Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina. Utvrđeno je pravo na naknadu štete. Deo žalbe koji osporava odluku o otkazu je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Džipkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Džipkovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 978/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Džipković iz Beograda je 23. marta 2009. godine, preko punomoćnika - advokata Tatjane Sudžum iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 978/01 od 12. jula 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 5856/07 od 21. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 1337/08 od 26. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog „Galenika“ a.d, kojim je tužiocu prestao radni odnos, obrazlažući svoje odluke činjenicom da tužilac nije mogao zasnovati radni odnos na neodređeno vreme zbog toga što njegovo radno mesto nije oglašeno pre zasnivanja radnog odnosa, kako je to bilo propisano članom 9. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi u vreme stupanja tužioca na rad i prestanka rada. Dalje je navedeno da su sudovi pravni osnov za donošenje rešenja kojim mu je prestao radni odnos kod tuženog „Galenika“ a.d. pronašli u odredbi člana 108. stav 1. tačka 1) Zakona o radnim odnosima, prema kojoj zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, ako u roku od godinu dana od dana zasnivanja radnog odnosa utvrdi da je zasnovao radni odnos suprotno odredbama zakona. Takođe je navedeno da je podnosilac pre nego što je zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme 6. maja 2001. godine, bio u radnom odnosu kod tuženog od 6. novembra 2000. godine po osnovu ugovora o radu na određeno vreme, tako da je prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, rok od jedne godine protekao i ugovor o radu mu stoga nije mogao biti otkazan, jer su rad na određeno i neodređeno vreme u našem pozitivnom pravu izjednačeni. Pored toga, podnosilac smatra da je zasnovao radni odnos u skladu sa odredbom člana 14. stav 1. tačka 8) Zakona o radnim odnosima, te da mu radni odnos nije mogao prestati ako je krivicom poslodavca zasnovan suprotno zakonu. Podnosilac takođe smatra da je trebalo primeniti Zakon o radu iz 2001. godine koji je povoljniji za njega kao tužioca. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude i da mu, zbog činjenice da je parnični postupak trajao osam godina, dosudi pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.), da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spis predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 978/01 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. novembra 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv „Galenike“ a.d, kojom je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 174887 od 12. novembra 2001. godine i da naloži tuženom da vrati tužioca u radni odnos na radno mesto na kome je radio do donošenja pobijanog rešenja. Do donošenja prvostepene presude, ukupno su bila održana tri pripremna ročišta i 16 ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta za glavnu raspravu su bila odložena jer tužilac nije pristupio, dok je sud na ročištu 14. oktobra 2004. godine doneo rešenje kojim je utvrđeno da postupak miruje zbog toga što tužilac nije pristupio na ročište, iako je bio uredno pozvan. Mirovanje parničnog postupka je trajalo tri meseca.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 12. jula 2007. godine doneo osporenu presudu P1. 978/01 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca u celini. Pismeni otpravak presude je dostavljen tužiocu 25. septembra 2007. godine.

Postupajući po žalbi tužioca od 1. oktobra 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je 21. maja 2008. godine doneo osporenu presudu GžI. 5868/07 kojom je potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 978/01 od 12. jula 2007. godine, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom sledi: da je rešenjem tuženog broj 174887 od 12. novembra 2001. godine konstatovano da tužilac nije zasnovao radni odnos kod tuženog u skladu sa zakonom, te da mu se prekida radni odnos; da je tužilac osnovanost svog potraživanja zasnovao na tvrdnji da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme u smislu odredbe člana 13. Zakona o radnim odnosima, jer je kod tuženog na istim poslovima neprekidno radio duže od godinu dana, tačnije od 6. novembra 2000. godine do 12. novembra 2001. godine, a na osnovu ugovora o radu broj 174887 od 6. novembra 2000. godine, 2. februara 2001. godine i 6. maja 2001. godine koje je zaključio sa privremenim organom tuženog; da je prvostepeni sud cenio sve izvedene dokaze i činjenicu da u periodu od 5. oktobra 2000. godine do juna meseca 2001. godine kod tuženog nije objavljen nijedan javni oglas niti konkurs za zasnivanje radnog odnosa, što je utvrđeno iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje; da je tuženi Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo dve prijave o slobodnim radnim mestima za poslove v.d. pomoćnika generalnog direktora za tehničke sisteme od 23. novembra 2000. godine i 8. marta 2001. godine, ali sa napomenom da ne želi da pomenuto radno mesto bude oglašeno, jer je u pitanju radno mesto na određeno vreme do 90 dana i da je radni odnos već zasnovan sa Dobrivojem Džipkovićem na određeno vreme do 90 dana; da je prvostepeni sud našao da je tužilac radni odnos kod tuženog zasnovao suprotno odredbama čl. 3. i 9. Zakona o radnim odnosima, jer u situaciji kada nije bilo javnog oglašavanja, ne može biti ni preobražaja radnog odnosa sa određenog vremena na neodređeno vreme, nalazeći da je sporno rešenje tuženog od 12. novembra 2001. godine zasnovano na zakonu; da su postojali zakonski uslovi da tužiocu bude utvrđeno da nije zasnovao radni odnos kod tuženog, odnosno da mu bude otkazan ugovor o radu u smislu odredbe člana 108. stav 1. tačka 11) Zakona o radnim odnosima, jer bez javnog oglašavanja nema radnog odnosa, već samo faktičkog rada, a faktički rad ni pod kojim uslovima ne može dovesti do preobražaja radnog odnosa na neodređeno vreme. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud je smatrao da rad tužioca kod tuženog u periodu od 6. novembra 2000. godine do 6. maja 2001. godine nije mogao dovesti do preobražaja radnog odnosa na neodređeno vreme, kako je to pravilno našao prvostepeni sud, imajući u vidu da se i radni odnos na određeno vreme u smislu člana 9. Zakona o radnim odnosima zasnivao javnim oglašavanjem.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1337/08 od 26. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 5856/07 od 21. maja 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je, inter alia, navedeno da je direktor tuženog zakonito postupio kada je u roku od godinu dana od dana zaključenja ugovora o radu na neodređeno vreme, doneo odluku o prestanku radnog odnosa tužioca zbog nepropisnog zasnivanja, zbog toga što je tužilac radni odnos zasnovao suprotno odredbama čl. 9. do 12. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o radu i donošenja pobijanog rešenja, bez javnog oglašavanja slobodnog radnog mesta i bez donošenja odluke o izboru kandidata. Dalje je navedeno da činjenica da je tužilac sa tuženim prvi ugovor o radu zaključio 6. novembra 2000. godine ne utiče na zakonitost pobijane odluke. Naime, tužilac je radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog zasnovao 6. maja 2001. godine, kada je sa tuženim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme, pa se od tog datuma računa i rok od godinu dana za donošenje rešenja, primenom člana 108. stav 1. tačka 11) Zakona o radnim odnosima, što je u konkretnom slučaju i učinjeno.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04).

Zakonom o radnim odnosima bilo je propisano: da slobodno radno mesto i uslove za rad na tom radnom mestu poslodavac prijavljuje organizaciji obaveznog socijalnog osiguranja nadležnoj za poslove zapošljavanja (u daljem tekstu: organizacija za zapošljavanje), da je organizacija za zapošljavanje dužna da, najdocnije u roku od pet dana od dana prijema prijave, slobodno radno mesto javno oglasi u sredstvima javnog informisanja i na oglasnoj tabli (u daljem tekstu: oglas), a da za radna mesta za koja se zahteva stručna sprema niža od trećeg stepena, oglas može da se objavi i samo na oglasnoj tabli organizacije za zapošljavanje, te da oglas iz stava 2. ovog člana sadrži naročito: naziv i sedište poslodavca, naziv radnog mesta, uslove za rad na radnom mestu i rok u kome se podnose prijave, koji ne može biti kraći od osam dana od dana objavljivanja oglasa, kao i da prijavu na oglas, u smislu stava 3. ovog člana, kandidati podnose poslodavcu (član 9. st. 1. do 4.); da izbor između prijavljenih kandidata vrši direktor, kao i da je direktor dužan da, u roku od 30 dana od dana isteka roka za podnošenje prijava, obavesti učesnike oglasa o rezultatima izbora (član 10.); da je nadležni organ kod poslodavca dužan da sa licem koje zasniva radni odnos zaključi ugovor o radu pre stupanja na rad i da ga prijavi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom (član 11. stav 1.), da se ugovor o radu zaključuje u pisanom obliku i sadrži odredbe o danu početka rada, zaradi, uslovima rada, radnom mestu na kome se zasniva radni odnos, mogućnosti raspoređivanja na drugo radno mesto u toku trajanja radnog odnosa i o drugim pitanjima, obavezama i odgovornostima na radu i u vezi sa radom, da ugovor o radu ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, da ako ugovor o radu takve odredbe sadrži, one su ništave, a umesto njih primenjuju se odgovarajuće odredbe zakona, odnosno kolektivnog ugovora, kao i da zaposleni ostvaruje prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa od dana početka rada (član 11. st. 1. do 4.); da direktor zasniva radni odnos na osnovu odluke o izboru, ugovorom o radu koji zaključuju organ koji ga bira, odnosno postavlja i direktor (član 12.); da zaposleni koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme zasniva radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposlenom koga je zamenjivao prestane radni odnos ili kad privremeno povećani obim rada postane trajan (član 13. stav 3.); da radni odnos može da se zasnuje bez javnog oglašavanja na radnim mestima koja se, u smislu ovog zakona, ne smatraju slobodnim na određeno vreme, ako zbog hitnosti posla nije moguće sprovesti postupak javnog oglašavanja, uz posredovanje organizacije za zapošljavanje, ali ne duže od 90 radnih dana (član 14. stav 1. tačka 8)); da u ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, direktor otkazuje ugovor o radu, odnosno donosi rešenje o prestanku radnog odnosa (čl. 108. do 110.) (član 137. stav 1. tačka 17)); da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu, od strane poslodavca, ako se u roku od godinu dana od dana zasnivanja radnog odnosa utvrdi da je zasnovao radni odnos suprotno odredbama zakona (član 109. stav 1. tačka 11)).

Ranije važećim Zakonom o parničnom postupku, koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 341.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i koji svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nepunih pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 28. novembra 2001. godine, pa do 26. novembra 2008. godine kada je doneta presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1337/08.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu da se radi o sporu proisteklom iz radnog odnosa. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i koji se procenjuje u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac, kao tužilac u parnici, odgovoran za mirovanje postupka koje je trajalo tri meseca i koje je usledilo nakon njegovog nedolaska na ročište za glavnu raspravu od 14. oktobra 2004. godine, na koje je bio uredno pozvan, kao i zbog činjenice da su dva ročišta za glavnu raspravu, zakazana za 12. decembra 2005. godine i 26. aprila 2007. godine, odložena na zahtev tužioca. S obzirom na to da se ne radi o ozbiljnijem produženju parnice koje se može staviti na teret podnosiocu, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac nije značajnije doprineo neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime rešavalo pitanje postojanja radnog odnosa podnosioca kod tuženog, kao poslodavca.

Razlozi neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka leže u neefikasnom postupanju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji u pojedinim situacijama nije postupao u rokovima propisanim zakonom i nije koristio sva procesna ovlašćenja koja su mu stajala na raspolaganju da se parnični postupak sprovede bez odugovlačenja, posebno jer se u ovom slučaju radilo o rešavanju radnog spora.

Ustavni sud naročito ističe činjenicu da je Četvrti opštinski sud u Beogradu osam puta tražio da se Nacionalna službi za zapošljavanje izjasni da li je sproveden postupak oglašavanja za radno mesto v. d. pomoćnika generalnog direktora za tehnički sistem. Naime, u periodu od 18. aprila 2006. godine, pa do zaključenja glavne rasprave 12. jula 2007. godine, sud de facto nije postupao čekajući odgovore i vršeći prepisku sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, koja je na traženje suda pet puta odgovarala na isti način – da je poslodavac (tuženi u parničnom postupku) u svojoj prijavi registarski broj 7018110018357, naveo da se prijava o slobodnom radnom mestu ne oglašava, te da stoga prijava o slobodnom radnom mestu nije oglašena jer je tako naveo poslodavac u prijavi. U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali svi njeni upravni ili sudski organi. Drugim rečima, za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem suda ili drugog državnog organa koji je trebao da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak. Ustavni sud nalazi da je i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu sličnog stanovišta. Naime, u predmetu Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske (presuda od 13. jula 1983. godine, broj aplikacije 8737/79, stav 29.), Evropski sud je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Pored toga, Četvrti opštinski sud u Beogradu je prekoračio rok za pismenu izradu svoje odluke utvrđen navedenom odredbom člana 341. Zakona o parničnom postupku. Naime, presuda P1. 978/01 je doneta na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava 12. jula 2007. godine, a pismeni otpravak presude dostavljen je tužiocu 25. septembra 2007. godine, dva i po meseca nakon njenog donošenja.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da radni spor, koji je po svojoj prirodi hitan, traje sedam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i povredu prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 978/01 od 12. jula 2007. godine, Okružnog suda u Beogradu GžI. 5856/07 od 21. maja 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev II 1337/08 od 26. novembra 2008. godine, nisu povređena navedena ustavna prava podnosioca, imajući u vidu da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je između ostalog, saslušan tužilac kao parnična stranka i izvršen uvid u relevantne pismene dokaze. Pored toga, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi dali jasne i potpune razloge zbog čega smatraju da je direktor tuženog postupio zakonito kada je u roku od godinu dana od dana zaključenja ugovora o radu na neodređeno vreme, doneo odluku o prestanku radnog odnosa tužiocu zbog nepropisnog zasnivanja, zbog toga što je tužilac radni odnos zasnovao suprotno odredbama čl. 9. do 12. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o radu i donošenja pobijanog rešenja, bez javnog oglašavanja slobodnog radnog mesta i bez donošenja odluke o izboru kandidata. Dakle, i prema oceni Ustavnog suda, postupak zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u konkretnom slučaju je morao biti poštovan. Navodi iz ustavne žalbe u kojima se ističe da su rad na određeno i rad na neodređeno vreme sadržinski izjednačeni su tačni, zbog toga što se razlikuju samo u vremenskom određenju. Međutim, kada se radi o primeni odredbe člana 109. stav 1. tačka 11) Zakona o radnim odnosima, u ovom slučaju se mora uzeti u obzir dan zaključenja ugovora o radu na neodređeno vreme (6. maj 2001. godine), jer je tim aktom radni odnos zasnovan suprotno odredbama zakona, tako da nije od uticaja činjenica da je pre toga podnosilac ustavne žalbe imao sa poslodavcem zaključen ugovor o radu na određeno vreme. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je u ovom slučaju irelevantno da li odgovornost za nezakonito zasnivanje radnog odnosa leži na poslodavcu ili zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Pored toga, razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe u kojima je istaknuto da su sudovi morali da primene odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koje su povoljnije za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da ovakvi navodi nemaju utemeljenja ni u prelaznim i završnim odredbama, niti u bilo kojim drugim odredbama navedenog zakona.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 978/01 od 12. jula 2007. godine, Okružnog suda u Beogradu GžI. 5856/07 od 21. maja 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev II 1337/08 od 26. novembra 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti