Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presuda privrednih sudova

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Trgovinskog i Privrednog apelacionog suda. Navodi žalbe o povredi prava na pravično suđenje i imovinu ocenjeni su kao ponavljanje žalbenih razloga, bez ustavnopravnih argumenata koji bi ukazali na proizvoljnost sudskih odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4258/2010
10.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „KOPAONIK“ a.d. iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba privrednog društva „KOPAONIK“ a.d. iz Beograda izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 3809/10 od 28. jula 2010. godine i presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2401/08 od 1. jula 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „KOPAONIK“ a.d. iz Beograda je 1. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Tatjane Sudžum iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 3809/10 od 28. jula 2010. godine i presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2401/08 od 1. jula 2009. godine, zbog povrede prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim presudama povređeno „Ustavom zajemčeno ljudsko pravo na mirno uživanje imovine i prava korišćenja poslovnog prostora u Beogradu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava“, podnosilac naglašava da mu je „povreda prava na imovinu učinjena pobijanim sudskim odlukama“, te da mu je „pobijanim presudama uskraćeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava“, i to time „što drugostepeni sud uopšte nije razmatrao razloge žalbe (o naknadi štete zbog gubitka prava korišćenja)“. Podnosilac ističe i povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, ali ne navodi razloge na kojima tu tvrdnju zasniva, niti je bliže obrazlaže.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda tajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u osporene akte, Ustavni sud je utvrdio da je pred Trgovinskim sudom u Beogradu vođen postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženog privrednog društva „FINKOCHEM“ d.o.o. iz Beograda. Tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 141.680 evra, sa domicilnom kamatom, i to kamatom koju utvrđuje Evropska Centralna banka za evro u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, po srednjem kursu NBS. Tužilac je naveo da „tuženi bez pravnog osnova koristi poslovni prostor u Beogradu, u ulici Topličin Venac broj 3, a za to tužiocu ne plaća nikakvu naknadu, zbog čega tužilac trpi štetu u vidu izmakle dobiti koju bi ostvario davanjem u zakup predmetne nepokretnosti“. Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 2401/08 od 1. jula 2009. godine, koju je podnosilac ustavne žalbe primio 3. avgusta 2009. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, te je on obavezan da tuženom naknadi troškove postupka. Trgovinski sud je navedenu presudu obrazložio time što u toku postupka nije mogao utvrditi da predmetni poslovni prostor predstavlja imovinu tužioca. Iz tog razloga, Trgovinski sud je našao da tužilac nije aktivno legitimisan da zahteva isplatu traženog iznosa od tuženog na ime neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja spornog poslovnog prostora, pa je tužbeni zahtev odbio kao nesnovan.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 3809/10 od 28. jula 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a navedena prvostepena presuda je potvrđena. Privredni apelacioni sud je, kao i Trgovinski sud u Beogradu, pitanje vlasništva na predmetnom poslovnom prostoru tretirao kao bitnu činjenicu, uz obrazloženje da se pitanje naknade za izmaklu dobit koju bi tužilac ostvario da je predmetni poslovni prostor davao u zakup, može postaviti samo ako se utvrdi vlasništvo nad spornom prostoru, a sve iz razloga što samo vlasnik može zahtevati naknadu štete zbog izmakle dobiti. I drugostepeni sud je, kao i prvostepeni, utvrdio da tužilac ne može dokazati da je vlasnik spornog poslovnog prostora. Drugostepeni sud je ocenio i da su neosnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud nepotrebno razmatrao osnovanost tužbenog zahteva u svetlu rešenja Ministarstva trgovine i usluga od 8. septembra 1992. godine. Ovo iz razloga, što zbog pomenutog rešenja tuženi nije mogao za sebe imati korist u vidu zakupnine bez odobrenja Vlade Republike Srbije, kojeg nema, te tako ne može biti ni govora o izmakloj dobiti od eventualnog davanja u zakup spornog poslovnog prostora.

4. Iz sadržine ustavne žalbe, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da su u ustavnoj žalbi isključivo navedeni razlozi koji bi se mogli odnositi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Povredu prava na imovinu podnosilac ustavne žalbe zasniva na povredi prava na pravično suđenje.

Na osnovu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na razlozima koji su već isticani u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude. To i sam podnosilac potvrđuje rečima „navedeno je tužilac (ovde podnosilac ustavne žalbe) isticao i u žalbi na prvostepenu presudu“. Međutim, po oceni Ustavnog suda, razlozi koje navodi podnosilac ustavne žalbe očigledno ne opravdavaju njegove tvrdnje da su mu osporenim odlukama povređena označena ustavna prava.

Ustavni sud najpre napominje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost odluka sudova donetih u parničnom postupku, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su razlozi izneti u ustavnoj žalbi, a koji su isticani i u žalbama protiv prvostepene presude, cenjeni u obrazloženju drugostepene presude, kao i da su Trgovinski sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju, suprotno tvrdnji podnosioca, drugostepeni sud je ocenio žalbene navode koji se odnose na naknadu štete zbog izgubljene dobiti i jasno istakao da se pitanje ove naknade može postaviti samo u slučaju da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, vlasnik spornog poslovnog prostora, što on nije mogao da dokaže. Ustavni sud podseća da sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43), međutim, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti: Van der Hurk protiv Holandije, 19. april 1994. godine, § 61.). Ovo naročito važi za obrazloženja odluka sudova donetih po pravnim lekovima u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdavali tvrdnju da postoji povreda prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe, a posledično i pravo na imovinu, te imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode nikakvi drugi dokazi i argumenti različiti od onih koje je podnosilac već isticao u žalbi protiv prvostepene presude, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ustavni sud je, polazeći od izloženog, a na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presuda privrednih sudova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti