Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku upisa u imenik advokata

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za upis u imenik advokata, koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete zbog neažurnosti advokatskih komora i suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4283/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz S . M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Advokatskom komorom Vojvodine u predmetu broj 629/93 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. M . izjavljena protiv rešenja Upravnog odbora Advokatske komore Srbije broj 09/09 od 28. marta 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8957/10 (2009) od 7. jula 2011. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz S . M . je 20. septembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog odbora Advokatske komore Srbije broj 09/09 od 28. marta 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8957/10 (2009) od 7. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je, takođe, istakao i da mu je u predmetnom upravnom postupku u kome su doneti osporeni pojedinačni akti, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno navedenom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu pre proglašenja nezavisnosti Republike Hrvatske, rešenjem nadležnog ministarstva od 23. jula 1991. godine, odobreno polaganje pravosudnog ispita prema propisima koji su važili na teritoriji SFRJ i da mu je svjedodžba o položenom ispitu izdata na osnovu zakona koji je donet takođe na području SFRJ; da je podnosilac ustavne žalbe položio pravosudni ispit pred ispitnom komisijom Ministarstva pravosuđa i uprave Republike Hrvatske, prema svjedodžbi od 19. juna 1992. godine; da je Republika Hrvatska i nakon otcepljenja preuzela sve bitne savezne i republičke propise SFRJ po kojima je podnosilac polagao pravosudni ispit, te da se i pravosudni ispit u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji polagao na osnovu istog programa kojim se proveravalo poznavanje istih saveznih propisa; da je Advokatskoj komori Vojvodine moralo biti poznato iz zahteva za upis u Imenik advokata da je podnosilac "imao neprijatnosti sa Odvjetničkom komorom Hrvatske i da je zbog ratnog stanja morao napustiti Republiku Hrvatsku i preseliti se u S. M ."; da je rešenjem Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine broj 62/93 od 29. decembra 1993. godine neosnovano odbijen zahtev podnosioca za upis u Imenik advokata, sa obrazloženjem da je podnosilac položio pravosudni ispit pred nadležnim organom Republike Hrvatske nakon što se Republika Hrvatska otcepila od Savezne Republike Jugoslavije, pa je pravosudni ispit položio u stranoj zemlji i zbog toga mu ne može biti priznat u Saveznoj Republici Jugoslaviji, kao uslov za upis u Imenik advokata; da je po žalbi podnosioca Veće Advokatske komore Vojvodine donelo rešenje kojim je žalba podnosioca odbijena, ali da je po tužbi podnosioca Okružni sud u Novom Sadu presudom U. 72/94 od 30. marta 1995. godine poništio drugostepeno rešenje; da se podnosilac 22. januara 2002. godine obratio Okružnom sudu u Novom Sadu sa zahtevom za donošenje rešenja o izvršenju presude Okružnog suda u Novom Sadu U. 72/94, a da se ovaj sud rešenjem Ui. 1/02 od 31. januara 2002. godine oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Vrhovnom sudu Srbije na dalju nadležnost; da je Vrhovni sud presudom Ui. 25/03 od 3. februara 2003. godine uvažio zahtev podnosioca i naložio Advokatskoj komori Srbije da u roku od 30 dana odluči o žalbi podnosioca; da je Advokatska komora Srbije rešenjem broj 97-2/05 od 16. maja 2005. godine odbila žalbu podnosioca, zauzimajući isti pravni stav kao i prvostepeni upravni organ; da je protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac blagovremeno pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je presudom U. 3915/05 od 28. decembra 2006. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio rešenje Advokatske komore Srbije, zbog toga što tuženi organ nije uopšte ocenio ni jedan od navoda podnosioca, niti je obrazložio zbog čega ih nije prihvatio, a nije se pozvao ni na pravne propise koji upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu; da je Advokatska komora Srbije donela novo rešenje broj 09/09 od 28. marta 2009. godine kojim je žalba podnosioca ponovo odbijena kao neosnovana, s obrazloženjem da je svjedodžba o položenom pravosudnom ispitu javna isprava – dokument izdat od strane druge države, te da podatak da li ta država koristi iste propise ili ne nije od značaja; da je protiv navedenog osporenog rešenja podnosilac blagovremenom tužbom pokrenuo upravni spor u kojem je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu doneo osporenu presudu U. 8957/10 (2009) od 7. jula 2011. godine, kojom je odbio tužbu podnosioca; da je osporenim rešenjem Advokatske Srbije broj 09/09 od 28. marta 2009. godine i osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu U. 8957/10 (2009) od 7. jula 2011. godine, povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje usled pogrešne primene materijalnog prava; da je u predmetnom upravnosudskom postupku povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je postupak vođen preko 17 godina.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu povređena Ustavom zajemčena prava na koja ukazuje u ustavnoj žalbi, kao i da poništi osporene pojedinačne akte. Takođe je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Sabor Republike Hrvatske je, nakon sprovedenog referenduma o suverenosti i samostalnosti, na osnovu člana 140. stav 1. Ustava Republike Hrvatske, 25. juna 1991. godine doneo ustavnu odluku o kojom se Republika Hrvatska proglašava samostalnom i suverenom državom, objavljenu u „Narodnim novinama Republike Hrvatske“, broj 31/1991. Sabor Republike Hrvatske je 8. oktobra 1991. godine doneo odluku o raskidu državno -pravne veze sa ostalim republikama i pokrajinama dotadašnje SFRJ, koja je objavljena u „Narodnim novinama Republike Hrvatske“, broj 53/1991. Savezno veće Skupštine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na osnovu predloga i saglasnosti Narodne Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Crne Gore, donelo je Ustav Savezne Republike Jugoslavije 22. aprila 1992. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je položio pravosudni ispit pred ispitnom komisijom Ministarstva pravosuđa i uprave Republike Hrvatske 19. juna 1992. godine, što je potvrđeno i svjedodžbom od 20. jula 1992. godine koju je izdalo isto ministarstvo. U svjedodžbi je navedeno da je ista doneta na osnovu propisa Republike Hrvatske, tačnije člana 18. stav 3. Zakona o pripravnicima u pravosudnim organima i pravosudnom ispitu, objavljenog u „Narodnim novinama Republike Hrvatske“, br. 54/74, 29/78 i 13/90. Podnosilac je podneo zahtev za upis u Imenik advokata Advokatske komore Vojvodine, koji je odbijen rešenjem broj 629/93 od 29. decembra 1993. godine, jer podnosilac nije položio pravosudni ispit pred Komisijom pri Ministarstvu pravde Republike Srbije ili Crne Gore, već pred nadležnim organom strane države, pa nije ispunio uslov za upis u Imenik advokata propisan odredbom člana 29. stav 2. tačka 4. tada važećeg Zakona o advokaturi i službi pravne pomoći („Službeni glasnik SRS“, br. 27/77, 1/88 i 42/98). Podnosilac je protiv navedenog prvostepenog rešenja uložio žalbu drugostepenom Veću Advokatske komore Vojvodine, koje je njegovu žalbu odbilo rešenjem broj V – 2/94 od 11. marta 1994. godine, navodeći u obrazloženju da Savezna Republika Jugoslavija i Republika Hrvatska nisu međusobno priznate države, pa je podnosilac dužan da nostrifikuje ispravu o položenom pravosudnom ispitu ili da ponovo polaže pravosudni ispit u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ukoliko želi da se upiše u Imenik advokata Advokatske komore Vojvodine. Protiv ovog rešenja podnosilac je tužbom pokrenuo upravni spor pred Okružnim sudom u Novom Sadu, koji je svojom presudom U. 72/94 od 30. marta 1995. godine tužbu uvažio i poništio osporeno, sa obrazloženjem da je, protivno članu 33. stav 1. Zakona o advokaturi i pravnoj pomoći, bilo doneto od strane nenadležnog organa. Ovo stoga što je Ustavnim zakonom o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije bilo predviđeno da pokrajinski zakoni prestaju da važe danom stupanja na snagu ovog zakona, 10. marta 1993. godine, pa se na pitanja i odnose koji su bili regulisani pokrajinskim zakonima imaju primenjivati odgovarajući republički zakoni i propisi, odnosno u konkretnom slučaju navedena odredba člana 33. stav 1. Zakona o advokaturi i pravnoj pomoći, kojim je propisano da o žalbi protiv rešenja kojim se odbija upis u Imenik advokata odlučuje Advokatska komora Srbije kao drugostepeni upravni organ u predmetnoj upravnoj stvari. Kako Advokatska komora nije odlučila o žalbi podnosioca u zakonskom roku od 30 dana, podnosilac je podneskom od 25. septembra 1995. godine od Advokatske komore Srbije zatražio da donese drugostepeno rešenje umesto poništenog rešenja Veća Advokatske komore Vojvodine, ali Advokatska komora Srbije po ovom podnesku nije postupila.

Podnosilac se 21. februara 2002. godine obratio Okružnom sudu u Novom Sadu sa zahtevom da sud izvrši svoju presudu U. 72/94 od 30. marta 1995. godine donošenjem rešenja kojim će sam odlučiti o žalbi podnosioca, tako što će njegovu žalbu uvažiti i preinačiti rešenje Advokatske komore Vojvodine broj 629/93 od 29. decembra 1993. godine. Okružni sud u Novom Sadu je 31. januara 2002. godine doneo rešenje Ui. 1/02 kojim se oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Vrhovnom sudu Srbije. Vrhovni sud Srbije je presudom Ui. 25/03 od 3. februara 2003. godine usvojio zahtev podnosioca i naložio Advokatskoj komori Srbije da u roku od 30 dana odluči o njegovoj žalbi protiv rešenja Advokatske komore Vojvodine broj 629/93 od 29. decembra 1993. godine. Postupajući po navedenoj presudi, Upravni odbor Advokatske komore Srbije je rešenjem broj 97-2/05 od 16. maja 2005. godine odbio žalbu podnosioca, zauzevši isti pravni stav kao Advokatska komora Vojvodine. Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac je podizanjem tužbe pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je presudom U. 3915/05 od 28. decembra 2006. godine podnosiočevu tužbu uvažio i poništio rešenje Advokatske komore Srbije, s obrazloženjem da tuženi organ nije uopšte cenio ni jedan od navoda podnosioca, nije obrazložio zašto ih nije prihvatio, nije se uopšte pozvao na pravne propise, niti je izneo razloge koji bi, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućivali na rešenje koje je dato u dispozitivu, čime je povredio odredbu člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Advokatska komora Srbije je u ponov nom postupku donela osporeno rešenje broj 09/09 28. marta 2009. godine, kojim je ponovo odbila žalbu podnosioca, sa obrazloženjem da je podnosilac položio pravosudni ispit u stranoj državi i da je predmetna svjedodžba javna isprava izdata od strane druge države, a da Zakonom o pravosudnom ispitu ("Službeni glasnik RS", br. 67/93 i 16/97) nije predviđena mogućnost nostrifikacije uverenja o položenom pravosudnom ispitu pred nadležnim organima strane države. Dalje je navedeno da podatak da li strana država koristi iste propise nije od značaja, te da podnosilac nije ispunio uslov za upis u Imenik advokata propisan članom 4. stav 1. tačka 2. Zakona o advokaturi ("Službeni list SRJ", br. 24/98, 26/98, 69/2000, 11/02 i 72/02). Podnosilac je protiv navedenog rešenja podneo tužbu i pokrenuo upravni spor 7. maja 2009. godine, u kojem je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu doneo osporenu presudu U. 8957/10 (2009) od 7. jula 2011. godine, kojom je odbio tužbu podnosioca, zauzimajući isto pravno shvatanje kao Upravni odbor Advokatske komore Srbije, odnosno da je podnosilac položio pravosudni ispit u stranoj državi, odnosno da u našoj državi nema položen pravosudni ispit u smislu odredbe člana 29. stav 2. tačka 4. Zakona o advokaturi i pravnoj pomoći, odnosno odredbe člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o advokaturi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Članom 1. Zakona o pravosudnom ispitu ("Službeni glasnik RS", broj 67/93) predviđeno da je svrha pravosudnog ispita provera stručne osposobljenosti za obavljanje funkcija i poslova za koje je zakonom ili drugim propisom kao uslov predviđen taj ispit.

Zakonom o advokaturi i službi pravne pomoći („Službeni glasnik SRS“, br. 27/77, 1/88 i 42/98) bilo je propisano: da pravo na upis u imenik advokata ima lice koje, između ostalih, ispunjava uslove da je državljanin SFRJ i da je položio pravosudni ispit, odnosno drugi ispit koji je izjednačen sa pravosudnim ispitom (član 29. stav 2. tač. 1. i 4.); da protiv rešenja kojim se odbija zahtev za upis u imenik advokata podnosilac zahteva može da izjavi žalbu Advokatskoj komori Srbije u roku od 15 dana od prijema rešenja (član 33. stav 1.).

Zakonom o advokaturi („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 24/12-US) predviđeno je: da pravo upisa u imenik advokata ima lice koje, između ostalih, ispunjava uslove da je jugoslovenski državljanin i da je diplomirani pravnik s položenim pravosudnim ispitom (član 4. stav 1. tač . 1 ) i 2) ); da državljanin druge države koji po pravu te države ispunjava uslove za bavljenje advokaturom ima pravo upisa u imenik advokata, uz postojanje uzajamnosti (član 4. stav 3.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SFRJ", br. 4/77 i 36/77 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94) bilo je propisano: da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen; da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude; da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 62.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donese na osnovu člana 42. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 64. stav 1.); da će po takvom zahtevu sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan dati ovo obaveštenje odmah, a najdocnije u roku od sedam dana , da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa , da će sud ovo rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor; da je organ nadležan za izvršenje dužan je bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 64. stav 2.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) bilo je predviđeno: da se nadležnim organom, u smislu ovog zakona, smatraju se državni organi i preduzeća ili druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima (član 5.); da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 63. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97, i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev (član 116.); da obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (član 199. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih relevantnih zakonskih odredaba, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao sedamnaest godina i sedam meseci (od decembra 1993. do jula 2011. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda), ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni upravni postupak pre stupanja na snagu Ustava već trajao punih trinaest godina, pa su nadležni organi, odnosno organizacije kojima je u predmetnoj upravnoj stvari povereno vršenje javnog ovlašćenja, a pre svega Advokatska komora Srbije, morali pokazati naročitu ažurnost prilikom postupanja. Nasuprot tome, Advokatskoj komori Srbije je bilo potrebno dve godine i tri meseca da postupi po presudi Vrhovnog suda Ui. 25/03 od 3. februara 2003. godine, kojom joj je bilo naloženo da u roku od 30 dana odluči o žalbi podnosioca koju je uložio protiv rešenja Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine broj 62/93 od 29. decembra 1993. godine. Nakon što je Advokatska komora Srbije donela navedeno drugostepeno rešenje broj 97-2/05 16. maja 2005. godine, Vrhovni sud ga je, po tužbi podnosioca, poništio presudom U. 3915/05 od 28. decembra 2006. godine, a Advokatskoj komori Srbije je u ponov nom postupku ponovo trebalo dve godine i tri meseca da donese novo rešenje broj 09/09 od 28. marta 2009. godine, kojim je žalba podnosioca ponovo odbijena. U upravnom sporu koji je po tužbi podnosioca bio pokrenut 7. maja 2009. godine, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je doneo presudu tek 7. jula 2011. godine, dakle nakon dve godine i dva meseca. Evidentno je, prema tome, neažurno postupanje drugostepenog upravnog organa, odnosno organizacije kojoj je povereno vršenje javnog ovlašćenja u svojstvu drugostepenog upravnog organa, i suda u predmetnom postupku, a prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude u predmetima ''Pavlyulynets v. Ukraina'' , od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' , od 10. juna 2008. godine).

Što se tiče kriterijuma ponašanja podnosioca u predmetnom postupku, činjenica je da je podnosilac bio neaktivan u periodu od 25. septembra 1995. godine, kada je od Advokatske komore Srbije bezuspešno zahtevao da donese drugostepeno rešenje umesto poništenog rešenja Veća Advokatske komore Vojvodine, do 21. februara 2002. godine, kada se obratio Okružnom sudu u Novom Sadu sa zahtevom da sud izvrši svoju presudu U. 72/94 od 30. marta 1995. godine. Takođe, podnosilac je i u periodu nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije Ui. 25/03 od 3. februara 2003. godine, kojom je Advokatskoj komori Srbije naloženo da u roku od 30 dana odluči o njegovoj žalbi protiv prvostepenog rešenja od 29. decembra 1993. godine, mogao pokrenuti upravni spor zbog „ćutanja drugostepenog organa uprave“, saglasno navedenoj odredbi člana 24. stav 1. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, pa ovo svoje procesno pravo nije iskoristio. Isto tako mu je na raspolaganju bila i mogućnost da, nakon što je Vrhovni sud Srbije presudom U. 3915/05 od 28. decembra 2006. godine poništio rešenje Advokatske komore Srbije broj 97-2/05 od 16. maja 2005. godine, od nadležnog suda traži donošenje drugostepenog upravnog akta, odnosno da od nadležnog suda traži rešavanje u „sporu pune jurisdikcije“, shodno navedenoj odredbi člana 63. stav 1. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Međutim, i pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe, koji nije koristio sva svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja upravnog postupka koji se vodio po njegovom zahtevu, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda i upravnih organa da preduzmu sve mere kako bi se predmet iz njihove nadležnosti što pre okončao (videti Odluku Ustavnog suda Už-4147/2012 od 20. februara 2013. godine). Činjenica je da je predmetni upravni postupak nakon navedenog podnosiočevog obraćanja Okružnom sudu u Novom Sadu trajao još devet godina i pet meseci i da su u tom periodu nadležni organi (odnosno organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja) pred kojima se vodio postupak bili nedovoljno ažurni.

U pogledu značaja predmeta spora za podnosioca, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu za učlanjivanje u advokatsku komoru, odnosno o zahtevu za odobrenje da na teritoriji Republike Srbije obavlja profesiju za koju se školovao, odluči u okviru standarda razumnog roka. U vezi sa time, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih pitanja, a da pravna pitanja, premda u izvesnoj meri kompleksna, ni u kom slučaju nisu iziskivala postupak u ukupnom trajanju od sedamnaest godina i sedam meseci, odnosno devet godina i pet meseci nakon navedenog perioda podnosiočeve neaktivnosti.

Stoga je Ustavni sud ocenio da ni nivo složenosti predmetnog upravnog postupka, niti neaktivnost podnosioca u jednom periodu njegovog trajanja, ne mogu biti od odlučnog značaja, imajući u vidu ukupno trajanje spornog postupka, kao i navedenu neefikasnost i neažurnost upravnog organa (organizacije kojoj je povereno vršenje javnog ovlašćenja) i suda. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenim rešenjem Advokatske komore Srbije broj 09/09 od 28. marta 2009. godine i osporenom presudom Upravnog suda, Odeljenje u Kragujevcu U. 8957/10 (2009) od 7. jula 2011. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje usled pogrešne primene materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da se navedeni osporeni akti zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom, nearbitrernom tumačenju merodavnog prava, te da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi u ovom pogledu potkrepili podnosiočeve tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, što nije u njegovoj nadležnosti. Stoga je Ustavni sud, odlučujući kao u tački 2. izreke, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7. Zakona o Ustavnom sudu, nisu ispunjene pretpostavke za postupanje i odlučivanje po navedenom zahtevu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i (ne)aktivnost podnosioca u toku trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku upisa u imenik advokata

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti