Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Iako je upravni postupak trajao pet godina, sud je uzeo u obzir što podnosilac nije koristio pravna sredstva protiv "ćutanja administracije" radi ubrzanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4262/2015
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba filijale Loznica u predmetu broj 182.4.1-866/2012, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P. iz Loznice je, 30. juna 2015. godine, preko punomoćnika S. F, advokata iz Loznice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7207/13 od 25. maja 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba filijale Loznica u predmetu broj 182.4.1-866/2012.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je u upravnom postupku pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo; da Upravni sud nije raspravljao o dokaznim predlozima podnosioca; da mu nisu dostavljeni nalaz, mišljenje i ocena organa veštačenja, na koji način je onemogućen da štiti svoja prava i interese; da Upravni sud nije održao usmenu raspravu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. aprila 2010. godine podneo zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba filijale Loznica broj 182.4.1-866/2012 od 31. oktobra 2012. godine predmetni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 528680 od 13. marta 2013. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. aprila 2013. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7207/13 od 25. maja 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ odredio veštačenje pa je na osnovu nalaza, ocene i mišljenja broj 19540/896 od 3. oktobra 2012. godine ustanovio da kod podnosioca ne postoji potreba za negom i pomoći drugog lica; da je drugostepeni organ veštačenja u nalazu, mišljenju i oceni broj 111 od 26. februara 2013. godine, nakon uvida u raspoloživu medicinsku dokumentaciju, utvrdio da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno da ne postoji potreba za pomoći i negom drugog lica; da, saglasno odredbama Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, nisu osnovani navodi podnosioca da je učinjena povreda postupka jer mu nalaz, mišljenje i ocena organa veštačenja nisu dostavljeni, imajući u vidu da prvostepeni organ veštačenja nije u obavezi da nalaz i mišljenje dostavlja podnosiocu zahteva, već samo nadležnom organu za rešavanje o pravima podnosioca zahteva, a da organ veštačenja u drugostepenom postupku može izvršiti pregled osiguranika korisnika prava ako na osnovu prethodnog razmatranja medicinske dokumentacije oceni da je to neophodno, a da, ukoliko oceni da je medicinska dokumentacija dovoljna i oceni da to nije neophodno, nije u obavezi da izvrši neposredni pregled podnosioca zahteva; da je cenjena sva medicinska dokumentacija, te da je utvrđeno da podnosiocu ne pripada pravo na pomoć i negu drugog lica.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za priznavanje prava na pomoć i negu drugog lica povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 7. aprila 2010. godine, zahtevom podnosioca i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7207/13 od 25. maja 2015. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak pravnosnažno okončan za pet godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman, pre svega, materijalni interes da se o njegovom zahtevu za priznavanje prava na pomoć i negu drugog lica efikasno odluči.

Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz istu priložena, proizlazi da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, kako bi se moglo smatrati da je pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima. Naime, Ustavni sud ukazuje da je o zahtevu podnosioca odlučeno u roku od dve i po godine. Podnosilac je već nakon dva meseca od podnošenja zahteva mogao da podnese žalbu zbog „ćutanja uprave“, a potom i da koristi ostala procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni organ o zahtevu podnosioca odlučio u roku od dve i po godine, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje. O žalbi podnosioca je odlučeno u zakonom propisanom roku, dok je o tužbi podnosioca podnetoj protiv konačnog upravnog akta odlučeno u roku od dve godine.

Međutim, imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i Upravnim sudom u periodu od pet godina, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavnu žalbu podneo i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7207/13 od 25. maja 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21, 32. i 36. Ustava. Pri tome, podnosilac je u ustavnoj žalbi obrazložio u čemu se sastoji povreda prava na pravično suđenje i načela zabrane diskriminacije, dok se samo formalno pozvao na povredu drugih označenih ustavnih načela i prava, a da pri tom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje podnosilac, u suštini, obrazlaže pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava, pri čemu podnosilac ponavlja sve navode koje je već isticao kako u žalbi koju je izjavio protiv prvostepenog rešenja, tako i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, kao i u nižestepene odluke, ocenio da isti sadrže jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge.

Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Upravni sud dao i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog čega u konkretnom slučaju nije održana usmena rasprava. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09), Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave smatrajući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka radi utvrđivanja činjeničnog stanja, s obzirom na to da se tužbom osporava zakonitost rešenja tuženog organa koji se odnosi na povrede pravila postupka, pogrešnu ocenu dokaza i pogrešnu primenu materijalnog prava, a što je Upravni sud mogao da ceni na osnovu stanja u spisima predmeta, bez održavanja javne rasprave.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti