Odluka Ustavnog suda o nemogućnosti retroaktivne primene odredbi o naknadi štete u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući da podnosilac nema pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad. Ovo pravo je uvedeno Zakonom o radu iz 2005, a otkaz je usledio 2004, pa bi primena novog zakona narušila ustavnu zabranu retroaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4254/2012
22.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. B. izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1431/12 od 21. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B. iz Beograda je 25. maja 2012. godine, preko punomoćnika N. V, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava 1. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1431/12 od 21. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na naknadu štete i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je osporenom presudom podnosiocu uskraćeno pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, i to pre nego što je odlučeno o tome da li je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. Takođe, podnosilac je naveo da je zahtev za isplatu 18 zarada umesto vraćanja na rad podneo blagovremeno, do zaključenja glavne rasprave, saglasno odredbi člana 191. stav 6. Zakona o radu, a da prelaznim odredbama Zakona o radu iz 2005. godine nije određeno da će se na sudske postupke koji su započeti do stupanja na snagu tog zakona primenjivati odredbe Zakona o radu iz 2001. godine. Podnosilac je istakao da je u odredbi člana 281. Zakona o radu iz 2005. godine jedino propisano da će se postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do stupanja na snagu tog zakona, okončati po odredbama Zakona o radu iz 2001. godine, što, prema navodima podnosioca, znači da se na postupke koji su do tog momenta okončani, kao u konkretnom slučaju, primenjuju odredbe važećeg Zakona o radu iz 2005. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6154/10 od 29. marta 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je poništeno rešenje tuženog, bivšeg poslodavca tužioca, "V." d.o.o. iz Beograda, o otkazu ugovora o radu tužiocu od 20. januara 2004. godine. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati 18 zarada koje bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, doneo je osporenu presudu Gž1. 1431/12 od 21. marta 2012. godine, kojom je u stavu prvom izreke potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6154/10 od 29. marta 2010. godine u njenom stavu drugom izreke (naknada štete zbog nezakonitog otkaza), dok je stavom drugim izreke osporene presude ukinuo označenu prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem izreke (poništaj rešenja o otkazu i rešenje o troškovima postupka) i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u pogledu odluke sadržane u stavu drugom izreke pobijane presude. Dalje je navedeno da je tužiocu otkazan ugovor o radu u vreme važenja Zakona o radu iz ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), te on nema pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad, jer merodavni Zakon o radu iz 2001. godine nije predviđao to pravo. U ovom obrazloženju je navedeno da je odnosno pravo propisano tek odredbom člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine ("Službeni glasnik RS", broj 61/05, od 18. jula 2005. godine). Prema oceni drugostepenog suda izraženoj u osporenoj presudi, odluka prvostepenog suda o pravu na naknadu štete umesto vraćanja na rad je, imajući u vidu navedeno, pravilna i na zakonu zasnovana, nezavisno od toga da li je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito ili ne.

4. Odredbama Ustava, na čij e povred e se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1. i 4.).

Ustavni sud smatra da su u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredbe člana 197. st. 1. i 2. Ustava, kojima je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.

Odredbom člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca (u daljem tekstu: Zakon o radu iz 2001. godine), bilo je propisano: da a ko sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i da uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3 .).

Odredbom člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05), koji je počeo da se primenjuje 23. marta 2005. godine (u daljem tekstu: Zakon o radu iz 2005. godine), bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.). Prelaznom odredbom iz člana 281. ovog zakona bilo je propisano da će se postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona. Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 61/05), koji je stupio na snagu 19. jula 2005. godine, članu 191. osnovnog zakona dodati su st. 4, 5. i 6, koji propisuju: da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice (stav 4.); da odluku iz stava 4. ovog člana sud može doneti i na zahtev poslodavca, ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane, nije moguć, s tim da se naknada štete zaposlenom dosuđuje u dvostrukom iznosu od iznosa koji se utvrđuje u skladu sa stavom 4. ovog člana (stav 5.); .da poslodavac i zaposleni zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana mogu podneti do okončanja glavne rasprave pred sudom (stav 6.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, ukazuje da su redovni sudovi proizvoljno primenili merodavno materijalno pravo, nalazeći da podnosilac nije imao pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad, zbog činjenice da takva mogućnost nije bila predviđena Zakonom o radu iz 2001. godine, koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje , odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda , te da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je ovlašćenje zaposlenog koji je uspeo u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, da umesto vraćanja na rad zahteva da sud obaveže poslodavca na isplatu određenog broja zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, u radno zakonodavstvo Republike Srbije uvedeno 19. jula 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine, objavljenim u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 61/05. Ustavnom žalbom se prevashodno ukazuje na činjenicu da Zakon o radu iz 2005. godine u svojim prelaznim odredbama nije isključio mogućnost njegove primene na sporove iz radnog odnosa koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu, te da je pitanje ratione temporis važenja ovog zakona uređeno samo kod postupka za otkaz ugovora o radu koji nije okončan do 23. marta 2005. godine, u kojim slučajevima se Zakon o radu iz 2001. godine ili neki drugi ranije važeći radnopravni propis i dalje primenjuju. S tim u vezi, suština navoda ustavne žalbe ogleda se u mišljenju podnosioca da nepropisivanje izuzetka za primenu Zakona o radu iz 2005. godine na situacije u kojima je postupak za otkaz ugovora o radu okončan do početka njegove primene, kao u konkretnom slučaju, znači da se ovaj zakon, sa svim izmenama i dopunama, bezuslovno primenjuje i u takvim situacijama.

Ustavni sud nalazi da je ovakvo shvatanje podnosioca u suprotnosti sa načelom zabrane povratnog (retroaktivnog) dejstva zakona i svih drugih opštih akata iz člana 197. Ustava, s obzirom na to da bi proširivanje vremenskog važenja odredaba Zakona o radu iz 2005. godine na sporove koji su nastali pre početka njegove primene, a u odnosu na koje nisu utvrđeni razlozi opšteg interesa za propisivanje retroaktivnog dejstva, značilo direktno kršenje ovog načela. Izuzetak propisan odredbom člana 281. Zakona o radu iz 2005. godine, da se primena ranije važećih radnopravnih propisa nastavlja samo u postupcima za otkaz ugovora o radu koji nisu bili okončani do početka primene ovog zakona, po oceni Ustavnog suda, ne znači da se u svim ostalim slučajevima u kojima je spor između zaposlenog i poslodavca nastao do 23. marta 2005. godine primena Zakona o radu iz 2005. godine dovodi u pitanje. Dosledna primena načela zabrane povratnog dejstva zakona, po mišljenju Ustavnog suda, podrazumeva upravo suprotno, da se primena propisa koji su bili na snazi u vreme nastanka spora ne dovodi u pitanje, osim ako prelaznim odredbama važećeg zakona nije nešto drugo određeno.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-3295/2011 od 11. jula 2014. godine.

6. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1431/12 od 21. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući postojanje povreda prava iz člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već je, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosioca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o nemogućnosti retroaktivne primene odredbi o naknadi štete u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti