Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih osuđujućih presuda u krivičnom postupku. Sud je utvrdio da podnosilac u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Tošovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Tošovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu K. 96/08 od 13. avgusta 2008. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž-1-10/10 od 20. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Tošović iz Kragujevca, preko punomoćnika Ognjena T. Petrovića, advokata iz Kragujevca, podneo je Ustavnom sudu 30. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu K. 96/08 od 13. avgusta 2008. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž-1-10/10 od 20. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 33. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da nijednim dokazom u toku krivičnog postupka vođenog protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, nije utvrđeno vreme navodnog izvršenja krivičnog dela; da prvostepeni sud, suprotno pravilima o oceni dokaza, nikada nije vršio uvid u putnu ispravu u cilju provere odbrane okrivljenog da je bio u inostranstvu u periodu od 2. novembra 2002. godine do 28. decembra 2002. godine, već je samo napomenuo da je izvršio uvid u putnu ispravu; da je putna isprava u originalu radi uvida neposredno predata članovima veća Apelacionog suda u Kragujevcu, što se u osporenoj presudi tog suda nigde ne pominje, niti ceni, a što je očigledno moralo biti učinjeno; da podnosilac ustavne žalbe naročito ukazuje na to da se u periodu od 25. januara 2003. godine do 19. marta 2003. godine nalazio u inostranstvu, što se jasno može utvrditi uvidom u putnu ispravu, a što nije cenjeno ni od strane prvostepenog ni od strane drugostepenog suda; da u vreme za koje je oglašen krivim okrivljeni nije ni mogao da izvrši krivično delo koje mu se stavljalo na teret, kako je to činjenično pogrešno utvrđeno od strane prvostepenog i drugostepenog suda; da podnosiocu ustavne žalbe nije bilo omogućeno da se proveri njegova odbrana, odnosno da se proveri iskaz saokrivljenog M.M. na kome se i zasniva osuda podnosioca; da je podnosilac ustavne žalbe predlagao saslušanje određenih svedoka, kao i da je pri ovom predlogu ostao i u izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude, ali da drugostepeni sud u svojoj presudi nigde nije cenio ove predloge odbrane, niti dao razloge zbog čega je ovaj predlog odbrane eventualno odbijen; da je Apelacioni sud u Kragujevcu u postupku po žalbi imao na raspolaganju nove činjenice i dokaze, u vidu originala putne isprave-pasoša, pa ostaje nejasno zbog čega isti nisu cenjeni, čime je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravno sredstvo — pravo na neposrednu odbranu okrivljenog u krivičnom postupku, shodno načelima neposrednosti, usmenosti i kontradiktornosti. Podnosilac ustavne žalbe je zahtevao da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenim aktima povređena označena ustavna prava i osporene presude poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu K. 96/08 od 13. avgusta 2008. godine u stavu prvom izreke okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim da je u saizvršilaštvu izvršio krivično delo falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i osuđen na kaznu zatvora, dok je u stavu drugom izreke saokrivljeni M.M. oslobođen od optužbe za izvršenje istog krivičnog dela; da je u obrazloženju prvostepene presude, na 44. stranici, između ostalog, navedeno: „da je sud u postupku odbio predloge odbrane da se u svojstvu svedoka sasluša adv. Z.M. iz Kragujevca, kao i Z.B, nalazeći da su okolnosti o kojima bi ovi svedoci mogli da se izjašnjavaju na nesumnjiv način utvrđene u postupku, ta da bi njihovo saslušanje vodilo nepotrebnom odugovlačenju postupka, kod inače nesumnjivo utvrđenog činjeničnog stanja ... sud je u postupku odbio i predlog za pribavljanje putnih isprava na ime Tošović Dragana i R.R. nalazeći da u spisima predmeta postoji dokaz vezan za sadržinu putne isprave Tošovića koji je bio cenjen i u prethodnom postupku i kao takav kao overena kopija sastavni deo spisa dostupan veću prilikom odluke, utvrđujući ... da je putna isprava sa kojom je okrivljeni kao važećom putnom ispravom ušao u Republiku Srbiju izdata 9. februara 2006. godine i kao takva bez značaja za odluku suda“; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž-1-10/10 od 20. maja 2010. godine, delimičnim uvažavanjem žalbi branioca okrivljene Z.R, okrivljenog i njegovog branioca, preinačena osporena prvostepena presuda u pogledu odluke o kazni u odnosu na ove optužene, tako što je Apelacioni sud okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od deset meseci, dok je u nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena; da je u obrazloženju drugostepene presude, na sedmoj stranici, navedeno da su „neosnovani i navodi žalbe branioca okrivljenog Tošovića da je sud povredio pravo odbrane ... jer nije izvršio uvid u putnu ispravu okrivljenog Tošovića iz koje se vidi da se isti nalazio u inostranstvu u periodu od 1. novembra 2002. godine do 28. decembra 2002. godine ... na stranama 31, 32, 33. i 34. obrazloženja ožalbene presude sud je dao jasne i ubedljive razloge upravo na okolnosti koje se pobijaju žalbom uključujući i razloge saizvršilaštva“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega. (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 18. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) propisano je da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju i da presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren (stav 1.), kao i da će, kada postoji sumnja u pogledu odlučnih činjenica koje čine obeležje krivičnog dela ili od kojih zavisi primena neke druge odredbe Krivičnog zakonika, sud u presudi ili rešenju koje odgovara presudi odlučiti u korist okrivljenog (stav 3.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovoljan sudskim odlukama kojima je utvrđeno da je učinio krivično delo i za koje mu je izrečena krivična sankcija. Podnosilac ustavne žalbe povrede označenih ustavnih prava obrazlaže tvrdnjama, koje na više mesta ponavlja, da postupajući sudovi nisu izveli i cenili sve predložene dokaze, kao i da, kako je izričito naveo u ustavnoj žalbi, „u vreme za koje je oglašen krivim nije ni mogao da izvrši krivično delo koje mu se stavljalo na teret, kako je to činjenično pogrešno utvrđeno od strane prvostepenog i drugostepenog suda“. Ustavni sud je najpre ispitao osnovanost tvrdnji iznetih u ustavnoj žalbi i razloga kojima se potkrepljuju istaknute povrede ustavnih prava, što je prethodna pretpostavka dopuštenosti ustavne žalbe.

U odnosu na tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da „nije utvrđeno vreme navodnog izvršenja krivičnog dela“, da prvostepeni sud, „suprotno pravilima o oceni dokaza, nikada nije vršio uvid u putnu ispravu u cilju provere odbrane okrivljenog“, kao i da postupajući sudovi ne cene predloge odbrane i ne daju razloge za njihovo odbijanje, Ustavni sud je utvrdio da upravo suprotno od ovih tvrdnji proizlazi iz obrazloženja osporenih presuda, kako prvostepene, tako i drugostepene. Postupajući sudovi su, na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, pri tome detaljno obrazloživši zašto predloženi, a neizvedeni dokazi, nisu od takvog značaja. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je sud na ovaj način „postupao suprotno pravilima o oceni dokaza“, kao i ostale navedene tvrdnje, posledice su njegovog pogrešnog tumačenja pozitivnopravnih propisa i stoga predstavljaju subjektivne stavove, nepotkrepljene bilo kakvim dokazima.

Ustavni sud ukazuje na to da je podnosiocu ustavne žalbe, nakon donošenja prvostepene osuđujuće presude, bilo dostupno zakonom predviđeno pravno sredstvo, odnosno žalba protiv te presude, koje je on i iskoristio kako neposredno, tako i preko svog branioca. Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan odlukom drugostepenog suda o žalbi protiv prvostepene presude, u suštini, zahteva od Ustavnog suda da umesto i nakon nadležnih sudova ceni izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u predmetnom krivičnom postupku. Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim dokazima, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije bio slučaj.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i krećući se u okviru zahteva i navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da je u ustavnoj žalbi neophodno navesti ustavnopravne razloge koji potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ove razloge, odnosno ustavna žalba ne sadrži razloge kojima bi bila dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda i predmetnog krivičnog postupka u celini. Ustavni sud tvrdnje sadržane u ustavnoj žalbi ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju primenjivali pravo na ustavno neprihvatljiv i proizvoljan način koji bi doveo da povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević