Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti drugostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao pet i po godina, prvenstveno zbog nerazumno dugog trajanja žalbenog postupka od preko tri godine, što se pripisuje neažurnosti suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4282/2010
18.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Markovića iz Dušanova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ivana Markovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1843/05, a potom pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1605/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Marković iz Dušanova je 1. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1843/05, a potom pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1605/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužba u predmetnoj parnici podneta 31. marta 2005. godine, a da je pravnosnažno odlučeno presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1605/10 od 17. juna 2010. godine, koju je punomoćnik podnosioca primio 7. septembra 2010. godine; da Okružni sud u Leskovcu o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1843/05 od 27. novembra 2006. godine nije odlučio više od tri godine, odnosno sve do početka primene novog Zakona o uređenju sudova, kada je Apelacioni sud u Nišu prezueo predmet i na sednici veća održanoj 16. februara 2010. godine usvojio žalbu podnosioca i ukinuo navedenu prvostepenu presudu. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu nerazumno dugim trajanjem parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, prizna mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000 dinara i dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1605/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 31. marta 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog "Graditelj" AD iz Leskovca, radi isplate uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, u iznosu od 14.292 dinara, sa zateznom kamatom počev od 21. decembra 2004. godine do konačne isplate. Predmet je dobio broj P. 1843/05.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio sudu 26. aprila 2005. godine. U periodu do prvog presuđenja (27. novembar 2006. godine) zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri održano, dok je isto toliko ročišta odloženo, uglavnom radi izjašnjenja parničnih stranaka o pismenim dokazima koji su u periodima između dva ročišta združivani spisu parničnog predmeta.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1843/05 od 27. novembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Presuda je tužiocu uručena 5. decembra 2006. godine, a tuženom 7. decembra 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž1. 526/10 od 16. februara 2010. godine kojom je žalbu usvojio, presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1843/05 od 27. novembra 2006. godine ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Po žalbi tužioca je najpre postupao Okružni sud u Leskovcu, a nakon 1. januara 2010. godine Apelacioni sud u Nišu. Drugostepeni postupak je trajao od 25. decembra 2006. godine do 26. februara 2010. godine, kada su spisi vraćeni Osnovnom sudu u Leskovcu.

Osnovni sud u Leskovcu je u ponovnom postupku ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 27. april 2010. godine odložio, kako bi tužilac precizirao tužbeni zahtev u skladu sa uputstvima Apelacionog suda u Nišu. Nakon toga, ročište zakazano za 3. jun 2010. godine nije održano, zbog nepostojanja dokaza da je tuženi uredno pozvan na to ročište. Na ročištu održanom 17. juna 2010. godine, sud je, nakon saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke i čitanja svih do tada izvedenih dokaza, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1605/10 od 17. juna 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da mu na ime naknade štete po osnovu uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti isplati iznos od 14.292 dinara, sa zateznom kamatom počev od 21. decembra 2004. godine do konačne isplate. Presuda P1. 1605/10 od 17. juna, protiv koje nije bilo žalbe, tužiocu je uručena 1. septembra 2010. godine, a tuženom 20. septembra 2010. godine. Klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti nosi datum 1. oktobar 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 ) koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 31. marta 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je okončana donošenjem presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1605/10 od 17. juna 2010. godine, koja je postala pravnosnažna 1. oktobra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala pet godina i šest meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za petoipogodišnje trajanje parnice .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje Okružnog suda u Leskovcu koji o žalbi podnosioca nije odlučivao počev od 25. decembra 2006. godine do 1. januara 2010. godine, kada je predmet prešao u nadležnost Apelacionog suda u Nišu, koji je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1843/05 od 27. novembra 2006. godine drugostepeno rešenje doneo 16. februara 2010. godine. Ustavni sud smatra da se navedeno trajanje žalbenog postupka od tri godine i dva meseca, u kome nije bilo otvaranja rasprave i sprovođenja dokaznog postupka, može smatrati nerazumno dugim. Ovakav stav, povodom neefikasnog postupanja istog okružnog suda u žalbenom postupku, Ustavni sud je izneo u odlukama Už-2845/2010 od 20. decembra 2012. godine i Už-2561/2010 od 12. juna 2013. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio najpre pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1843/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1605/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u izreci.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da je predmet osporenog parničnog postupka bila isplata novčanog iznosa od 14.292 dinara, sa zateznom kamatom počev od 21. decembra 2004. godine do konačne isplate. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da podnosilac, i pored utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, nije pretrpeo značajnu štetu, niti je dugo trajanje parnice moglo dovesti do ozbiljnih posledica po njega.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu .

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti drugostepenog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti