Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da je Upravni sud, u skladu sa zakonom, mogao odlučiti bez održavanja usmene rasprave, te da podnosilac nije ponudio ustavnopravne razloge za svoje tvrdnje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Pere Beronje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Pere Beronje izjavljena protiv presude Upravnog suda 13 U. 568/11 od 30. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pero Beronja iz Beograda je 19. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Milana Jankovića advokata iz Beograda Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 13 U. 568/11 od 30. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalba smatra da su mu osporenom presudom Upravnog suda povređena naznačena ustavna prava, jer je „Upravni sud odlučivao bez održavanja javne rasprave, i za takvo odlučivanje dao nedovoljne razloge, što predstavlja povredu postupka koja je bitno uticala na rešenje stvari.“

Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da osporenu presudu poništi i „naloži upravnom organu da pravilno sprovede postupak penzionisanja“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 13 U. 568/11 od 30. juna 2011. godine odbijena tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj 507343 od 14. decembra 2010. godine, u predmetu invalidske penzije.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog navedeno: da je pravilno postupio drugostepeni organ kada je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, nalazeći da je rešenje doneto bez povrede pravila postupka i da je zasnovano na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni materijalnog prava; da je prvostepeni organ utvrdio da su ispunjeni uslovi za sticanje prava na invalidsku penziju u skladu sa odredbom člana 25. tačka 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03...107/09); da se visina invalidske penzije određuje primenom člana 61-70. navedenog Zakona, kao i prema podacima utvrđenim u matičnoj evidenciji o osiguranicima; da je prvostepeni organ veštačenja svojim nalazom, ocenom i mišljenjem utvrdio da kod tužioca od dana podnetog zahteva 28. novembra 2007. godine do 18. januara 2010. godine ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti; da se sa nalazom, mišljenjem i ocenom organa veštačenja broj 1110 od 18. januara 2010. godine i dopunom nalaza od 2. juna 2010. godine, u potpunosti saglasio organ veštačenja u drugostepenom postupku svojim nalazom, ocenom i mišljenjem broj 1072 od 19. novembra 2010. godine, datom na osnovu medicinske dokumentacije; da su nalaz, ocena i mišljenje organa veštačenja u postupku do donošenja osporenog rešenja dati u skladu sa odredbama Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 59/08).

4. Ustavni sud konstatuje da je označenim čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano pravo na pravično suđenje i pravo na delotvorno pravno sredstvo, čiju zaštitu pruža i Ustav u čl. 32. i 36, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vršila u odnosu na navedene članove Ustava.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da mu je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog akta, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na presudu Upravnog suda kojom je odbijena njegova tužba i utvrđeno da ne ispunjava uslove za priznavanje prava na invalidsku penziju od dana podnetog zahteva - 28. novembra 2007. godine, već počev od 18. januara 2010. godine.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim
sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa.

U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Upravnog suda 13 U. 568/11 od 30. juna 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je „Upravni sud odlučivao bez održavanja javne rasprave, i za takvo odlučivanje dao nedovoljne razloge“, Ustavni sud konstatuje da je saglasno odredbi člana 33. st. 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09) Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave smatrajući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Kako je predmet upravnog spora bilo ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, to navod ustavne žalbe da je sud u konkretnom slučaju bio obavezan da održi usmenu raspravu, ne daje osnova za tvrdnju da su u upravnom sporu povređene procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da u ustavnoj žalbi nije navedeno od kakvog je značaja bilo održavanje usmene rasprave u predmetnom upravnom sporu za ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima je Upravni sud u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupao i odlučivao na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, a što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac ne samo imao, već i iskoristio svoje zakonsko pravo da izjavi žalbu protiv prvostepenog rešenja i da zatim tužbom pokrene upravni spor protiv drugostepenog rešenja kao konačnog.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe „da mu nije omogućeno da vanrednim pravnim sredstvom zatraži preispitivanje osporene odluke Upravnog suda, i da mu je na taj način onemogućeno korišćenje pravnog sredstva“, Ustavni sud konstatuje da je prema odredbi člana 49. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), određeno u kojim slučajevima zahtev za preispitivanje sudske odluke može biti podnet, pa je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ne mogu dovesti u vezu sa zajemčenim pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim se garantuje dvostepenost u odlučivanju o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanim interesima, ali ne i pravo na izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva u bilo kom postupku.

Imajući u vidu da se u podnetoj ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti