Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu podnosilaca. Zbog nemogućnosti naplate utvrđenih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad društvenim preduzećem, država je obavezana da im isplati naknadu materijalne štete u visini njihovih potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . N, JMBG..., N. R . i S . I, svih iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N, N . R . i S . I . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim s udom u Leskovcu u predmetu St. 11/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 11/10, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. N, N . R . i S . I . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 596/2015 od 28. januara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N, JMBG…, N. R . i S . I , svi iz Leskovca, podneli su Ustavnom sudu, 17. aprila 2014. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10. Podnosioci ustavne žalbe su istakli zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i naknadu troškova po ovoj žalbi. Predmet je bio zaveden pod brojem Už- 2506/2014.

Imajući u vidu da je odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koje su počele da se primenjuju 21. maja 2014. godine, predviđeno novo posebno pravno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, a o kome odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustupio predmet Privrednom apelacionom sudu na dalju nadležnost.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 110/15 od 20. avgusta 2015. godine je utvrđeno da je predlagačima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10. Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, Privredni apelacioni sud je dopisom R4 St. 110/15 od 13. jula 2016. godine ustupio predmet Ustavnom sudu, radi odlučivanja o istaknutoj povredi prava na imovinu i zahtevu za naknadu materijalne štete. Predmet je zaveden pod novim brojem Už-4284/2016.

Podnosioci ustavne žalbe su dopunom ustavne žalbe od 30. maja 2016. godine osporili i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 596/2015 od 28. januara 2016. godine, pozivajući se na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Privredni apelacioni sud je 20. avgusta 2015. godine doneo rešenje R4 St. 110/15, kojim je: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrdio da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim s udom u Leskovcu u predmetu St. 11/10 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naložio Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni stečajni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio njihovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od po 30.000,00 dinara, kao i pravo na troškove ovog postupka u iznosu od po 6.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za navedenu naknadu preko iznosa koji su dosuđeni s tavom trećim izreke.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž gp. 596/2015 od 28 . januara 2016. godine potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje u stavu četvrtom izreke , dok je preinačio prvostepeno rešenje u stavu trećem njegove izreke, tako što je dosudio predlagačima još po 6.000,00 dinara na ime troškova postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Nakon toga, Evropski sud za ljudska prava je 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanja podnosilaca ustavne žalbe, koja su utvrđena u stečajnom postupku, a protiv dužnika društvenog preduzeća „T.“ iz Leskovca, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovin e iz člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosioci ustavne žalbe ima ju pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku, koji im nisu isplaćeni (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). S tim u vezi, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. i zreke utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku u predmetu Privrednog suda Leskovcu St. 11/10, umanjenih eventualno za već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 596/2015 od 28. januara 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe u suštini nezadovoljni visinom naknade koja im je dosuđena u predmetnom vanparničnom postupku zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosilaca u konkretnom postupku, složenosti predmeta, znača ja spornog prava za podnosioce i po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocima ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena im je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosioci ustavne žalbe mogu tvrditi da su „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji im je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocima ustavne žalbe dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od po 30.000,00 dinara za svakog podnosioca ustavne žalbe ponaosob nije nerazumna, posebno imajući u vidu prirodu i suštinu pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u navedenom stečajnom postupku koji nisu isplaćeni podnosiocima ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti Odluku Ustavnog suda Už -2287/2015 od 15. jula 2015. godine). Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njihovo pravo na pravično suđenje.

Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe da je osporenim rešenjem povređeno njihovo pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Usta vni sud je našao da podnosioci povredu ovog prava izvode iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Sud prethodno zaključio da su očigledn o neosnovane tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 596/2015 od 28. januara 2016. godine povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, to je ocenjeno da n ema mesta ni tvrdnji podnosilaca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U vezi zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.