Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao duže od sedam godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bila je neefikasnost sudova, posebno drugostepenog, i podnosiocu je dosuđena naknada.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4260/2015
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2 016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1414/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M . iz Kragujevca izjavio je Ustasvnom sudu, 19. maja 2014. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 1414/10.

U ustavnoj žalbi je pored opisa toka parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom, navedeno da zbog neaktivnosti sudova parnica traje osam godina, iako podnosilac ustavne žalbe nije doprineo odugovlačenju. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ukazuje od kakvog je značaja predmet parnice za njega i zahteva da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu dosudi iznos od 500.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog dugog trajanja parničnog postupka. Formiran je predmet pod brojem Už-4273/2014.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je uz dopis R4r. 523 /14 od 17. juna 2015. godine spis e predmeta Už- 4273/2014 vra tio Ustavnom sudu, s obzirom na to da je parnični postupak koji je vođen pred Osnovnim sud om u predmetu P. 1414/10 , pravnosnažno okončan. Predmet je, nakon vraćanja spisa Ustavnom sudu, dobio broj Už-5647/2015, pa je, primenom odredaba člana 43. tač. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojen sa ranijim predmetom Už-4273/2014).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda P. 1414/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. juna 200 6. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije - Ministarstv o o dbrane, radi naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog strah a, bola i naruženost i, kao i zbog umanjenje opšte životne aktivnosti.

Tužena je 25. jula 2006. godine odgovorila na tužbu u kojoj je pored ostalog, istakla i prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete. Pripremno ročište je održano 1. novembra 200 6. godine, dok je ročište za glavnu raspravu održano 18. januara 2007. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca kao stranke. Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je rešenjem od 24. maja 2007. godine odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem (neuropsihijatrijskim i ortopedskim). Veštak ortoped je 10. jula dostavio nalaz i mišljenje sudu, dok je veštak neuropsihijatar 30. jula dostavio svoj nalaz i mišljenje. Tužilac je podneskom od 3. oktobra 2007. godine povukao tužbu u delu kojim je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, bola i naruženosti, dok je u preostalom delu precizirao tužbeni zahtev na isplatu iznosa od 200.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti . Rešenjem Opštinskog suda P. 5634/06 od 24. oktobra 2007. godine naloženo je tužiocu da sudskom veštaku isplati 8.000 dinara na ime troškova i nagrade za izvršeno veštačenje. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. novembar 2007. godine, nije održano zbog protesta zaposlenih u pravosuđu.

U toku 2008. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 18. mart nije održano, jer su se spisi predmeta nalazili u Okružnom sudu u Beogradu, koji je odlučivao o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog suda P. 5634/06 od 24. oktobra 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1808/08 od 28. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 5634/06 od 24. oktobra 2007. godine, dok ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. novembar 2009. godine nije održano zbog štrajka advokata.

Nakon ročišta održanog 4. marta 2010. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1414/2010, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati iznos od 200.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti, a u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tužba povučena u delu kojim je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, bola i naruženosti, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužena da naknadi tužiocu parnične troškove.

Tužena je u maju 2010. godine izjavila žalbu, a Viši sud u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud) je rešenjem od 4. oktobra 2012. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, tj. radi utvrđenja tačnog datuma predaje žalbe pošti.

Nakon više upućenih dopisa, JP „Pošta“ je 27. novembra 2012. godine udovoljila zahtevu Osnovnog suda. Spisi predmeta su u decembru 2012. godine dostavljeni Višem sudu.

Postupajući po žalbi tužene, Viš i sud je d oneo presudu Gž. 10059/12 od 5. marta 201 4. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalb u tužene i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda P. 1414/2010 od 4. marta 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. juna 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je 5. marta 2014. godine pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude . I ako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nešto duže od sedam godina i osam mesec i, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi opravdao višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo odugovlačenju postupka .

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je postupak po žalbi trajao pune četiri godine, za šta odgovornost snosi kako Viši sud, tako i Osnovni sud koji nije utvrdio blagovremenost izjavljene žalbe, iako je to bila njegova obaveza propisana zakonom. Ustavni sud i u ovoj odluci ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15) u tačk i 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti