Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizvršenja pravnosnažne presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku protiv preduzeća u društvenoj svojini. Utvrđuje se i pravo na naknadu materijalne štete u visini neizvršenog potraživanja i nematerijalne štete od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Seizović iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nade Seizović i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu I. 1701/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu I. 3831/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Seizović iz Kraljeva je 30. septembra 2010. godine podnela ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu I. 1701/09 (Osnovnim sudom u Kraljevu I. 3831/10) i povrede načela neposr edne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da Opštinski sud u Kraljevu, odnosno Osnovni sud u Kraljevu i Narodna banka Srbije nisu preduzeli sve neophodne mere i radnje propisane zakonom kako bi se izvršila pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da naloži nadležnom sudu da izvršni postupak okonča. Podnositeljka takođe smatra da je Republika Srbija odgovorna zbog neizvršenja navedene pravnosnažne presude, pa traži da se naloži Republici Srbiji da iz sopstvenih sredstava podnosiocu isplati sume dodeljene navedenom pravnosnažnom presudom, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom isp itivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu, spise predmeta Opštinskog suda u Kraljevu I. 1701/09, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom zbog propuštanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine u stavom trećim izreke je obavezan tuženi privredno društvo "Lopatnica" DOO iz Kraljeva da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe isplati minimalne zarade u određenim novčanim iznosima, za period od oktobra 2003. do oktobra 2006. godine, sa zateznom kamatom. Stavom petim izreke presude je obavezan tuženi da po osnovu neuplaćenog penzijskog staža - osiguranja izvrši uplatu doprinosa osiguranja Fondu za PIO zaposlenih, i to za tužilju, ovde podnositeljku u iznosu od 104.608,00 dinara.

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 19. oktobra 2009. godine podnela Opštinskom sudu u Kraljevu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „Lopatnica“ DOO iz Kraljeva, radi naplate potraživanja po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine, prenosom potraživanja na tekući račun izvršnog poverioca, a radi potpunog namirenja potraživanja i izvršenje popisom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Kraljevu je doneo rešenje o izvršenju I. 1701/09 od 20. oktobra 2009. godine i isto dostavio Narodnoj banci Srbije - Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu.

Narodna banka Srbije - Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu je dopisom od 30. oktobra 2009. godine obavestil a Opštinski sud u Kraljevu da je nepohodno otkloniti nedostatke u pogledu poziva na broj odo brenja po modelu 97 i navesti iznose i račune za penzijsko i invalidsko osiguranje, a da je rešenje o izvršenju I. 1701/09 od 20. oktobra 2009. godine uneto u program prinudne naplate u delu zarada za izvršnog poverioca.

Kako je podnositeljka ustavne žalbe u podneskom od 20. aprila 2010. godine postupila po nalogu Narodne banke Srbije i dostavila tražene podatke, to je Osnovni sud u Kraljevu dopisom I. 3831/10 od 22. aprila 2010. godine iste dostavio Narodnoj banci Srbije - Odeljenju za prinudnu naplatu u Kragujevcu i predmet arhivirao 2. septembra 2010. godine.

Narodna banka Srbije je dopisom od 25. januara 2013. godine obavestila Ustavni sud da je rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Kraljevu I. 1701/09 od 20. oktobra 2009. godine primljeno i uneto u evidenciju prinudne naplate 28. oktobra 2009. godine i da se isto nalazilo u redosledu blokade dužnika „Lopatnica“ DOO iz Kraljeva. Dalje je navedeno da rešenje o izvršenju I. 1701/09 nije sprovedeno, jer na računu izvr šnog dužnika nije bilo priliva, a da je Privredni sud u Kraljevu rešenjem St. 98/10 od 4. jula 2011. godine otvorio i zaključio stečajni postupak i da je stečajni dužnik brisan iz registra privrednih subjekata.

Uvidom u veb stranicu Agencije za privredne registre, Ustavni sud je utvrdio da privredno društvo "Lopatnica" DOO iz Kraljev a brisan iz registra 22. novembra 2011. godine, na osnovu rešenja Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10 od 4. jula 2011. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. avgusta 2011. godine.

4. Odredbama Ustava čiju povredu podnosilac ističe predviđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) propisano je da u nameri da obezbede efikasno ostvarivanje prava radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti njihovog poslodavca, strane ugovornice se obavezuju da obezbede da potraživanja radnika koja proizlaze iz ugovora o radu ili radnog odnosa, garantuje neka garantna institucija ili da se garantuju nekim drugim oblikom efektivne zaštite (član 25.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga i da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. st. 1, 2. i 3.); da kad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja, sud je dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja (član 7.).

Odredbama čl. 47. do 49. i člana 57. Zakona o platnom prometu ("Službeni list SRJ", br. 3/02 i 5/03, i ''Službeni glasnik RS'', br. 43/04, 62/06 i 31/11) bliže se reguliše postupak izvršenja prinudnom naplatom sa računa klijenta (izvršnog dužnika). Prema odredbama čl. 47. i 48. Zakona, prinudna naplata sa računa klijenta vrši se sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva i to na osnovu, pored ostalog, izvršnih sudskih rešenja, prema vremenu prijema kod organizacije za prinudnu naplatu, a sredstva na računu banke blokirana na osnovu naloga organizacije za prinudnu naplatu, klijenti banaka ne mogu koristiti za plaćanja dužnika ili za prinudnu naplatu po drugom osnovu, osim za izvršenje obaveze dužnika zbog koje su blokirana. Odredbama člana 57. Zakona propisano je da do osnivanja organizacije za prinudnu naplatu, prinudnu naplatu osnova i naloga za tu naplatu sa računa klijenta vrši Narodna banka Srbije, u postupku utvrđenom u čl. 47. do 49. ovog zakona, te da Narodna banka Srbije propisuje način prinudne naplate sa računa klijenta u smislu ovog člana. Navedenim odredbama se, međutim, izričito ne predviđa obaveza Narodne banke Srbije da obavesti sud koji sprovodi izvršenje o mogućnosti, odnosno nemogućnosti predmetne isplate.

5. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je konstatovao da je izvršni postupak po predlogu podnositeljke ustavne žalbe otpočeo 19. oktobra 2009. godine i da izvršenje nije sprovedeno. Pri tom, Ustavni sud nalazi da period u kome treba ispitivati postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava zbog nesprovođenja izvršenja traje do 22. novembra 2011. godine, kada je izvršni dužnik prestao da postoji brisanjem iz Registra privrednih subjekata i do kada je bilo moguće protiv njega preduzimati radnje u osporenom izvršnom postupku.

Ustavni sud je tom prilikom, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka odnosno u konkretnom slučaju na neizvršenje izvršne presude na osnovu koje je izvršni postupak pokrenut.

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju nije bilo složenih pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom izvršnom postupku. U tom postupku je trebalo odlučiti o podnetom predlogu za izvršenje i sprovesti rešenje o izvršenju u slučaju njegovog donošenja.

Pri tom, predmet konkretnog postupka izvršenja je od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je u pitanju izvršenje pravnosnažne sudske odluke koja se odnosi na neisplaćene minimalne zarade podnositeljke ustavne žalbe kod poslodavca za period od tri godine, koje su osnov podnositeljkine egzistencije, kao i na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

U odnosu na postupanje organa koji su vodili postupak, Ustavni sud konstatuje da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje i izvršnog suda i Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika. Prema stanovištu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je odnos izvršnog suda i Narodne banke Srbije odnos državnih organa internog karaktera, i kao takav je izvan uticaja podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je izvršni sud o predlogu za izvršenje odlučio u zakonskom roku od tri dana, a da je zatim u razumnom roku od osam dana rešenje o izvršenju dostavio Narodnoj banci Srbije. Međutim, dalje postupanje suda, nakon donošenja rešenja o izvršenju, kada je to rešenje trebalo sprovesti, doprinelo je da izvršenje ne bude sprovođeno dve godine nakon donošenja rešenja o izvršenju. Ovo stoga što u tom periodu od dve godine sud nije preduzimao sve zakonom predviđene radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja, jer nije ograničio sprovođenje izvršenja na prodaju pokretnih stvari koju je predložio izvršni poverilac, u situaciji kada izvršenje nije bilo moguće sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade.

Ustavni sud nalazi da su sudovi koji su postupali u osporenom postupku (Opštinski sud u Kraljevu i Osnovni sud u Kraljevu) bili dužni da preduzimaju ove radnje, jer izvršni sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje kada su za to ispunjeni uslovi. Na ovu obavezu izvršnog suda ne utiče ni činjenica da Narodna banka Srbije nije dostavila sudu obaveštenje da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika, jer na odnos izvršnog suda i Narodne banke podnositeljka ustavne žalbe ne može da utiče, a iz same činjenice da sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje proizlazi njegova obaveza da sam utvrđuje da li je izvršenje sprovedeno od strane drugog organa kome je povereno preduzimanje određenih radnji tokom sprovođenja izvršenja, a ne da nakon dostavljanja rešenja o izvršenju, bez obaveštenja da li je isto sprovedeno, arhivira predmet. U slučaju da utvrdi da se izvršenje ne može sprovesti određenim sredstvima izvršenja, izvršni sud je dužan da izvršenje odredi drugim sredstvima izvršenja ako su ona predložena. Ustavni sud zatim konstatuje da Narodna banka nije obavestila izvršni sud da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade i da takva obaveza Narodne banke nije izričito predviđena zakonom.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su u u konkretnom slučaju Opštinski sud u Kraljevu i Osnovni sud u Kraljevu, nepreduzimanjem radnji sprovođenja rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Kraljevu I. 1701/09 od 20. oktobra 2009. godine u vremenskom periodu od dve godine, odgovorni što nije izvršena presuda zbog propuštanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine. Ustavni sud pri tom nalazi da na postojanje te odgovornosti ne utiče ni to što je podnositeljka ustavne žalbe u osporenom izvršnom postupku i navedenom stečajnom postupku propustila mogućnost da preduzme radnje na koje je bio ovlašćen Zakonom o izvršnom postupku i Zakonom o stečaju, a kojima bi uticala na mogućnost naplate svog potraživanja, jer je i pored tih propusta izvršni sud bio dužan da u tom periodu po službenoj dužnosti preduzima radnje sprovođenja izvršenja. Ustavni sud ocenjuje da je obaveza države da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće svog aparata (videti presude Evropskog suda za ljudska prava ''Pini i drugi protiv Rumunije'', predstavke broj 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna

2011. godine).

Ceneći ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u predlogu za izvršenje nave la dva sredstva izvršenja - prenos novčanog potraživanja i prodaju pokretnih stvari. Međutim, nakon podnošenja predloga za izvršenje, podnositeljka ustavne žalbe, kod nemogućnosti da se izvršenje sprovede prenosom novčanog potraživanja zbog blokade računa izvršnog dužnika, koja je nastala nekoliko godina pre podnošenja predloga za izvršenje, najpre nije predložila da se izvršenje ograniči na prodaju pokretnih stvari koju je predložila, a zatim, tokom celog trajanja postupka, jer sprovođenje izvršenja u konkretnom slučaju nikada nije ni započeto, nije predložila da se izvršenje sprovede drugim sredstvom izvršenja. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe, nakon donošenja rešenja o otvaranju prethodnog stečajnog postupka, kao poverilac nije uplatila predujam koji je njime predviđen, čime bi se stvorila mogućnost da se nad izvršnim dužnikom otvori stečajni postupak u kome bi poverilac mogao da prijavi svoje potraživanje i u njemu isto ostvari u celini ili delimično.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u delu kojim je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava i svoju praksu. Naime, Evropski sud se u presudi „Grišević i drugi protiv Srbije“ od 21. jula 2009. godine pozvao na ranije donete presude „Kačapor i drugi protiv Srbije“ od 15. januara 2008. godine i „Crnišanin i drugi protiv Srbije“ od 13. januara 2009. godine i ponovo utvrdio da je država odgovorna za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. U presudi je, takođe navedeno, da pošto su dužnici prvog i drugog podnosioca predstavke i sami takva preduzeća, a da je period povraćaja duga do sada trajao između tri godine i devet meseci i pet godina i tri meseca, Evropski sud je našao da državni organi Srbije nisu preduzeli neophodne mere da se presude u pitanju izvrše i nisu dostavili ubedljive razloge za taj propust. Stoga je Evropski sud konstatovao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku garantovanog članom 6. stav 1. i prava na mirno uživanje imovine garantovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je obavezao Republiku Srbiju da, pored ostalog, na ime materijalne štete isplati prvom i drugom podnosiocu predstavke iznose dosuđene domaćim pravnosnažnim presudama. Takođe, u predmetu „Milunović i Čekrlić protiv Srbije“ (predstavke broj 3716/09 i 38051/09), Evropski sud za ljudska prava je, ocenjujući dopuštenost predstavki, na zasedanju Veća održanom 17. maja 2011. godine doneo odluku da se predstavke proglase dopuštenim, pri čemu je navedeno da bi u predmetu kao što je predmet podnositeljki predstavki, sveobuhvatna ustavna naknada, pored utvrđivanja povrede gde je to opravdano, trebalo da obuhvati naknadu i pretrpljene materijalne i nematerijalne štete. Takvu odluku Ustavni sud je doneo u svom predmetu Už- 775/2009.

Ustavni sud je stoga ocenio da u slučaju kada je izvršni postupak vođen radi namirenja novčanog potraživanja podnositeljke ustavne žalbe iz radnog odnosa, a izvršni dužnik u tom postupku je bilo preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom nad kojim je otvoren stečajni postupak, ustavna naknada, pored utvrđenja povrede prava, treba da obuhvati i naknadu pretrpljene materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe istakala zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama istaknutog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka u kome sud nije preduzimao radnje sprovođenja izvršenja i ponašanje same podnosi teljke ustavne žalbe koja nije koristi la zakonska ovlašćenja radi naplate svog potraživanja. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu nematerijalne štete za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije naložio nadležnom organu da preduzmu sve mere kako bi se postupak pred sudom okončao u najkraćem roku, jer zbog prestanka postojanja izvršnog dužnika protiv njega nije moguće nastaviti postupak.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević