Odbačaj ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede Ustavom zajemčenih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja redovnih sudova kojima je konstatovano povlačenje tužbe. Sud je ocenio da navodima žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost postupka niti je dokazana povreda bilo kog ustavnog prava, uključujući pravo na pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milutina Kraljevića iz Vranjana, opština Požega, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Milutina Kraljevića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi Š. 827/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 1589/10 od 6. decembra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milutin Kraljević iz Vranjana, opština Požega, preko punomoćnika Dragane Obrenović, advokata iz Užica, podneo je Ustavnom sudu 28. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi Š. 827/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 1589/10 od 6. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u parničnom postupku koji je predhodio podnošenju ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneto rešenje da se njegova tužba smatra povučenom, jer uredno pozvane parnične stranke nisu došle, a izostanak nisu opravdale, iako je njegov punomoćnik u parničnom postupku tražio odlaganje ročišta putem telegrama. Podnosilac ističe da je o žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja odlučivao Viši sud u Užicu kao nenadležni sud, jer je u pouci o pravnom leku u osporenom prvostepenom rešenju određeno da će o žalbi odlučivati Apelacioni sud u Kragujevcu. Istakao je da je osporeno prvostepeno rešenje doneto bez sudskog veća iako se radi o radnopravnom sporu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi podnosioca ustavne žalbe vođen parnični postupak radi poništaja otkaza ugovora o radu, u predmetu Osnovnog suda u Požegi P1. 827/10.

Osnovni sud u Požegi je osporenim rešenjem Š. 827/10 od 14. septembra 2010. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom. Rešenje je doneto s pozivom na odredbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na ročište, a svoj izostanak nisu opravdale. U pouci u pravnom leku iz navedenog rešenja određeno je da je protiv prvostepenog rešenja dozvoljena žalba u roku od 8 dana od dana prijema istog, kao i da se žalba predaje tom sudu neposredno ili preko pošte preporučeno, a za Apelacioni sud u Kragujevcu.

Viši sud u Užicu je osporenim rešenjem Gž. 1589/10 od 6. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbama članova Ustava na čiju povredu se u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, iepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju jeste da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Formalno pozivanje podnosioca na povredu Ustavom zajemčenih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je doneto rešenje da se njegova tužba smatra povučenom, jer uredno pozvane parnične stranke nisu došle, iako je njegov punomoćnik u parničnom postupku tražio odlaganje ročišta putem telegrama, ali bez navođenja opravdanih razloga sprečenosti da pristupi na ročište i bez dostavljanja uz ustavnu žalbu odgovarajućih dokaza za takve razloge, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja razlog koji dovodi u sumnju pravičnost osporenih rešenja.

Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09 i 101/10) određena nadležnost suda za odlučivanje o žalbi protiv odluka osnovnog suda. Odredbom člana 23. stav 2. tačka 2) navedenog zakona određeno je da Viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova i to na rešenja u građanskopravnim sporovima; na presude u sporovima male vrednosti i u izvršnim i vanparničnim postupcima. Prema tome, time što je Viši sud u Užicu odlučivao o žalbi podnosioca protiv osporenog prvostepenog rešenja nije povređeio pravilo o nadležnosti suda. Ustavni sud konstatuje da je Osnovni sud u Požegi učinio procesni propust time što je u pouci o pravnom leku odredio da će o njegovom rešenju o žalbi odlučivati Apelacioni sud u Kragujevcu kao drugostepeni sud, iako je po samom zakonu određena nadležnost Višeg suda u takvim pravnim stvarima. Međutim, takvim procesnim propustom Osnovnog suda u Požegi nisu prouzrokovane procesnopravne posledice na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti je to imalo uticaja na krajnji ishod žalbenog postupka.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je osporeno prvostepeno rešenje doneto bez sudskog veća iako se radi o radnopravnom sporu, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba supsidijarno pravno sredstvo, što znači da je podnosilac obavezan da iskoristi sva dozvoljena prava sredstva u zaštiti svojih prava pre podnošenja ustavne žalbe, kao i da u tim pravnim sredstvima istakne sve okolnosti i činjenice koji su od značaja za pravilnu i zakonitu ocenu primene materijalnog i procesnog prava od strane suda niže instance. Isticanjem takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instacionog suda, a što nije njegova Ustavom utvrđena nadležnost. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe u žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja nije istacio da je osporeno prvostepeno rešenje doneto bez sudskog veća, već po prvi put, tek u ustavnoj žalbi je naveo da mu je takvim propustom prvostepenog suda povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih rešenja, te da su neosnovani navodi podnosioca da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo da je isti sud u bitnoj istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučio na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava priložio odgovarajuće dokaze.

Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju, koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnosilac izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja i odlučivanjem o žalbi u osporenom drugostepenom rešenju od strane nadležnog suda. Znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu obacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević