Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Razlozi za produženje pritvora, zasnovani na uznemirenju javnosti, nisu bili potkrepljeni konkretnim činjenicama i smatrani su nedovoljnim da opravdaju pritvor duži od dve godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. K . iz P , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba A. K . i utvrđuje da je rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 242/12 od 9. aprila 2012. godine i K.Po1. 273/10 od 20. aprila 2012. godine i rešenjima Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 179/12 od 26. aprila 201 2. godine i Kž2.Po1. 196/12 od 9. maja 201 2. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K . iz P. je 25 . maja 201 2. godine, preko punomoćnika G. N , advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 242/12 od 9. aprila 2012. godine i K.Po1. 273/10 od 20. aprila 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 179/12 od 26. aprila 2012. godine i Kž2.Po1. 196/12 od 9. maja 2012. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 1. i člana 31. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da se pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 273/10 protiv njega i drugih lica vodi krivični postupak zbog produženog krivičnog dela pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika. Podnosilac dalje navodi da mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 282/10 od 11. marta 2010. godine iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računa od 9. marta 2010. godine kada je lišen slobode. Podnosilac ističe da mu je pritvor po ranije važećem Zakoniku o krivičnom postupku poslednji put produžen 29. decembra 2011. godine rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 659/11, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tačka 5), koje rešenje je po žalbi bilo ukinuto i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Kako je u međuvremenu stupio na snagu novi Zakonik o krivičnom postupku, koji je od 15. januara 2012. godine počeo da se primenjuje u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala i ratnih zločina, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe 27. januara 2012. godine produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 54/12, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) novog Zakonika. Navedeno rešenje je takođe po žalbi ukinuto, doneto je novo prvostepeno rešenje 5. marta 2012. godine, koje je isto ukinuto. Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje doneo je 9. aprila 2012. godine osporeno rešenje Kv.Po1. 242/12 kojim je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu navedene odredbe novog Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je 26. aprila 2012. godine potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 179/12. Istovremeno, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su osporenim rešenjima K.Po1. 273/10 od 20. aprila 2012. godine i Kž2.Po1. 196/12 od 9. maja 2012. godine odbili predlog odbrane podnosioca ustavne žalbe za puštanje na slobodu uz određivanje jemstva.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim rešenjima povređena ustavnom zajemčena prava iz čl. 30. i 31. Ustava.

Povredu označenih ustavnom zajemčenih prava u odnosu na osporena rešenja o produženju pritvora (rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 242/12 od 9. aprila 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 179/12 od 26. aprila 2012. godine) podnosilac zasniva na tvrdnji da nijedan od uslova za produženje pritvora (da postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo, da su način izvršenja ili težina posledica dela doveli do uznemirenja javnosti i da je uznemirenje javnosti takvog intenziteta da može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka) nije ispunjen, kao i da u osporenim rešenjima nisu navedeni relevantni i dovoljni razlozi za produženje pritvora prama podnosiocu, niti se postupak vodi „posebno revnosno ni naročito hitno“ i dodaje:

- da je „u ovoj fazi postupka nužno i postojanje osnovane sumnje da je svaki okrivljeni ponaosob znao da je novac potekao od krivičnog dela, a ne samo postojanje osnovane sumnje da je novac potekao od krivičnog dela“ i dodaje da „za više od dve godine ne samo da nije izveden ni jedan dokaz, posredni ili neposredni, koji podržava konstrukciju optužbe da je K. znao da novac potiče od opojnih droga ili nekog drugog krivičnog dela, nego da takvi dokazi nisu ni predloženi“;

- da nikada nije došlo do uznemirenja javnosti zbog načina izvršenja ili posebno teških okolnosti dela za koje se podnosiocu sudi i da „danas očigledno ne postoji“, odnosno da „nije održan niti jedan javni skup, demonstracije, protest niti bilo šta slično, u vezi sa ovim postupkom od njegovog početka pa do danas“; da „ni u jednom trenutku nije došlo do ugrožavanja javnog reda i mira u vezi ovog postupka“; da „koliko je interesovanje javnosti za ovaj postupak najbolje govori to da građana-javnosti gotovo nema u sudnici tokom pretresa“; da je „u toku ovog postupka iz pritvora pušteno više okrivljenih, a da to ne samo da nije dovelo do još jače kulminacije inače jakog uznemirenja javnosti nego to niko nije ni primetio“;

- da u osporenim rešenjima o produženju pritvora nije navedeno u čemu se ogleda uznemirenje javnosti, kako se ono manifestuje, ni kako bi uznemirenje javnosti kulminiralo ukoliko bi podnosilac bio pušten da se brani sa slobode, odnosno da nije navedeno „kako bi to uznemirenje javnosti moglo da utiče na nesmetano vođenje postupka, pa samim tim ni na koji način može da ga ugrozi“, kao i da je „jedini pravi razlog za pritvor u stvari samo i isključivo težina krivičnog dela“ koje se podnosiocu stavlja na teret;

- da „prvostepeni sud ne pokazuje potrebnu posebnu revnost u postupanju i da ne postupa sa naročitom hitnošću“, odnosno da je „u poslednjih osam meseci u ovom postupku pretres održan samo 31. oktobra, 1. i 2. novembra, 8. i 23. decembra 2011. godine i 13. i 14. februara, 2, 3. i 4. aprila, 21, 22, 23. i 24. maja 2012. godine, što znači da je u postupku u kome su trojica okrivljenih i dalje u pritvoru više od dve godine neprekidno od 240 dana bilo samo 14 sudećih dana“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi osporava i rešenja kojima je pravnosnažno odbijen predlog odbrane za puštanje na slobodu podnosioca ustavne žalbe uz prihvatanje jemstva od „oko 400.000 evra u vidu stavljanja hipoteke na dve nepokretnosti“ i dodaje:

- da su postpupajuća veća zauzela stav „da se merom jemstva u ovoj fazi krivičnog postupka ne bi moglo omogućiti nesmetano vođenje krivičnog postupka budući da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela u pitanju za koje su optuženi opravdano sumnjivi da su ga počinili doveli do jakog uznemirenja domaće javnosti koje bi svakako kulminiralo ukoliko bi se optuženi u ovoj fazi postupka našli na slobodi“;

- da je „na ovaj način samo prepisano uopšteno obrazloženje iz rešenja o produženju pritvora bez davanja jasnih i konkretnih razloga za odbijanje predloga za jemstvo“.

Iz svega navedenog, podnosilac ustavne žalbe zaključuje da se ne može smatrati da pritvor protiv njega traje najkraće potrebno vreme i ističe da u trenutku pisanja ustavne žalbe pritvor traje duže od dve godine, pri čemu je „prvostepeni sud propustio da oceni da li je dužina pritvora prema podnosiocu žalbe premašila razuman rok i u pobijanim rešenjima nema takve analize“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete, kao i na troškove postupka pred Sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/12-44 od 20. avgusta 201 2. godine i VIII Su. 43/14-105 od 24. juna 2014. godine , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje, u predmetu K.Po1. 273/10, vodi se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još osam optuženih lica zbog više krivičnih dela. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.

Nakon sprovedene istrage, Tužilašto za organizovani kriminal je 6. avgusta 2010. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih lica podiglo optužnicu Kt.S. 17/09.

Nakon stupanja optužnice na pravnu snagu 22. oktobra 2010. godine, zakazan je glavni pretres i krivični postupak se na dan 19. juna 2014. godine nalazio u fazi dokaznog postupka.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (25. maj 201 2. godine) nalazio u pritvoru dve godine, dva meseca i šesnaest dana, računajući od 9. marta 201 0. godine, kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 282/10 od 11. marta 201 0. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Tokom trajanja istražnog postupka i nakon podizanja optužnice pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan .

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe poslednji put pre stupanja na snagu novog Zakonika o krivičnom postupku (15. januar 2012. godine) produžen iz razloga propisanog odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) starog Zakonika rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 659/11 od 29. decembra 2011. godine. Navedeno rešenje je po žalbi ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 23/12 od 20. januara 2012. godine.

U ponovnom postupku odlučivanja o pritvoru, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 27. januara 2012. godine doneo rešenje Kv.Po1. 54/12 kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) novog Zakonika o krivičnom postupku. Navedeno rešenje je po žalbi ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 55/12 od 24. februara 2012. godine.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je u ponovnom postupku odlučivanja o pritvoru 5. marta 2012. godine doneo rešenje Kv.Po1. 127/12 kojim je, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) novog Zakonika o krivičnom postupku , prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor. Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je svojim rešenjem Kž2.Po1. 130/12 od 28. marta 2012. godine (ispravljeno 5. aprila 2012. godine) po žalbi ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 127/12 od 5. marta 2012. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 242/12 od 9. aprila 2012. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je ponovo produžen pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) novog Zakonika o krivičnom postupku.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno:

- da postoji opravdana sumnj a da su podnosilac ustavne žalbe i još dva lica „sa određenim zadacima delovali u okviru organizovane kriminalne grupe, koja se bavila prekookeanskim transportom droge, od čije prodaje i distribucije su ostvarene velike količine novca, odnosno da su u više navrata ulazili i izlazili iz upravljačkih struktura privrednih društava iza kojih, postoji opravdana sumnja, stoji kapital optuženog D.Š, a sve u cilju fiktivnog prikazivanja stvarnih okolnosti privatizacija preduzeća, čime su optuženi pokušali da prikriju sviju delatnost, odnosno da je prikažu kao legalnu“;

- da „tako postoji opravdana sumnja da je optuženi A. K . učestvovao u kupovini brojnih nekretnina, posredovao u kupovini dela imovine privatizovanog društva A . „Z .“ iz P, bio predsednik Upravnog odbora privrednog društva „M. S .“ iz S. M, kao i da je osnivač i direktor preduzeća „N . T .“ D.O.O. iz P... te je tako optuženi A. K . iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara...preveo u legalne tokove, angažovanjem većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu“;

- da „način na koji su prema opravdanoj sumnji optuženi izvršili krivična dela koja im se optužnicom stavljaju na teret, kao i posledice koje su nastupile prilikom izvršenja krivičnog dela, a koje se sastoje u tome što su privredni subjekti koji su raspolagali zakonito stečenim sredstvima, a koji su bili zainteresovani da ulažu novac, morali da odustanu od plasmana svog novca u te projekte, te hijerarhijski položaj koji su optuženi A . K, P.M i N.J. imali u okviru postojeće organizovane kriminalne grupe, odnosno njihova rangiranost i neposredna podređenost u odnosu na optuženog D.Š, kao njenog organizatora, koji se i pored svih preduzetih mera domaćih i inostranih organa otkrivanja i gonjenja da se obezbedi njegovo prisustvo nalazi u bekstvu duže od dve godine, dovele su do jakog uznemirenja pre svega domaće javnosti, koje uznemirenje bi samo još više kulminiralo, ukoliko bi se optuženi u ovoj fazi postupka našli na slobodi, a što sve može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“, zbog čega je nadležni sud našao da je prema podnosiocu ustavne žalbe potrebno produžiti pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, „tim pre što je za krivično delo pranje novca ... koje se optuženima stavlja na teret zaprećena kazna zatvora preko 10 godina, a način pod kojim je izvršeno krivično delo to opravdava“;

- da je „prilikom odlučivanja sud shodno odredbi člana 210. Zakonika o krivičnom postupku u svemu sagledao sve okolnosti radi donošenja odluke o tome da li je dalje zadržavanje optuženih u pritvoru neophodno radi vođenja krivičnog postupka, a pogotovo je imao u vidu vreme koje su optuženi do sada proveli u pritvoru, ali je utvrdio da u ovoj fazi postupka, sa svih navedenih razloga mera pritvora u odnosu na sve ove optužene je neophodna“.

Branioci okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, su protiv rešenja o produženju pritvora izjavili žalbe, navodeći, pored ostalog, da uznemirenje javnosti, koje inače po njihovom mišljenju nije ni postojalo u odnosu na podnosioca, nema više takav kvalitet da bi nakon dve godine, koliko se podnosilac nalazi u pritvoru, ugrozilo mirno i nesmetano vođenje postupka i posebno ističući da je nejasan stav prvostepenog suda da će njegovim puštanjem na slobodu biti ugroženo mirno i nesmetano vođenje krivičnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 179/12 od 26. aprila 201 2. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe, pored ostalih, i branilaca A. K , ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv navedenog prvostepenog rešenja.

U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je, između ostalog, istaknuto:

- da je „prvostepeni sud u odnosu na optuženog K, tako i na ostale optužene, dao jasne i ubedljive razloge zbog kojih smatra da je pritvor nužna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, jer način izvršenja krivičnog dela u konkretnom slučaju, a naime postojanje opravdane sumnje da su optuženi K, M. i J, kroz poslovanje privrednih subjekata u postupcima privatizacije koji je proces od vitalnog značaja za uspostavljanje stabilen i prosperitetne ekonomije Republike, velike iznose novca koji, kako se sumnja, potiče od prodaje opojne droge, preveli u legalne tokove, to karakter odlučnih činjenica za dalje zadržavanje optuženog u pritvoru nemaju okolnosti na koje ukazuju njegovi branioci“;

- da je „prvostepeni sud u obrazloženju pobijenog rešenja dao jasne i dovoljno individualizovane razloge... zbig kojih smatra da su način izvršenja krivičnog dela, odnosno posledice krivičnog dela u konkretnom slučaju, doveli do uznemirenja javnosti koje predstavlja okolnost koja može ugroziti mirno i pravično vođenje konkretnog krivičnog postupka“;

- da „Apelacioni sud nalazi da je posledica koja je dovela do uznemirenja javnosti u konkretnom slučaju narušavanje procesa privatizacije, što je, opet, za posledici imalo činjenicu da određeni privatni subjekti svoja legalno stečena sredstva nisu mogli plasirati, pri čemu je nebitno koji su to tačno privredni subjekti, jer ih je zasigurno bilo“.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru do 26. oktobra 2012. godine, kada je naredbom Višeg suda u Beogradu K.Po1. 273/10 od istog datuma pušten na slobodu (nakon što je sudu dostavljen dokaz o izvrešnom upisu hipoteke na nepokretnostima čija vrednost, po proceni veštaka građevinske struke, prevazilazi iznosi 500.000,00 evra).

V) Činjenice i okolnosti koje se odnose na jemstvo

Podnosilac ustavne žalbe je, preko svog branioca , podneo predlog za puštanje iz pritvora uz polaganje jemstva, koji predlog je odbijen rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 273/10 od 14. februara 2014. godine. Navedeno rešenje je po žalbama ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je u ponovnom postupku odlučivanja o jemstvu 20. aprila 2012. godine doneo osporeno rešenje K.Po1. 273/10 kojim je, u stavu dva izreke, odbio kao neosnovan predlog branioca podnosioca ustavne žalbe za puštanje na slobodu uz prihvatanje jemstva u iznosu od 20.675.706, 22 dinara i u iznosu od 21.837.105,05 dinara, oba iznosa u vidu stavljanja hipoteke na nepokretnostima.

U obrazloženju ovog osporenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto:

- da „se ovoga puta sud uopšte nije upustio u utvrđivanje podataka o porodičnim i ličnim prilikama optuženih N.J, A. K . i P.M, njihovom imovnom stanju, kao ni njihive porodice, obzirom da se ovi optuženi ne nalaze u pritvoru iz raloga što postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva ... te se prisustvo optuženih u ovom trenutku krivičnog postupka ne dovodi u pitanje“;

- da se optuženi „nalaze u pritvoru iz razloga, što su način na koji je izvršeno krivično delo, kao i posledice koje su nastupile prilikom izvršenja krivičnog dela, za koje postoji opravdana sumnja da su izvršili u okviru organizovane kriminalne grupe, kako je to navedeno u optužnici, dovelo do jakog uznemirenja pre svega domaće javnosti, koje uznemirenje bi samo još više kulminiralo, ukoliko bi se optuženi u ovoj fazi postupka našli na slobodi, a što sve može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“;

- da „prema mišljenju ovog suda u ovom procesnom trenutku primena mere jemstva, kao blaže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog, u odnosu na ove optužene u ovom krivičnom postupku ne dolazi u obzir, te stoga visina ponuđenog jemstva koju odbrana optuženih predlaže, nije od uticaja na drugačiju odluku suda“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 196/12 od 9. maja 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe, pored ostalih i branioca podnosioca ustavne žalbe, izjavljene protiv prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 273/10 od 20. aprila 2012. godine. Apelacioni sud u Beogradu je našao da su „način izvršenja i težina posledice krivičnog dela u pitanju za koje su ovi optuženi opravdano sumnjivi da su ga počinili u okviru organizovane kriminalne grupe doveli do jakog uznemirenja pre svega domaće javnosti, koje bi svakako kulminiralo ukoliko bi se optuženi u ovoj fazi krivičnog postupka našli na slobodi, a koje uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“ i da je prvostepeni sud „pravilno našao da se merom jemstva, u ovoj fazi krivičnog postupka ne bi moglo omogućiti nesmetano vođenje krivičnog postupka“.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 273/10 od 26. septembra 2012. godine (koje je postalo pravnosnažno 9. oktobra 2012. godine) određen je novčani iznos od 500.000,00 evra koji može biti položen kao jemstvo u dinarskoj protivrednosti po kursu Narodne banke, važećem na dan isplate u korist Ministarstva pravde na račun kod narodne banke Srbije za podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da. pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, kao i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen (član 31. st. 1, 2. i 3.) .

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/2014 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Trajanje pritvora nakon podizanja optužnice propisano je odredbama člana 216. ZKP, prema kojima: od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi se po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); veće je dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će ispitati optužnicu u skladu sa članom 337. ovog zakonika (stav 4.); protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću i žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Saglasno odredbama člana 202. ZKP, okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište (stav 1.), a jemstvo uvek glasi na novčani iznos koji sud određuje s obzirom na stepen opasnosti od bekstva, lične i porodične prilike okrivljenog i imovno stanje lica koje daje jemstvo (stav 2.).

Odredbama člana 231. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13 ) (u daljem tekstu: KZ), je, pored ostalog, propisano: da ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, ili stekne, drži ili koristi imovinu sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od krivičnog dela, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ako iznos novca ili imovine iz stava 1. ovog člana prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom (stav 2.); da ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana izvrši u grupi, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina i novčanom kaznom (stav 4.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanih u tač. 1) do 4) navedenog člana.

Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti, kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, stav 7.). Istoveremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo (Odluka Ustavnog suda Už-3391/2013 od 18. jula 2013. godine, stav 5.) .

Međutim, postojanje osnovane sumnje same po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (Kurt protiv Turske, Odluka 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, Odluka 69481/01 od 27. jula 2006. godine).

U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom, blažom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, st. 6. i 7. obrazloženja). Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o pritvoru podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa pritvorom dati u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, odnosno da li je vreme trajanja pritvora razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga, pitanje da li je razumno da optuženi ostane u pritvoru mora se procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje mere pritvora može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske, 26. januar 1993, stav 30; Kudla protiv Poljske, 26. oktobar 2000, st. 110. i 111; Solmaz protiv Turske, 16. januar 2007, stav 38).

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, stav 5. obrazloženja) stao na stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje na već zauzet stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Stoga Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog odredbama člana 30. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. Ustava.

6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela i produženo krivično delo pranje novca.

Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, Viši i Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje su u osporenim rešenjima o produženju pritvora utvrdili da postoji zakonski osnov iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP, odnosno da je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U smislu navedenog, Ustavni sud pre svega ukazuje da se pritvorski osnov sadržan u odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP zasniva na: 1) visini propisane, odnosno izrečene kazne zatvora (u konkretnom slučaju propisane kazna zatvora do 12 godina) i 2) načinu izvršenja ili težini posledice krivičnog dela koji su doveli do uzmnemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Iz navedenog sledi da je nadležan sud koji odlučuje o određivanju, odnosno o produženju pritvora prema nekom licu po navedenom zakonskom osnovu, dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (u smislu navedenog videti Odluku U stavnog suda u predmetu Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine) .

U konkretnom slučaju, kao razloge koji su opravdali produženje pritvora prema podnosiocu po navedenom zakonskom osnovu, nadležni sudovi su naveli da postoji opravdana sumnja – 1) da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od preko deset godina, 2) da je delovao u okviru organizovane kriminalne grupe koja se bavila prekookeanskim transportom droge od čije prodaje i distribucije su ostvarene velike količine novca i da je u više navrata ulazio i izlazio iz upravljačkih struktura privrednih društava iza kojih, postoji opravdana sumnja, stoji kapital optuženog D.Š, a sve u cilju fiktivnog prikazivanja stvarnih okolnosti privatizacija preduzeća, čime su optuženi pokušali da prikriju sviju delatnost, odnosno da je prikažu kao legalnu, 3) da je učestvovao u kupovini brojnih nekretnina, posredovao u kupovini dela imovine privatizovanog društva, bio predsednik Upravnog odbora jednog privrednog društva i da je osnivač i direktor preduzeća „N . T .“, 4) da je iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara preveo u legalne tokove, angažovanjem većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Viši i Apelacioni sud u Beogradu-posebn a odeljenj a su zaključi li da su „napred navedene okolnosti dovele su do jakog uznemirenja pre svega domaće javnosti, koje uznemirenje bi samo još više kulminiralo, ukoliko bi se optuženi u ovoj fazi postupka našli na slobodi, a što sve može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“ .

Ustavni sud ističe da je navedeni zakonski osnov za određivanje, odnosno produženje mere pritvora prepoznat i prihvaćen i od strane Evropskog suda za ljudska prava, odnosno da, u izuzetnim slučajevima, određena krivična dela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu da opravdaju pritvor, bar za neko vreme (videti, pored ostalih: presude Evropskog suda za ljudska prava Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 91; Scott protiv Španije, od 18. decembra 1996; Bozano protiv Francuske, od 18. decembra 1986; Guzzardi protiv Italije, od 6. novembra 1980.).

Ustavni sud dalje ukazuje da odredbe sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, kao što je već rečeno, pored zaprećene kazne i načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela, postavlja i dodatni uslov – postojanje uznemirenja javnosti i uzročno-posledičnu vezu uznemirenja javnosti sa mogućnošću ugrožavanja nesmetanog i pravičnog vođenja sudskog postupka.

Takođe, Ustavni sud posebno naglašava da se, saglasno ustanovljenoj praksi Evropskog suda za ljudka prava, ovaj osnov može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uslovom da se zasniva na činjenicama koje ukazuju da bi puštanje okrivljenog na slobodu zaista ugrozilo javni red i mir, odnosno dovelo do uznemirenja javnosti (videti presude u predmetima Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51. i Kemmache protiv Francuske, od 27. novembar 1991. godine, stav. 52.). Tačnije, pritvor se prema stanovištu navedenog suda može odrediti (i produžiti) za krivična dela, koja, zbog posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu izazvati nemir u društvu, ali da odluka o tome mora biti zasnovana na „činjenicama koje pokazuju da bi ostanak okrivljenog na slobodi zaista ugrozio javni red i mir“. Takođe, Evropski sud je stao na stanovište da se „opasnost ugrožavanja javnog reda i mira ne može izvesti samo iz težine krivičnih dela ili iz optužbe stavljene na teret okrivljenom“ ( Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51.), naglasivši takođe da se „ovaj osnov za pritvor ne može dostatno obrazložiti pozivanjem samo na apstraktnu težinu krivičnog dela“ ( Kemmache protiv Francuske, od 27. novembar 1991. godine, stav 52.).

U ovom konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da u osporenim rešenjima nisu navedene konkretne činjenice i okolnosti koje ukazuju da je zaista došlo do uznemirenja javnosti, a zbog težine ili posledice krivičnog dela koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret, te da one mogu zbog svojih manifestacionih oblika ozbiljno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud ukazuje da su sudovi u osporenim rešenjima morali takve okolnosti, za koje su smatrali da postoje, posebno obrazložiti i dovesti ih u vezu sa težinom krivičnog dela koje je podnosilcu ustavne žalbe stavljeno na teret.

Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da, osim visine zaprećene kazne, u osporenim rešenjima utvrde konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela za koje se podnosilac sumnjiči, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, te na koji način je ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe u vreme donošenja osporenih rešenja nalzio u pritvoru više od dve godine.

Razmatrajući obrazloženja osporenih rešenja o produženju pritvora u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, činjenice i okolnosti koje su dovele do prisutnog uznemirenja javnosti, a koje objektivno moraju postojati prilikom odlučivanja o pritvoru po zakonskom osnovu iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan sa čisto apstraktne tačke gledišta, uzimajući u obzir samo težinu krivičnog dela. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se uznemirenje javnosti ne može izvesti samo iz težine krivičnog dela, niti se može vezati za okolnosti koje su eventualno postojale u vremenu koje znatno prethodi odlučivanju o daljem lišenju slobode okrivljenog lica.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud ističe da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom odlučivanja da li neko lice treba biti pušteno na slobodu ili zadržano u pritvoru, nadležni sudovi imaju obavezu da razmotre alternativne mere za nesmetano vođenje krivičnog postupka (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Aleksey Makarov protiv Rusije, broj 3223/07 od 12. juna 2008. godine, stav 54.). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava često utvrđivao povredu prava iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u slučajevima kada je pritvor produžavan isključivo iz razloga težine krivičnog dela koje se podnosiocima pretstavki stavljano na teret, uz stereotipne razloge, bez navođenja specifičnih okolnosti i razmatranja alternativnih mera (videti, pored ostalih, presude Belevitskiy protiv Rusije, od 1. marta 2007. godine, broj 72967/01, stav 99; Khudobin protiv Rusije, broj 59696/00, stav 103.).

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjima Višeg i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 273/10 od 20. aprila 2012. godine i Kž2.Po1. 196/12 od 9. maja 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog odbrane podnosioca za puštanje na slobodu uz određivanje jemstva, uz navodđenje da „u ovom procesnom trenutku primena mere jemstva, kao blaže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog... ne dolazi u obzir“. Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi propustili da navedu konkretne razloge i ozbiljno razmotre primenu blaže mere.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da iz obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen i odbijen predlog da se isti zameni jemstvom, isključivvo zbog težine krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, a ne i zbog pouzdano utvrđenih razloga koji objektivno ukazuju da postoji uznemirenje javnosti. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da nadležni sudovi nisu cenili žalbene navode podnosioca da suđenju prisustvuje zanemarljivo mali broj zainteresovanih lica za ishod krivičnog postupka, već su samo paušalno izneli konstataciju da su način izvršenja, odnosno težina posledice krivičnog dela koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja ne teret, ukazuju da je javnost uznemirena, propustivši da navedu činjenice koje pokazuju da uznemirenje javnosti zaista postoji i da može da ugrozi nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Stoga je Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi u osporenim rešenjima, propustivši da istaknu konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produžili pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji se , iako “relevantni“, ne mogu smatrati i „dovoljnim“ da opravdaju trajanje pritvora od preko dve godine.

U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.

Polazeći od svega do sada izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud je ocenio da je , iako je podnosilac ustavne žalbe tražio da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu . Pri tom, Ustavni sud posebno naglašava da podnosilac ustavne žalbe pravo na naknadu štete može ostvarti u posebnom postupku.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

8. Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.