Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe za isplatu razlike u zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu bivšeg civilnog lica u Vojsci, potvrđujući stavove redovnih sudova. Zahtev za isplatu razlike u zaradi nije mogao biti osnovan u parničnom postupku jer zakonitost odluka o plati nije prethodno osporena u upravnom postupku i sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Maonojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. N. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. N. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 697/10 od 29. juna 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2058/11 od 9. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. N. iz Leskovca je 25. maja 2012. godine, preko punomoćnika Lj. P. i Z. P, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2058/11 od 9. marta 2012. godine i presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 697/10 od 29. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2058/11 od 9. marta 2012. godine potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 697/10 od 29. juna 2011. godine u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, za isplatu razlike u zaradi za period od 1. maja 2002. do 10. maja 2005. godine, razlike u otpremnini zbog prestanka radnog odnosa i naknade štete za neiskorišćen godišnji odmor za 2005. godinu, preinačena je prvostepena presuda u pogledu troškova parničnog postupka tako što je podnosilac obavezan da tuženoj plati troškove postupka, a tužba je odbačena u pogledu zahteva za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za staž osiguranja sa uvećanim trajanjem od 12/15 za period od 1. aprila 1985. do 1. maja 2005. godine; da su prvostepeni i drugostepeni sud u obrazloženjima osporenih presuda potpuno ignorisali nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke; da mu je, rešenjem tužene, plata bila pravilno obračunata, ali je ista isplaćivana u manjim iznosima od onih koji su bili utvrđeni rešenjem, na koji način je podnosiocu povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad; da su prema saznanju podnosioca i njegovog punomoćnika, sredstva za plate u Vojsci, u raspodeli državnog budžeta, završavala na drugim računima; da je Opštinski sud u Leskovcu u većem broju svojih ranije donetih odluka zauzeo suprotno pravno stanovište i tuženu obavezao da isplati predmetnu razliku u plati drugim tužiocima, te da je i u delu zahteva povodom isplate otpremnine i naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor i troškove postupka Apelacioni sud u Nišu takođe donosio različite odluke, čime su podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava; da je tužba u predmetnoj parnici podneta 28. aprila 2005. godine, a pravnosnažno je presuđeno 9. marta 2012. godine, na koji način je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

U dopuni ustavne žalbe od 26. novembra 2013. godine podnosilac je postavio i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, troškove za sastav ustavne žalbe i naknadu materijalne štete u smislu dosuđivanja celokupnog iznosa naknade razlike zarade, razlike u otpremnini, kao i naknade za neiskorišćen godišnji odmor za koji mu je odbijen tužbeni zahtev.

2. Saglasno odredi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 697/10 od 29. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev podnosioca pa je naloženo tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 4445 L. da tužiocu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za staž osiguranja sa uvećanim trajanjem od 12/15 za period od 1. aprila 1985. do 1. maja 2005. godine u visini utvrđenih stopa i minimalnih propisanih osnovica; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu, na ime razlike u zaradi za period od 1. maja 2002. do 10. maja 2005. godine, isplati iznose bliže označene u izreci, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da na ime razlike u otpremnini zbog prestanka radnog odnosa isplati tužiocu iznos bliže označen u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da na ime neisplaćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu isplati tužiocu određen iznos, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2058/11 od 9. marta 2012. godine, donetom po žalbama obe stranke, u stavu prvom izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 697/10 od 29. juna 2011. godine u njenom stavu prvom izreke, pa je u tom delu tužba odbačena; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u njenim stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke; u stavu trećem izreke preinačena je prvostepena presuda u njenom stavu petom izreke, tako što je tužilac obavezan da tuženoj isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 15.000 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da taj sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio deo tužbenog zahteva kojim je tražena isplata razlike u zaradi, razlike u otpremnini zbog prestanka radnog odnosa, kao i za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu, dajući dovoljne razloge koje prihvata i ovaj sud; da je odredbom člana 127. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94…13/02), koji se odnosi na plate civilnih lica, propisano da se ukupan iznos sredstava za plate ovih lica utvrđuje tako da prosečna osnovna plata ne može biti manja od jednog niti veća od četiri iznosa neto zarade koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici, na čijoj se teritoriji nalazi sedište saveznog ministarstva za odbranu, prema zvaničnom podatku objavljenom u službenom glasniku te republike, dok je u stavu 2. propisano da savezna vlada, ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. tog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj se teritoriji nalazi sedište saveznih ministarstva za odbranu, može umanjiti do 20% iznosa sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana; da se ocena zakonitosti upravnih akata i pravilnost obračuna visine plate ocenjuje u upravnom postupku pred nadležnim organom koji određuje plate i pred nadležnim sudom u upravnom sporu, što je u konkretnom slučaju izostalo, pa u tom pravcu tužilac nije dokazao osnov novčanog potraživanja, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da konačna i pravnosnažna odluka o visini plate predstavlja osnov za njenu isplatu, a ukoliko je isplata iznosa uskraćena u celini ili delimično zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, iz tog odnosa može proizaći eventualno obaveza na naknadu štete; da tužilac ni u provedenom postupku pred prvostepenim sudom, ni u žalbi, ne ističe činjenice i okolnosti da je pokretao upravni postupak, radi zaštite prava i eventualno ocene zakonitosti odluke u pogledu pravilnosti obračuna visine plate pred nadležnim organima koji određuje plate, niti je pokretao i vodio upravni spor; da stoga, kako ne postoji osnov za isplatu novčanog potraživanja na ime razlike zarada, to taj sud nalazi da je zahtev tužioca za isplatu razlike u otpremnini neosnovan, jer se ista obračunava u visini zarade zaposlenog i utvrđuje u visini koja je utvrđena opštim aktom i ugovorom o radu; da nisu osnovani žalbeni navodi tužioca da je tužena bila u obavezi da tužiocu isplati naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu, s obzirom na to da se tužilac dva puta, pismenim zahtevom obraćao tuženoj za naknadu - jer je tužilac tek uz žalbu dostavio zahtev za isplatu neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004/2005. godinu, koji je tužena primila 19. aprila 2005. godine, ali tužilac nije učinio verovatnim da nove činjenice bez svoje krivice nije mogao izneti do okončanja glavne rasprave u smislu člana 359. Zakona o parničnom postupku; da je odluka o troškovima postupka preinačena, imajući u vidu uspeh stranaka u sporu.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava na može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70% , a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.); da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u vojsci (član 152.). Odredbom člana 156. Zakona je propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka. Ustavni sud ukazuje da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u tim upravnim postupcima nije bilo isključeno odredbama tog Zakona.

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o parničnom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Iz navedenih razloga osporenim presudama, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe o „ignorisanju nalaza i mišljenja veštaka“ i o tome „gde su završavala sredstva iz budžeta za plate zaposlenih u Vojsci Jugoslavije“, izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-498/2008 od 10. februara 2010. godine).

Ustavni sud smatra da su osporene presude argumentovano i detaljno obrazložene, da je odgovoreno na bitne zahteve podnosioca u svemu, pa tako i u delu koji se odnosi na nenadležnost parničnog suda kada se zahtev tužioca svede isključivo na uplatu pripadajućih doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje i na odluku o troškovima parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da zastupničku funkciju u pogledu zaštite imovine koju koristi, odnosno kojom raspolaže i upravlja Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, obavlja Direkcija za imovinsko-pravne poslove Ministarstva, po deponovanom punomoćju Republičkog javnog pravobranilaštva, kod svih sudova, iz čega proizilazi da ocena sudova u pogledu troškova postupka nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu u kom se ističe povreda prava na pravično suđenje neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u tom delu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio relevantne dokaze da su sudovi poslednje isntance u drugim postupcima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili drugačije odluke od odluka osporenih ustavnom žalbom. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava, koje se zasnivaju na različitom postupanju Opštinskog suda u Leskovcu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud nije posebno cenio, s obzirom na to da su u prilog osnovanosti ovih navoda priložene pravnosnažne prvostepene presude Opštinskog suda u Leskovcu (P. 2487/05 od 9. januara 2006. godine, P. 2600/05 od 4. maja 2006. godine i P. 2488/05 od 22. februara 2007. godine), koje nisu ni bile predmet preispitivanja u žalbenom postupku pred nadležnim drugostepenim sudom, te u kojima je samo odlučivano o obavezivanju tužene na uplatu razlike penzijskih doprinosa tužiocima.

Uvidom u presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 800/10 i Gž. 664/10, koje je podnosilac priložio kao dokaz o povredi navedenog ustavnog prava, Ustavni sud konstatuje da činjenična i pravna pitanja kojima se bavio sud u osporenoj drugostepenoj presudi nisu identična kao u priloženim drugostepenim presudama. Naime, presudom Gž.1. 800/10 od 11. februara 2011. godine potvrđena je prvostepena presuda kojom je takođe odbijen zahtev civilnog lica na službi u VJ za isplatu razlike zarade, a dosuđena mu je samo razlika u otpremnini i razlika u naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor, na šta se tužena nije ni žalila. U presudi Gž.1. 664/10 od 1. septembra 2010. godine odbijene su žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda, kojom je tužiocu, koji je bio vojnik po ugovoru u činu mlađeg vodnika u VJ, dosuđena samo određena razlika na ime pripadajuće ugovorene otpremnine, dok je njegov zahtev za isplatu navodno manje isplaćene zarade, takođe pravnosnažno odbijen.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se dostavljene prvostepene i drugostepene presude ne mogu smatrati dokazima o različitom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pa time nema utemeljenja ni tvrdnja o učinjenoj povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode o povredi prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na pravni lek – žalbu protiv prvostepene presude, koje je i koristio, pri čemu pravo na žalbu ne sadrži i jemstvo uspeha u drugostepenom postupku ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo valjanog pravnog osnova.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ne navodi konkretne i činjenično utemeljene razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi tog ustavnog prava, već se samo usputno i neobrazloženo, u vidu jedne polurečenice (da je tužba podneta 28. aprila 2005. godine, a da je pravnosnažno presuđeno 9. marta 2012. godine), pozvao na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, ne iznoseći bilo kakve relevantne okolnosti koje bi ukazivale na eventualne propuste u radu i procesnu neefikasnost parničnih sudova. Takođe, u zahtevu postavljenom u ustavnoj žalbi tražen je samo poništaj osporenih presuda, ali ne i utvrđenje povrede označenog prava. Imajući u vidu navedeno, kao i to da se Ustavni sud kreće u granicama postavljenog zahteva, Sud se nije ni upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje i na to da je podnosilac postavio zahtev za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete po tom osnovu, tek u dopuni ustavne žalbe od 26. novembra 2013 godine. S tim u vezi, Ustavni sud dodatno ukazuje i da nije blagovremen zahtev za naknadu nematerijalne štete koji je podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev u ustavnoj žalbi postavljen (član 89. Zakona).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe za isplatu razlike u zaradi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti