Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Postupak, pokrenut 1996. radi ispunjenja ugovora, okončan je tek 2012, što predstavlja prekomerno trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Pešovskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milana Pešovskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34687/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Pešovski iz Beograda je, 4. juna 2012. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34687/10 (ranije predmet Četvrtog opšt inskog suda u Beogradu P. 2179/96).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 17. aprila 1996. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi ispunjenja ugovora o kupoprodaji i da postupak traje već 16 godina te mu je zbog dužine trajanja postupka koji i dalje nije okončan povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio. Po navedenoj ustavnoj žalbi bio je formiran predmet Už-4467/2012.

U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-4467/2012 u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu je 3. jula 2015. godine predmet Už-4467/2012 vratio Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je predmetni postupak pravnosnažno okončan. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-4288/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34687/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. aprila 1996. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog S.S, radi izvršenja ugovora o kupoprodaji stvari i isplate preostalog dela kupoprodajne cene u iznosu od 4.000 DEM, u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom. Predmet je dobio broj P. 2179/96.

Tuženi je podneo protivtužbu 10. septembra 1996. godine koja je zavedena pod brojem P. 4471/96 i kojom je tražen raskid ugovora o kupoprodaji, povraćaj isplaćenog dela kupoprodajne cene i naknada štete. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96 od 9. novembra 1996. godine spojeni su predmeti po tužbi i protivtužbi i odlučeno je da će se dalje voditi jedinstveni postupak pod brojem P. 2179/96.

Protivtužba je preinačena 2. septembra 1998, 2. novembra 2000. i 16. maja 2001. godine. Tužba je precizirana 4. novembra 2005. i 28. juna 2006. godine.

Kako tužilac nije pristupio na ročište 18. aprila 2001. godine a uredno je pozvan, rešenjem Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P. 2179/96 od 18. aprila 2001. godine određeno je da se tužba smatra povučenom . Tužilac je 1. juna 2001. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96 od 26. oktobra 2001. godine odbačen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje kao neblagovremen.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2671/02 od 21. marta 2002. godine ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96 od 26. oktobra 2001. godine kojim je odbačen predlog za povraćaj u pređašnje stanje kao neblagovremen i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96 od 24. aprila 2003. godine nije dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 412/04 od 30. juna 2004. godine ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96 od 24. aprila 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2179/96 od 22. juna 2005. godine usvojen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Pred prvostepenim sudom je bilo ukupno održano 19 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka mašinske struke i od strane Mašinskog fakulteta i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog obustave rada advokata, četiri zbog procesnih nedostataka, dva jer pozvani svedoci nisu pristupili, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na zahtev punomoćnika tužioca, jedno zbog odsustva tužioca, jedno jer veštak nije pristupio, dva jer su se spisi nalazili kod veštaka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 34687/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34687/10 od 21. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 2.200 DEM, sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 22. septembra 1995. do 31. decembra 2001. godine a do 1. januara 2002. godine do isplate sa kamatom na iznos od 1.120 evra, po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti; u stav u drug om izreke usvojen je protivtužbeni zahtev i raskinut je ugovor o kupoprodaji mašina zaključen 21. septembra 1995. godine između tužioca kao prodavca i tuženog kao kupca, i tužilac je obavezan da tuženom na ime povraćaja kupoprodajne cene isplati 9.900,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 1995. godine do isplate; u stavu treć em izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužilac da tuženom naknadi štetu za zakup poslovnog prostora za periode i u iznosima bliže označen im u izreci; u stav u četvrt om izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužilac obaveže da tuženom na ime zakupa za čuvanje mašina isplati novčane iznose bliže označene u izreci, sa pripadajućom kamatom; u stavu pet om izreke odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužilac obaveže da tuženom na ime izmakle koristi isplati određene iznose za određene periode bliže označene u izreci; u stavu šestom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužilac obaveže da tuženom na ime uplate doprinosa za produženo osiguranje isplati određene iznose za određene periode bliže označene u izreci; u stavu sedmom izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 278.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3977/11 od 21. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke , potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34687/10 od 21. marta 2011. godine u stavu prvom izreke, u stavu drugom izreke – u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev za raskid ugovora o prodaji mašina i u stavu četvrtom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog njene izreke, kojim je traženo vraćanje kupoprodajne cene, kao i u delu odluke o troškovima postupka i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak .

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2201/12 od 6. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev i tužilac je obavezan da tuženom na ime povraćaja kupoprodajne cene isplati 3.000 DEM, sa domicilnom kamatom počev od 2. decembra 1995. do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine do isplate sa kamatom na iznos od 1.538,46 evra po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti; u stavu drug om izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 372.600,00 dinara.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je nakon podnošenja ustavne žalbe, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4209/12 od 21. novembra 2012. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2201/12 od 6. aprila 2012. godine u delu stava prvog izreke u pogledu glavnog duga i potvrđeno je rešenje o troškovima postupka , dok je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o kamati, tako što je obavezan tužilac da tuženom na iznos od 1.533,89 evra plati kamatu po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 1. januara 2002. godine do isplate , dok je u preostalom delu zahtev za kamatu odbijen kao neosnovan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 17. aprila 1996. godine, pa do 21. novembra 2012. godine, kada je postupak pravnosnažno okončan.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 16 i po godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon 15 godina od podnete tužbe . Za vreme od 15 godina do donošenja meritorne odluke procesno je odlučivano pred prvostepenim i drugostepenim sudom o predlogu podnosioca za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta što je imalo za posledicu donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom a što je dovelo do produženja trajanja postupka od četiri godin e. Takođe, veći broj ročišta pred tim sudom nije bio održan zbog procesnih nedostataka , a da za to nisu navedeni konkretni razlozi.

Po oceni Suda, predmetni spor je nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, zbog čega je podnosilac imao legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo produženju parnice jer jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva njegovog punomoćnika, a jedno zbog odsustva podnosioca, što je dovelo do toga da sud donese rešenje da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je sud odlučivao istovremeno o tužbi i o protivtužbi, što je iziskivalo da postupajući sud izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka mašinske struke. Međutim, ni određena složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od 16 i po godina u kome je samo postupak pred prvostepenim sudom trajao 15 godina.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnoj parnici podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34687/10 (ranije predmet Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P. 2179/96), te je , krećući se u granicama navoda ustavne žalbe kojima nije zahtevana naknada štete, usvojio ustavnu žalbu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti