koje ukazuju da će se okrivljeni puštanjem na slobodu dati u bekstvo i tako opet postati nedostupan organima krivičnog gonjenja . Odlučujući o predlogu okrivljenog da mu pritvor bude zamenjen blažom merom, sud je oc enio da predlog za ukidanje pritvora, u tom trenutku nije osnovan, navodeći da je opasnost od bekstva takvog inteziteta da se ne može sprečiti drugim – blažim merama.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom ( član 27. stav 1.); da se l ice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (član 27. stav 2.); da s vako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da k aznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27. stav 4.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu ( član 31. stav 1. ); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, janvo raspravi i opdluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Zakonikom o krivičnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom ( član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen ( član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Odredbom člana 388. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“; broj 85/05 i dr.) propisano je da će se kazniti kaznom zatvora u trajanju od tri do dvanaest godina onaj ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima.

Odredbama člana 35. Krivičnog zakonika propisano je da ko drugom sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo, ili ublaženom kaznom (stav 1.); da se k ao pomaganje u izvršenju krivičnog dela smatra naročito: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, stvaranje uslova ili otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred obećano prikrivanje krivičnog dela, učinioca, sredstava kojima je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog dela ili predmeta pribavljenih krivičnim delom (stav 2.) .

5. Ustavni sud je, i u ovom predmetu, kao i u više svojih odluka (videti, najpre, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. i člana 32. stav 1. cenio u okviru prava iz člana 31. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da su pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret ( trgovina ljudima pomaganjem), a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, što je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja), redovni sudovi utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od ponovnog bekstva propisane odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Nadalje je potrebno utvrditi da li su nadležni sudovi pokazali primerenu hitnost u vođenju postupka.

6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane, a potom i opravdane sumnje da je izvršio krivično delo trgovina ljudima pomaganjem .

Pored postojanja navedenog stepena sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoji zakonski osnov iz tačke 1) stava 1. člana 211. ZKP, odnosno da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni puštanjem na slobodu ponovo postati nedostupan organima krivičnog gonjenja, jer , iako je znao da se protiv njega vodi krivični postupak, nije bio dostupan sudu pet godina od određivanja pritvora prema njemu, a centar njegovih životnih aktivnosti je izvan teritorije Republike Srbije – u Beču gde radi i živi sa suprugom i dvoje dece. Iz obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da sud nije mogao da obezbedi prisustvo okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pozivanjem preko adrese u Republici Srbiji, iako je njegov otac uredno primao pozive, niti preko izabranog branioca, koji je više puta davao sudu garancije da je o zakazanim pretresima obavestio svog branjenika koji je živeo i radio u Beču . Iz odgovora Višeg suda u Beogradu K. 642/14 od 22. juna 2017. godine proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode kada se vratio u Srbiju zbog nemogućnosti da produži trajanje svoje putne isprave zbog raspisane poternice za njim.

Ustavni sud je, nadalje, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe do podnošenja ustavne žalbe 30. juna 2015. godine trajao jednu godinu i 19 dana, računajući od 11. juna 201 4. godine, kada je lišen slobode, kao i da je pritvor prema podnosiocu ukinut i zamenjen blažom merom 9. septembra 2015. godine.

Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da su od strane krivičnih sudova detaljno cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje.

Ustavni sud smatra da se zauzeti stav krivičnih sudova izražen kroz osporena rešenja ne može smatrati proizvoljnim postupanjem sudova, s obzirom na to da, po oceni Ustavnog suda, postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je zak onom zaprećena kazna od tri do 12 godina u sadejstvu sa činjenicom da podn osilac ustavne žalbe, čiji je centar životnih i poslovnih aktivnosti vezan za teritoriju Republike Austrije, gde živi sa suprugom i dvoje dece, nije bio dostupan organima krivičnog gonjenja Republike Srbije u periodu dužem od pet godina, iako je znao da se protiv njega vodi krivični postupak, predstavljaju ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će se puštanjem na slobodu okrivljeni, ovde podnosilac, kriti ili dati u bekstvo i ponovo postati nedostupan sudu .

Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu postupao sa primerenom hitnošću potrebnom u pritvorskom predmetu, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i odgovora suda , utvrdio: da je , nakon lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe 11. juna 2014. godine, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu podiglo optužnicu protiv podnosioca zbog opravdane sumnje da je izvršio krivično del o trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika ; da je optužnica pravnosnažno potvrđena 29. jula 2014. godine; da je r ešenjem Višeg suda u Beogradu K. 642/14 - Kv. 505/15 od 19. februara 2015. godine postupak koji je pokrenut protiv podnosioca spojen sa postupkom koji se zbog istog dela vodi protiv okrivljene S.A, a da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 642/14 – Kv. 1047/15 od 2. aprila 2015. godine određeno suđenje u odsustvu saokrivljenoj S.A.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je u periodu od pravnosnažnog potvrđivanja optužnice ( 29. jula 2014. godine) do podnošenja ustavne žalbe (30. jun 2015. godine) bilo održano samo jedno - pripremno ročište (28. maja 2015.godine), samo po sebi može ukazivati na to da krivični sud nije postupao sa primerenom hitnošću potrebnom u pritvorskom predmetu . Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je u navedenom periodu sud zakazivao ročišta primerenom dinamikom, ali da od zakazanih šest ročišta, dva nisu održana zbog obustave rada i nedolaska branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe (12. septembra 2014. godine i 14. januara 2015. godine), da je jedno ročište odloženo na zahtev nadležnog javnog tužilaštva radi odlučivanja o predlogu da se spoje postupci koji se vode povodom istog kritičnog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe i okrivljene S.A. (25. decembra 2014. godine), a jedno je odloženo na saglasan predlog stranaka zbog odlučivanja o spajanju postupaka (13. februara 2015. godine). Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je sud, utvrdivši da nema mogućnosti da ni prinudnim dovođenjem obezbedi prisustvo saokrivljene S.A. (zbog čega ročište od 10. marta 2015. godine nije moglo biti održano), odredio suđenje saokrivljenoj u odsustvu rešenjem K. 624/14 – Kv. 1047/15 od 2. aprila 2015. godine, kao i činjenicu da je pritvor protiv podnosioca do podnošenja ustavne žalbe trajao godinu i 19 dana, a ukupno godinu i tri meseca, računajući od dana lišenja slobode (11. juna 2014. godine) do ukidanja pritvora ( 9. septembra 2015. god ine), Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju Viši sud u Beogradu nije grubom nepažnjom povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na ograničeno trajanje pritovra iz člana 31. Ustava .

Iako iz pribavljene dokumentacije nije moguće sa sigurnošću utvrditi da li je i koj e mere krivični sud preduzimao kako bi , između ostalog, onemogućio i doprinos izabranog branioca u stvaranju takvih uslova koji su doveli do toga da , gotovo za sve vreme trajanja pritv ora prema podnosiocu ustavne žalbe glavni pretres nije započeo , Ustavni sud smatra da Viši sud u Beogradu u okolnostima konkretnog slučaja nije izašao iz granica zakonom propisanih zahteva hitnosti u pritvorskom predmetu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja o produženju pritvora doneta u sprovedenom postupku u skladu sa zakonom , zasnovana na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se okrivljenom može produžiti pritvor , pri čemu su dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Po mišljenju Ustavnog suda, osporena rešenja su rezultat brižljivog razmatranja svih odlučujućih činjenica i okolnosti i sažetog zaključivanja sudova u pogledu postojanja opravdanih razloga da se okrivljenom pritvor produži, zbog čega Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi označenih prava ne mogu smatrati osnovanim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.