Poništena presuda zbog povrede prava na pravično suđenje i neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio drugostepenu presudu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su propustili da primene ustavnu normu o neodricivosti prava na naknadu za rad i postupili su suprotno sopstvenoj praksi, narušivši pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušice Tešević iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170.Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušice Tešević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 233/07 od 26. decembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 232/08 od 5. marta 2008. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 232/08 od 5. marta 2008. godine i nalaže Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom nadležnom sudu, da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 233/07 od 26. decembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušica Tešević iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, 11. aprila 2008. godine Ustavnom sudu podnela dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se osporavaju navedene presude iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja i stoga su odbili njen tužbeni zahtev radi naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. januara 2006. do 8. februara 2007. godine. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju "različite kategorije prava". Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru povodom istog pravnog pitanja donosili različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1.109/07 od 22. februara 2007. godine u kojoj je ovaj sud povodom istog pravnog pitanja zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena Ustavom i Konvencijom garantovana prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe bila je u radnom odnosu u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija "Raška", Novi Pazar, do 8. februara 2007. godine, kada joj je prestao radni odnos, jer je proglašena tehnološkim viškom.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija "Raška", Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe, 8. februara 2007. godine. Odredbom člana 1. sporazuma utvrđeno je konačno dugovanje preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe, kao zaposlenoj, na dan prestanka radnog odnosa u preduzeću i regulisana su međusobna prava i obaveze povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlene prema preduzeću. U članu 2. navedenog sporazuma utvrđeno je da ne postoji dug preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i preduzeće se obavezala da uplati Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini u roku od 6 meseci od dana zaključenja sporazuma. Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru, radi isplate naknade na ime minimalne zarade.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 233/07 od 26. decembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje radi isplate naknade na ime minimalne zarade, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. januara 2006. do 8. februara 2007. godine, kao i za isplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 2006. godine do 8. februara 2007. godine. U obrazloženju presude istaknuto je da je među strankama nesporno da se tužilja nalazila u radnom odnosu kod tuženog, Društvenog preduzeća Savremena konfekcija "Raška", Novi Pazar i na plaćenom odsustvu, a da joj je radni odnos prestao na osnovu rešenja tuženog broj 739-248/360 od 8. februara 2007. godine usled proglašenja tehnološkim viškom. Takođe je nesporno utvrđeno da je istog dana tužilja sa tuženim zaključila sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada i da je članom 2. istog sporazuma utvrđeno da tuženi nema duga prema tužilji na ime neisplaćenih zarada i da se tuženi obavezao da za tužilju uplati doprinose za PIO prema propisima u celini, u roku od 6 meseci od dana zaključenja sporazuma. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade minimalne zarade po osnovu plaćenog odsustva neosnovan, jer je potpisanim Sporazumom sa tuženim utvrđen konačni dug tuženog prema tužilji kao zaposlenom na dan prestanka radnog odnosa i nije utvrđen dug tuženog po osnovu naknade minimalne zarade, pa je stoga sud odbio tužbeni zahtev.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 232/08 od 5. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena osporena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 233/07 od 26. decembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da pobijana presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje okružni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužilja sa svojim poslodavcem, a prema zaključenom Sporazumu, regulisala međusobna prava i obaveze po osnovu rada, te da poslodavac nema dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada.

Sa druge strane, presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru donetom u drugom predmetu istog suda P1. 1079/06 od 20. decembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje M.B. iz Novog Pazara i obavezan je tuženi Društveno preduzeće Savremena konfekcija "Raška" iz Novog Pazara da tužilji na ime naknade zarade u visini minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. do 16. oktobra 2006. godine isplati taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.

Odlučujući o žalbi tužene protiv navedene presude, Okružni sud u Novom Pazaru je presudom Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog Društvenog preduzeća Savremena konfekcija "Raška" iz Novog Pazara i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2007. godine.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka poziva utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javnoj raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Ustavni sud nalazi da je za ocenu postojanja istaknute povrede prava na pravično suđenje od značaja i odredba člana 60. stav 4. Ustava, kojom je, u okviru zajemčenog prava na rad, između ostalog, utvrđeno i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se ovih prava niko ne može odreći.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade i da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe, jer su prvostepeni i drugostepeni sud prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva propustili da primene izričitu ustavnu normu po kojoj se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad, utvrđenu odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između, sa jedne strane, naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa i koja se ostvaruje umesto zarade, između ostalog, i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i, sa druge strane, zarade, kao i od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je sa poslodavcem potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, a naročito zakonsku obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade, Ustavni sud je ocenio da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu uzeli u obzir da podnositeljka ustavne žalbe, saglasno Ustavu, nije ni mogla da se odrekne prava na pravičnu naknadu za rad, a neisplaćena naknada zarade predstavlja takođe naknadu za rad, povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova, sama po sebi, ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud smatra da različito postupanje sudova može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, ukoliko su različite odluke donete u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i ako je odluka u odnosu na koju se ukazuje na različito postupanje zasnovana na primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te istom nije učinjena povreda ili uskraćivanje nekog ustavnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupcima pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P1. 233/07 i Okružnim sudom u Novom Pazaru Gž1. 232/08, koji su predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Novom Pazaru u drugom sličnom predmetu Gž1. 109/07 je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod istog tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu rešenja tuženog poslodavca o prestanku radnog odnosa, jer su proglašene tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe u tim postupcima tužilje su tražile isplatu minimalne zarade sa zakonskom zateznom kamatom i uplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u navedenim predmetima, sudovi su u postupcima koji su predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbili, dok je u postupku koji se vodio u predmetu Gž1. 109/07 isti zahtev usvojen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveo u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom slučaju doneo potpuno suprotne presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Izneti stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Međunarodnog suda za ljudska prava (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Stoga je Ustavni sud ocenio da je i različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 233/07 od 26. decembra 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 232/08 od 5. marta 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je ovakvu odluku već doneo u većem broju istovrsnih ustavnosudskih predmeta (videti Už-142/2007, Už-143/2007, Už-149/2007, Už-197/2007, Už -1862/2009, Už-1863/2009 i dr.).

8. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni drugostepeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

9. Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić