Povreda prava na pravično suđenje u postupku restitucije
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud je propustio da obrazloži zašto zakonskim naslednicima koji su podneli zahtev za restituciju nije vraćena celokupna imovina, već samo srazmerni deo.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. oktobra 2021. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 13011/16 od 2 2. februara 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 13011/16 od 2 2. februara 2019. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 01111/2015-13 od 11. avgust a 201 6. godine.
3. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 13011/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. N . iz B eograda podneo je Ustavnom sudu, 19. aprila 2019. godine , preko punomoćnika A. Đ , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13011/16 od 2 2. februara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemče nih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 13011/16.
U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da je Upravni sud, pogrešnom primenom odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, dosudio državi preostali deo imovine koja je predmet zahteva za vraćanje, koji bi pripao zakonskim naslednicima koji nisu obuhvaćeni testamentom i koji zbog toga nisu ni podneli zahtev za vraćanje, poštujući volju ostavioca; da je Agencija za restituciju mogla da pozove sve zakonske naslednike radi izjašnjavanja ili da utvrdi pravo svojine na celokupnoj imovini onim zakonskim naslednicima koji su zahtev podneli; da je, umesto toga, Agencija za restituciju „ostavila ¾ idealnog dela“ predmetne imovine kao državnu svojinu Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje na to da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom upravnom sporu, budući da je tužba podneta 20. septembra 2016, a osporena presuda doneta 21. februara 2019. godine, čime je podnosiocu prouzrokovana ogromna i teško nadoknadiva šteta.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 0212/2012 od 26. maja 2015. godine, u stavu 1. dispozitiva, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika Z. N, Lj . N . i A . N . sa udelom od po 1/48 idealnih delova, M. N . sa 1/96 idealnih delova i N. N . i N . N . sa udelima od po 1/192 idealnih delova na poslovnoj zgradi koja se nalazi na k.p. broj … KO Loznica i gradskom građevinskom zemljištu na toj parceli, a u stavu 7. dispozitiva je određeno da će se o preostalom delu zahteva, koji se odnosi na druge nepokretnosti, odlučiti naknadno, kad se za to steknu zakonom propisani uslovi . U obrazloženju rešenja je najpre konstatovano: da su predmetni zahtev podneli Z. N, Lj . N, M . N . i A . N; da su nakon smrti M . N . i A . N . postupak nastavili M . sin M . N . (ovde podnosilac ustavne žalbe) i unuci po pok. sinu Z, N . N . i N . N; da je bivši vlasnik P . A . umro bez potomaka i da je od najbližih srodnika ostavio dve sestre i sestriće od dve pokojne sestre; da je bivši vlasnik testamentom sa činjenim 5. jun a 1966. g odine svu svoju imovinu ostavio sestri J. V . i unuci D . N ; da je podnosilac zahteva Z. N . upućen da kod nadležnog suda utvrdi sve zakonske naslednike bivšeg vlasnika; da je nacionalizacija predmetnih nepokretnosti izvršena 1948. godine, a da je predmetni testament sačinjen posle nacionalizacije.
Prvostepeni organ je, polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) i člana 47. st. 5, 6. i 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, utvrdio da imovina koja je predmet zahteva za vraćanje nije bila u svojini bivšeg vlasnika u momentu sačinjavanja testamenta , a da podnosioci zahteva pravo na vraćanje te imovine ne mogu da ostvare kao testamentalni naslednici, već samo kao zakonski naslednici sa udelom koji im pripada kao zakonskim naslednicima.
Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01111/2015-13 od 11. avgust a 201 6. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije. Drugostepeni organ je najpre konstatovao da je podnosilac u žalbi naveo da pravo na vraćanje predmetne imovine imaju jedino zakonski naslednici Z. N, Lj . N . i A . N . sa udelom od po 1/4 idealnih delova, M. N . sa 1/8 idealnih delova, N . N . i N . N . sa udelima od po 1/16 idealnih delova. Drugostepeni organ je ocenio da je bez uticaja na donošenje drugačije odluke činjenica da je ostavinskim rešenjem za naslednika na zaostavštini bivšeg vlasnika, po osnovu testamenta, oglašena njegova sestričina D. N, budući da su i zakonski naslednici ostalih sestara bivšeg vlasnika imali pravo da traže vraćanje predmetne imovine.
Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 13011/16 od 2 2. februara 2019. godine odbijena je, pored ostalih, tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 20. septembra 2016. godine radi poništaja rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01111/2015-13 od 11. avgust a 201 6. godine. Upravni sud je konstatovao da je podnosilac u tužbi istakao da ostali zakonski naslednici nisu iskoristili svoje pravo da podnesu zahtev za vraćanje predmetne imovine, te nema pravnog osnova da se podnosiocima zahteva ne raspodeli celokupna imovina koja je predmet zahteva. Upravni sud je prihvatio u svemu razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i našao da podnosilac nije naveo nijednu novu okolnost koja bi mogla da bude od uticaja na odluku u ovoj upravnoj stvari.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:
Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ (dalje u tekstu: korisnik) podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)).
Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je: da a gencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika – na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku – podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).
Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se n asleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo (član 12. stav 1.); da ako ostaviočev roditelj ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (braća i sestre ostavioca), njegovi unuci i praunuci i njegovi dalji potomci, po pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci (član 13. stav 1.); da ako ostaviočevi roditelji ne mogu ili neće da naslede, njihov deo nasleđuju njihovi potomci, onako kako je određeno u prethodnom stavu (član 13. stav 2.).
Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) p ropisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.
5. Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, smatra da samo zakonski naslednici koji su podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine imaju pravo na vraćanje odnosno obeštećenje i da je Agencija za restituciju bila dužna da utvrdi pravo svojine na celokupnoj imovini tim zakonskim naslednicima , a ne da „ostavi ¾ idealnog dela“ predmetne imovine kao državnu svojinu Republike Srbije.
Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.
Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.), u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:
- pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju svi živi zakonski naslednici istog naslednog reda na jednake delove; zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti (Odluka Už-6369/2016 od 24. januara 2019. godine);
- u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);
- nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište Upravnog suda, prema kome zakonski naslednik bivšeg vlasnika koji je podneo zahtev za vraćanje imovine, nema pravo na vraćanje dela imovine koji bi pripao zakonskom nasledniku koji taj zahtev nije podneo (Odluka Už-14529/2018 od 29. aprila 2021. godine);
- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti , između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine ).
Ustavni sud je konstatovao da je u delimičnom rešenju Agencije ocenjeno da podnosioci zahteva za vraćanje predmetne imovine ne mogu to pravo da ostvare kao testamentalni naslednici, već samo kao zakonski naslednici sa udelom koji im pripada kao zakonskim naslednicima. Drugostepeni organ je istakao da su i zakonski naslednici ostalih sestara bivšeg vlasnika – osim one koja je na osnovu testamenta nasledila zaostavštinu bivšeg vlasnika, imali pravo da traže vraćanje predmetne imovine . Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio u svemu razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe, ne ocenjujući navode tužbe da ostali zakonski naslednici nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine i da nema pravnog osnova da se onima koji su taj zahtev podneli ne raspodeli celokupna imovina koja je predmet zahteva.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom nije bilo sporno da se pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja u postupku restitucije, ostvaruje na osnovu rešenja nadležnog suda kojim se utvrđuju zakonski, a ne testamentalni naslednici bivšeg vlasnika. Ovaj sud, međutim, nalazi da je u predmetnom postupku trebalo odgovoriti na pitanje: od kakvog je uticaja na ostvarivanje prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, činjenica da nisu svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje imovine koja je od njega oduzeta .
Razmatrajući sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odred aba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi : da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vrać a imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski nasledni ci bivšeg vlasnika i njihov i udel i u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku.
Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima; da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda; da u drugom naslednom redu ostavioca nasleđuju njegovi roditelji i njihovo potomstvo, po pravu predstavljanja.
Polazeći od navedenih pravnih stanovišta i odredaba zakona, Ustavni sud nalazi da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika kao “ostavioca”, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, u postupku restitucije se ne primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga smatra da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut tog zakona.
Ustavni sud, takođe, nalazi da je za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, podno seći zahtev za restituciju , pokazali volju da ostvar e prav a po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe člana 41. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski nasledik koji nije podneo zahtev. Po nalaženju Suda, iz toga dalje sledi da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti. Ustavni sud je imao u vidu da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika predmetnim delimičnim rešenjem Agencije nisu utvrđeni kao korisnici predmetne imovine, da se iz rešenja ne može zaključiti da li su ta lica podnela zahtev za vraćanje predmetne imovine. Sud, takođe, konstatuje da osporena presuda ne sadrži odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako po stoje drugi zakonski naslednici koji su imali pravo na podnošenje zahteva za vraćanje imovine, bez obzira na to da li su taj zahtev podneli.
S obzirom na to da je Upravni sud u svemu prihvatio stanovište drugostepenog orana, ne ocenjujući navode tužbe da ostali zakonski naslednici nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine, Ustavni sud je našao da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u proizvoljnost odlučivanja. Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka U S, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 13011/16 od 2 2. februara 2019. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01111/2015-13 od 11. avgust a 201 6. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na nasleđivanje vezuje za istaknutu povred u prava na pravično suđenje, pa nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta označenih prava zajemčenih članom 36. i članom 59. Ustava.
Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.
8. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je postupanjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 13011/16 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovaj sud je, s tim u vezi, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Upravnom sudu 20. septembra 2016. godine, a da je osporena presuda doneta 21. februara 2019. godine, dakle da je predmetni upravni spor trajao dve godine i pet meseci.
Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i suda koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.
Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud doneo osporenu presudu na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, ne izvodeći nove dokaze.
Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se efikasno odluči o njegovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine odnosno obeštećenje. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo trajanju predmetnog upravnog spora.
Polazeći od svega navedenog, a posebno imajući u vidu da će nakon poništavanja osporene presude biti ponovo odlučivano o tužbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.
9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da na ime pravičnog zadovoljenj a zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu ustavne žalbe utvr di pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januar a 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16 ) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa nave denim stavovima Evropskog suda.
10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.