Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 700 evra, dok ostatak žalbe odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „J.“ a.d, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „J.“ a.d, Beograd i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 235/09, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 81863/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „J.“ a.d, Beograd , podnelo je Ustavnom sudu, 18. januara 2016. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81863/10 od 24. septembra 2013. godine i presude Višeg suda u Sremskoj Mitovici Gž. 446/15 od 4. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, te povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se pre svega ukazuje na to da su osporene presude donete na osnovu proizvoljne ocene izvedenih dokaza i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljnom primenom materijalnog prava; da drugostepena odluka ne sadrži potrebno obrazloženje, niti osvrt na žalbene razloge podnosioca; da je postupak u kome su donete osporene presude trajao skoro sedam godina, bez razloga koji bi to opravdao i bez ikakvog doprinosa podnosioca dužini postupka, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenim presudama povređena ustavna prava podnosioca, poništi osporenu presudu Višeg suda u Sremskoj Mitrovici i odredi da taj sud donese novu odluku o žalbi podn osioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude i podnosiocu dosudi naknadu štete zbog povrede ustavnih garantija u iznosu od 1.000.000 dinara i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81863/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. F . iz Beograda je 16. januara 2009. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv privre dnog društva „J.“ a.d, Beograd – ovde podnosioca ustavne žalbe radi duga, koja je bila zavedena pod brojem P. 235/09. Tužba je dostavljena na odgovor tuženom 22. januara 2009. godine, a tuženi je dostavio odgovor na tužbu 27. februara 2009. godine.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom je održano 15. juna 2009. godine, a na narednom ročištu 17. novembra 2009. godine sud je doneo rešenje P. 235/09 da se tužba u ovom sporu smatra povučenom.

Tužilac je 20. novembra 2009. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 235/09 od 11. decembra 2009. godine predlog usvojio i stavio van snage rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Postupak je 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je prvo ročište održao 22. decembra 2010. godine kada je odredio izvođenje veštačenja putem sudskog veštaka ekonomske struke Z. T. i odlučio da od Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zatraži dostavu rešenja o isplati naknade zbog manje zarade na drugim odgovarajućim poslovima za tužioca u periodu od 1997. do 2001. godine. Odgovor Republičkog fonda PIO je primljen u prvostepenom sudu 21. januara 2011. godine.

Ročišta zakazana za 20. april 2011. godine i 4. oktobar 2011. godine nisu održana na predlog tužioca jer je bilo u izgledu mirno rešenje spora. Prvostepeni sud je 14. decembra 2011. godine naložio punomoćniku tužioca da se izjasni da li je došlo do mirnog rešenja spora, a 23. decembra 2011. godine tužilac je predložio da sud nastavi postupak.

Na ročištu 9. aprila 2012. godine prvostepeni sud je odlučio da održi na snazi rešenje o veštačenju od 22. decembra 2010. godine, a zatim je 27. juna 2012. godine, umesto veštaka Z. T, koji nije bio u mogućnosti da veštači, odredio veštaka M. M, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 3. septembra 2012. godine.

Do zaključenja glavne rasprave, zakazana su i održana još četiri ročišta (31. oktobra 2012. godine, 5. februara, 19. aprila i 24. septembra 2013. godine) na kojima su saslušani tužilac u svojstvu parnične stranke, svedok S. V. i veš tak M. M, a prvostepeni sud je pribavio i dodatna obaveštenja od Republičkog fonda PIO.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze upoznavanjem sa obimnom dokumentacijom koju su dostavile stranke i sud pribavio službenim putem, saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušao jednog svedoka i izveo veštačenje putem veštaka ekonomske struke.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 81863/10 od 24. septembra 2013. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 82.272,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. januara 2009. godine do isplate (stav prvi izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na dosuđeni iznos od 82.272,40 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 15. oktobra 2008. godine do 15. januara 2009. godine (stav dugi izreke) i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 111.360,00 dinara (stav treći izreke).

Tuženi je protiv navedene prvostepen presude izjavio žalbu 22. decembra 2013. godine, na koju je tužilac odgovorio 5. marta 2014. godine.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici je , kao delegirani sud na osnovu rešenja Vrhovnog kasacionog suda R. 5605/15 od 12. maja 2015. godine , doneo osporenu presudu Gž. 446/15 od 4. novembra 2015. godine kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81863/10 od 24. septembra 2013. godine u pobijanom usvajajućem delu (st avovi prvi i treći izreke). U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da kod činjenice da je predmetni spor – spor male vrednosti kod koga nije dozvoljeno žalbom pobijati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, taj sud odlučio kao u izreci presude s obzirom na to da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u postupku koji je protekao bez bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tuženi je 18. januara 2016. godine protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici izjavio reviziju u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Prvi osnovni sud u Beogradu je reviziju odbacio kao nedozvoljenu rešenjem P. 81863/10 od 16. maja 2016. godine, koje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 1630/17 od 16. novembra 2017. godine i spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud u Beogradu je 7. novembra 2018. godine doneo rešenje R3. 51/18 kojim nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o predmetnoj reviziji, a Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 900/19 i Gž ap. 6/19 od 3. aprila 2019. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženog protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 51/18 od 7. novembra 2018. godine i odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 446/15 od 4. novembra 2015. godine. Navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda nije obuhvaćeno ustavnom žalbom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 16. januara 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 4. novembra 2015. godine. Prilikom ocene postojanja povrede navedenog prava, Ustavni sud nije uzimao u obzir postupak po vanrednoj reviziji podnosioca.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je šest godina i devet i po meseci, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da predmet spora nije bio posebno složen, da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča, kao i da sam nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je konstatovao da je do prekoračenja prihvaćenih standarda za postupanje nadležnih sudova došlo u postupku pred prvostepenim sudom koji je trajao četiri godine i deset meseci, dok je postupak po žalbi okončan za manje od dve godine presudom delegiranog drugostepenog suda. Bez obzira na to što se na teret prvostepenog suda ne može staviti period od osam meseci u kome sud na predlog tužioca nije postupao jer je bilo u izgledu mirno rešenje spora (od odlaganja ročišta 20. aprila 2011. godine do podnošenja predloga za nastavak postupka 23. decembra 2011. godine) , Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud odgovoran za prekoračenje prihvatljivog roka za odlučivanje u osporenom postupku, imajući u vidu pre svega da je od podnošenja tužbe u ovom postupku, 16. januara 2009. godine, do kraja 2009. godine sud zakazao samo dva ročišta, te da u periodu od donošenja rešenja kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, 11. decembra 2009. godine, do narednog ročišta koje je održano 22. decembra 2010. godine, nije uopšte postupao u ovom predmetu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka koja se može staviti na teret suda. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da je osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81863/10 od 24. septembra 2013. godine i presude Višeg suda u Sremskoj Mitovici Gž. 446/15 od 4. novembra 2015. godine, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju razlozi koje je podnosilac iznosio i u žalbi protiv prvostepene presude, a da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici dao dovoljne i obrazložene razloge za svoju odluku. Stoga je Ustavni sud, polazeći od napred navedenog, ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud ponovo oceni zakonitost i pravilnost osporenih presuda.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe nije d ostavio dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla razmatrati povreda ovog Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud ocenio da se ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti