Usvajanje ustavnih žalbi zbog neisplaćenih potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku nad preduzećem u društvenoj svojini. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini priznatih potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Neđeljke Vidić, Nebojše Vidića i Dragana Vidića, svih iz sela Gornji Palačkovci , Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Neđeljke Vidić, Nebojše Vidića i Dragana Vidića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14162/10 od 20. oktobra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 953/12 od 1. marta 2012. godine i utvrđuje da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prav a na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju su podnosi oci ustavne žalbe izjavi li protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14162/10 od 20. oktobra 2011. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Neđeljka Vidić, Nebojša Vidić i Dragan Vidić, svi iz sela Gornji Palačkovci, Bosna i Hercegovina , su 2 5. maja 20 12. godine, preko punomoćnika Olivera Dojčinovića, advokata iz Beograda, izjavili ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv presud a naveden ih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21 . i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da su podnosi oci ustavne žalbe podne li Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbij e za naknadu štete nastale na ime izgubljenog izdržavanja, koju su pretrpeli 5. maja 1993. godine kada su posmrtni ostaci njihovog supruga i oca ekshumirani i kada je identifikacijom utvrđeno da je to njegovo telo, kada su saznali da je on kao pripadnik tadašnje J NA poginuo 9. maja 1992. godine, ali da su sudovi suprotno ustaljenoj sudskoj praksi, odbili njihov tužbeni zahtev; da sudovi nisu prihvatili da je postojao prekid toka zastarelosti; da su sudovi uzeli da je rok zastarelosti 15 godina, a da je trebal o da uzmu u obzir rok od 30 godina, kada nastupa apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružana pobuna; da su sudovi različito presuđivali i da su podnosioce zbog toga doveli u neravnopravan položaj o čemu je dostavio različite presude. Podnosioci ustavne žalbe su predloži li da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 13. februara 200 9. godine podneli tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane , radi naknade štete nastale na ime izgubljenog izdržavanja zbog smrti Dobrivoja Vidića, oca i supruga tužilaca.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14162/10 od 20. oktobra 2011. godine u celini je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu doneo je 1. marta 2012. godine osporenu presudu Gž. 953/12, kojom je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14162/10 od 20. oktobra 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da prema utvrđenom činjeničnom stanju suprug, odnosno otac tužilaca, sada pok. Dobrivoje Vidić, je poginuo 9. maja 1992. godine obavljajući vojnu dužnost kao pripadnik bivše JNA na teritoriji Republike Srpske, u borbenim dejstvima protiv hrvatskih paravojnih formacija, a da je njegovo telo pronađeno nakon ekshumacije izvršene 5. maja 1993. godine, a sahrana je obavljena 6. maja 1993. godine; da su se tužioci 19. oktobra 2007. godine obratili tuženoj zahtevom za obeštećenja van spora, te da su u sudskom postupku ostvarili pravo na naknadu nematerijalne štete; da je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, koje tužioci žalbom ne spore, pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, i to odredbe člana 377 . Zakona o obligacionim odnosima, prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja istaknutog od strane tužene, kada je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu materijalne štete; da se poseban rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 377. Zakona o obligacionim odnosima, može primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku; da se , u vezi sa zastarelošću potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom presuđuje po odredbama člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo; da je , kad su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, parnični sud ovlašćen da, kao prethodno pitanje, utvrdi da li je šteta prouzrokovana radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela kako bi saglasno načelu pružanja jače zaštite pravu oštećenog na naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom, primenio posebna pravila o zastarelosti zahteva za naknadu štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da r ok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, kao kod zastarelosti krivičnog gonjenja počinje da teče od njenog prouzrokovanja, a ističe protekom roka za krivično gonjenje za to delo; da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; da je šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje) u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ, do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN 22. maja 1992. godine, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz čl ana 124 . KZ Jugoslavije; da, k ako je srodnik tužilaca poginuo u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske, čije su ak tivnosti sve do međunarodnog priznanja predstavljale biće krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pro izilazi da je smrt bliskog lica nastupila kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije; da, k ako zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije iznosi 15 godina, to je nesporno da je predmetno potraživanje zastarelo, jer je od nastanka štetnog događaja - 9. maja 1992. godine, do podnošenja tužbe - 13. februar a 2009. godine, protekao rok iz člana 377. Za kona o obligacionim odnosima; da je stoga tužiocima prestalo pravo da zahtevaju novčanu naknadu materijalne štete u smislu člana 360. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima; da se povoljniji rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom koji je vezan za zastarelost krivičnog gonjenja, može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja; da privilegovan rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja i može se produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja; da je tok i prekid zastarelosti krivičnog gonjenja propisan članom 104 . Zakona o krivičnom postupku; da prema navedenoj odredbi, zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je krivično delo izvršeno, da ne teče za vreme za koje ce po zakonu gonjenje ne može otpočeti ili nastaviti, da se prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela; da je članom 104. stav 6. Zakona o krivičnom postupku propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje ce po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja; da tvrdnja tužilaca da zastarelost krivičnog gonjenja nije nastupila, mora biti potkrepljena ozbiljnim i nesumnjivim dokazima pruženim na te okolnosti; da to dokazivanje mora da sadrži činjenice da je protiv učinioca-učinilaca krivičnog dela oružane pobune u kojem je poginuo srodnik tužilaca, postojala mogućnost pokretanja krivičnog postupka i da mogućnost i sada postoji; da je ovo zato što tužioci previđaju da su posredi potpune objektivne nemogućnosti koje, izuzev za ratne zločine, sprečavaju bilo kakav krivični progon protiv učesnika oružanih sukoba; da otuda uopšte ne može biti reči o eventualnom prekidu ili zastoju zastarevanja krivičnog gonjenja protiv učinioca krivičnog dela koje za posledicu ima smrt bliskog lica tužilaca; da nisu osnovani žalbeni navodi tužilaca da je došlo da zastoja zastarevanja zbog proglašenog ratnog stanja u smislu člana 382. Zakona o obligacionim odnosima, jer se odredbe o zastoju zastarevanja iz Zakona o obligacionim odnosima ne mogu primeniti u konkretnom slučaju; da takođe, iz tih razloga, nisu osnovani ni navodi žalbe tužilaca o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima se zastarevanje prekida podizanjem tužbe ili svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, jer podnošenjem zahteva nadležnom organu za obeštećenje van spora dana 19. oktobra 2007. godine, nije došlo do prekida zastarelosti.

U presudi Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da je za ocenu obima pretrpljene nematerijalne štete relevantno utvrđenje svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje visine te štete, za koju je merodavan momenat završetka lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepene telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene nematerijalne štete. Dalje je navedeno da nije bitan trenutak kada je tužilac T. A, kao pripadnik tadašnje JNA ranjen (15. novembar 1991. godine) u sukobu sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske, već trenutak kada je završeno njegovo lečenje (2. decembar 1991. godine) i da od tada teče rok zastarelosti od 15 godina iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine, pored ostalog, je usvojena revizija tužioca R. P, a presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 14363/08 od 24. februara 2009. godine je preinačena tako što je žalba tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane odbijena i presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1600/07 od 11. septembra 2008. godine potvrđena u pobijanom dosuđenom delu naknade nematerijalne štete (za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove usled ranjavanja 30. septembra 1991. godine u toku izvođenja borbenih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske). U obrazloženju revizijske presude,pored ostalog, je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora od 7. septembra 2006. godine došlo do prekida zastarevanja. Takođe je navedeno da kako od vremena kada je tužilac podneo ovaj zahtev nadležnom organu tužene, pa do vremena podnošenja tužbe nije protekao rok za zastarelost potraživanja iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, to potraživanje naknade štete nije zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da su p red Ustavom i zakonom svi su jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1 i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Odredbama člana 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SRJ“, br. 22/99, 23/99 i 35/99) bilo je propisano: da se za vreme ratnog stanja prekidaju sudski i drugi postupci za naknadu štete protiv Savezne Republike Jugoslavije - Saveznog ministarstva za odbranu, Vojske Jugoslavije i Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove, kao i protiv republika članica - organa republika članica nadležnih za unutrašnje poslove, pokrenuti na osnovu Zakona o obligacionim odnosima (stav 1.); da se za vreme ratnog stanja ne mogu pokretati postupci za naknadu štete protiv subjekata iz stava 1. ovog člana, kao i da za to vreme ne teče rok zastarelosti tih potraživanja (stav 2.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Kako je već istaknuto, pravom na jednaku zaštitu prava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosioci žale na različito postupanje sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju , pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi Gž. 953/12 od 1. marta 2012. godine utvrdio da je potraživanje naknade materijalne štete podnosilaca ustavne žalbe zastarelo, jer je protekao rok iz člana 377. ZOO, uz konstataciju da nema mesta primeni odredaba ZOO koje se odnose na zastoj i prekid toka zastarelosti, već da do zastoja ili prekida toka zastarelosti može doći samo u situaciji kada nastupi prekid ili zastoj zastarelost krivičnog gonjenja. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Vrhovni sud Srbije, kao sud poslednje instance, u presudi Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine je zauzeo suprotan stav – da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane dovodi do prekidanja zastarevanja, dok je Vrhovni kasacioni sud u presudi Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine zauzeo stav da je zastarelost počinje teći od trenutka kada je završeno lečenje oštećenog lica, jer se tek tada može pouzdano utvrditi obim pretrpljene nematerijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Beogradu, ranije Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud , u identičnim činjeničnim i pravn im situacij ama zauzeli različite stavove o trenutku početka toka zastarevanja, odnosno o prekidu zastarevanja, što je u krajnjem ishodu dovelo do različit ih odluk a o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i na taj način podnosioce ustavne žalbe, odbijajući im tužbene zahteve, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bi li tuži oci u parničnom postupku koji su okončan i naveden im presudama Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda . Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna pravu na jednaku zaštite prava pred sudovima.

Stoga je, Ustavni sud ocenio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Beogradu , Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda, kao sudova poslednje instance, datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući načine otklanjanja štetnih posledica nastalih za podnosioce ustavne žalbe, a polazeći od navoda i zahteva istaknutih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, mora razmotriti da li je predmetni postupak u celini bio pravičan kako to nalaže odredba člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, konstatuje da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. ZOO kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). Međutim, suprotno iskazanom stanovištu Osnovnog suda i Apelacionog suda, Ustavni sud smatra da se ne može prihvatiti obrazloženje da nema mesta primeni odredaba ZOO koje se odnose na zastoj i prekid toka zastarelosti, već da do zastoja ili prekida toka zastarelosti može doći samo u situaciji kada nastupi prekid ili zastoj zastarelost krivičnog gonjenja. Naime, privilegovani rok zastarevanja ima za cilj da oštećenom licu pruži veći stepen zaštite, zbog toga što mu je šteta pričinjena krivičnim delom, ali to ne znači da su samim tim isključeni razlozi za prekid i zastoj zastarelosti koji važe za druga potraživanja koja nisu pričinjena krivičnim delom. Uostalom, tako nešto nije predviđeno odredbama ZOO, koje regulišu navedene pravn e institut e. Ustavni sud napominje da je i u pravnoj teoriji izražen identičan stav. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud smatra da kako sudovi nisu uzeli u razmatranje da li je, u konkretnom slučaju, na osnovu člana 383. ZOO i/ili člana 2. stav 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima došlo do zastoja, odnosno prekida zastarevanja potraživanja (član 388. ZOO) , od čega u krajnjem ishodu zavisi i osnovanost tužbenih zahteva podnosilaca ustavne žalbe , to ni predmetni parnični postupak nije mogao biti pravičan. Dakle, razlozi koji su opredelili sudove da donesu osporene presude, po mišljenju Ustavnog suda, ukazuj u na proizvoljnu primenu prava, pa prema tome i na povredu člana 32. stav 1. Ustava. Do ovakvog zaključka Ustavni sud je došao analizirajući osporene presude, relevantne propise, propise primenjene u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, te dovodeći ih u vezu sa kriterijumima iz člana 32. stav 1. Ustava i nizom elemenata svojstveni h pravičnom suđenju i konstatovao da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene materijalnog prava.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i naložio Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14162/10 od 20. oktobra 2011. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, imajući u vidu da je već utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica ponavljanjem postupka po žalbi.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević