Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse. Različite odluke viših sudova u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama u vezi sa naknadom zarade za zaposlene sa KiM stvaraju pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. T. iz P, sa boravištem u V. M. L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V. T. protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.1 261/11 od 13. maja 2011. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V . T. iz P, sa boravištem u V. M. L, je 20. septembra 2011. godine, preko punomoćnika S. Č. iz N, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.1261/11 od 13. maja 2011. godine, zbog povrede prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi: da je pre napuštanja P. zbog poznatih događaja na KiM, bila raspoređena na poslovima i radnim zadacima referenta u Opštinskom sudu u P; da u spornom periodu nije bila radno angažovana; da joj je od novembra 1999. godine do avgusta 2003. godine vršena isplata plate u visini od 80% u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije i Komiteta za saradnju sa civilnom misijom UN 03 broj 80/16 od 25. januara 2000. godine, a da je od 1. septembra 2003. godine primala minimalnu zaradu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 4586/03-001 od 17. jula 2003. godine u iznosu od 4.600,00 dinara, što nije visina minimalne zarade; da je podnela Opštinskom sudu u Prizrenu, čije je sedište bilo u Kruševcu tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od januara 2003. godine do avgusta 2005. godine kada joj je isplaćivana minimalna zarada u skladu Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine; da je predmet tužbenog zahteva naknada štete, jep joj tužena nije omogućila da radi, iako je bilo mogućnosti, s obzirom na to da su radno angažovani mnogi radnici; da je prvostepenom presudom Osnovnog suda u Kruševcu usvojen njen tužbeni zahtev; da je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo osporenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio njen tužbeni zahtev kao neosnovan, pogrešno nalazeći da podnositeljka nema pravo na naknadu štete, jer je primala naknadu plate u skladu sa navedenim Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine, a ne zaradu u skladu sa Zakonom, s obzirom na to da za isplatu zarade nije bilo osnova, jer tužilja nije ostvarila rad kod tužene i da tužilja nije ni podnosila pismeni zahtev za svoje radno angažovanje, pa se samim tim prećutno saglasila sa stanjem da ne radi, i onemogućila tuženu da o takvom zahtevu odluči bilo donošenjem odgovarajućeg rešenja o raspoređivanju, bilo rešavanjem njenog radno pravnog statusa na drugi način. Podnositeljka je predložila da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zapgapu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela Opštinskom sudu u Prizrenu, čije je sedište bilo u Kruševcu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period 1. januara 2003. godine do 31. avgusta 2005. godine.

Osnovni sud u Kruševcu - Sudska jedinica u Varvarinu je presudom Š.1023/10 (06) od 15. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilja obavljala poslove radnog mesta referenta u Opštinskom sudu u Prizrenu do juna 1999. godine; da tužilja u spornom periodu nije bila radno angažovana; da joj u navedenom periodu isplaćivana minimalna zarada u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-01 od 17. jula 2003. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž.1261/11 od 13. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude je utvrdio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u tuženom periodu iz razloga što je na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine tužilji isplaćivana naknada zarade, a ne zarada u skladu sa zakonom, s obzirom na to da za isplatu zarade nije bilo osnova, jer tužilja nije ostvarila rad kod tužene, a sa druge strane Zaključkom nije regulisan radnopravni status zaposlenih sa područja Kosova i Metohije, pa ni tužilje, zbog čega i nije bilo određeno da se isplaćuje zarada, već naknada zarade kao novčano davanje koje ima karakter socijalnog davanja radi obezbeđenja socijalne sigurnosti zaposlenih, i to u visini koja nije niža od minimalne zarade; da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tužena tužilji nezakonito umanjila zaradu, a koji se zasniva na činjenici da nije donet pojedinačni akt, odnosno rešenje kojim bi se utvrdilo umanjenje zarade; da činjenica da tužena nije donela odgovarajuće rešenje o umanjenju zarade tužilje i posebno rešenje o radnopravnom statusu tužilje, kojim bi njen radni status bio uređen na drugačiji način od njegovog uređenja kod zasnivanja radnog odnosa, već je isplata naknade vršena po osnovu Zaključka Vlade od 17. jula 2003. godine, iz iznetih razloga, i da ne predstavlja osnov odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da tužilja nije ni podnosila pismeni zahtev za svoje radno angažovanje, pa se samim tim prećutno saglasila sa stanjem da ne radi i onemogućila tuženu da o takvom zahtevu odluči bilo donošenjem odgovarajućeg rešenja o raspoređivanju, bilo rešavanjem njenog radnopravnog statusa na drugi način; da i pored činjenice da tužilja nije bila radno angažovana bez svoje krivice stoji i činjenica da tome nije doprinela ni tužena, zbog čega ne postoji osnov odgovornosti tužene kao poslodavca za štetu koju tužilja tužbom traži i da pored toga, drugostepeni sud ističe da je Ustavni sud Odlukom od 16. aprila 2010. godine objavljenom u „Službenom glasniku Pepublike Crbije", broj 56/2010 od 10. avgusta 2010. godine, utvrdio da Zaključak Vlade Republike Srbije 02-4586/03-001 od 17. jula 2003. godine nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom i da isti prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, što dalje znači da odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo, zbog čega se i ne može primeniti na period pre objavljivanja i biti osnov za naknadu štete koju tužilja potražuje.

4. Podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presude za koje je smatrala da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se ona nalazila u osporenom postupku. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Okružni sud u Beogradu je Gž1. 1204/05 od 31. oktobra 2005. godine potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu Š. 975/04 od 13. decembra 2004. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev S. C. i obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo pravde da tužilji na ime razlike u plati za period od 1. januara 2004. godine do 30. juna 2004. godine isplati iznos od 117.030,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

Okružni sud u Prištini je presudom Gž. 62/08 od 19. juna 2008. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Prištini P. 180/07 od 22. januara 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev V. Đ. pa je obavezana tužena Republika Srbija da tužilji na ime naknade štete zbog umanjene zarade za period od 1. maja 2004. godine do 31. oktobra 2007. godine isplati iznos od 437.593,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

Okružni sud u Prištini je presudom Gž. 135/09 od 16. juna 2009. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Prištini Š. 215/08 od 12. maja 2009. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev S. T. pa je obavezana tužen Kliničko bolnički centar Priština sa sedištem u Gračanici da tužilji na naknade štete zbog umanjene zarade za period od 1. juna 2007. godine do 28. februara 2009. godine isplati iznos od 444.636,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (član 81. stav 1.) i da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini 45% zarade koju bi ostvario da radi za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini (član 87.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik PC", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.) i da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini (član 116. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93,22/99, 23/99, 35/99,44/99) je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.) i da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud u Prištini i Okružni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance u konkretnim slučajevima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneli različite presude u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu je utvrđeno: da nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u tuženom periodu iz razloga što je na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine tužilji isplaćivana naknada zarade, a ne zarada u skladu sa zakonom, s obzirom da za isplatu zarade nije bilo osnova, jer tužilja nije ostvarila rad kod tužene, a osim toga navedenim zaključkom nije regulisan radnopravni status zaposlenih sa područja Kosova i Metohije, pa ni tužilje, zbog čega i nije bilo određeno da se isplaćuje zarada, već naknada zarade kao novčano davanje koje ima karakter socijalnog davanja radi obezbeđenja socijalne sigurnosti zaposlenih i to u visini koja nije niža od minimalne zarade, kao i da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tužena tužilji nezakonito umanjila zaradu, a koji se zasniva na činjenici da nije donet pojedinačni akt, odnosno rešenje kojim bi se utvrdilo umanjenje zarade, jer isti ne može predstavljati osnov odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da tužilja nije ni podnosila pismeni zahtev za svoje radno angažovanje, pa se samim tim prećutno saglasila sa stanjem da ne radi, i onemogućila tuženu da o takvom zahtevu odluči bilo donošenjem odgovarajućeg rešenja o raspoređivanju, bilo rešavanjem njenog radnopravnog statusa na drugi način.

Međutim, presudama Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1204/05 od 31. oktobra 2005. godine, Okružnog suda u Prištini Gž. 62/08 od 19. juna 2008. godine i Okružnog suda u Prištini Gž. 135/09 od 16. juna 2009. godine je utvrđeno: da su tužilje imale status neraspoređenih radnika i da im nije bilo omogućeno da se radno angažuju u spornim periodima, te da takvo nezakonito postupanje tužene u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi odredbi člana 1.-6. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, predstavlja osnov njene odgovornosti za štetu u vidu izostalih razlika u platama koje su tužilje trpele bez svoje krivice.

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je ovakva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije", od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije", od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je činjenica da su Okružni sud u Beogradu i Okružni sud u Prištini, kao sudovi poslednje instance, pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili drugačije odluke od osporene odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe.

Navedena okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik PC", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu podnositeljke usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke iz člana 35. stav 2. Ustava, kojom se svakom licu, pored ostalog, jemči pravo na naknadu materijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ. Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da se postupanje organa tužene ne može okvalifikovati kao protivpravno i da, samim tim, ne postoje uslovi za odgovornost tužene za štetu.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije imala pravo na punu platu zbog toga što nije faktički radila i da je ona primala naknadu plate u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnositeljke da je osporenom presudom povređeno njeno pravo na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Činjenica da je Ustavni sud doneo Odluku kojom je utvrdio da navedeni podzakonski akt nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za drugačije rešavanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, jer je podnositeljka ustavne žalbe samo na osnovu obavljanja rada u spornom periodu mogla da ostvari pravo na platu, čega nije bilo u konkretnom slučaju.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka. Ovakav pravni stav je Ustavni sud već zauzeo u predmetima Už-1816/2010, Už- 2747/2010, Už-5132/2010 i Už-5157/2010.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti