Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad policijskih službenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskih službenika i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Osporena presuda je poništena jer je sud pogrešno primenio materijalno pravo, uskrativši tužiocima pravo na dodatke na platu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Vitanović, Slaviše Stojiljkovića, Lidije Šikić, Ljubiše Jovanovića, svi iz Niša, Slavoljuba Mitića, Srđana Smiljkovića, Gorana Božinovića, Milana Denića, svih iz sela Donja Vrežina, grad Niš, i Miodraga Bogdanovića i Mitić Nebojše, obojice iz sela Brenica, grad Niš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

   
1. Usvaja se ustavna žalba Slavoljuba Mitića, Milene Vitanović, Slaviše Stojiljkovića, Lidije Šikić, Ljubiše Jovanovića, Srđana Smiljkovića, Gorana Božinovića, Milana Denića, Miodraga Bogdanovića i Nebojše Mitića i utvrđuje da su presudom Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
   
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine i nalaže nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi Slavoljuba Mitića i dr. izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine.
   
3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Slavoljub Mitić iz sela Donja Vrežina, grad Niš, i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu ove odluke, su 20. marta 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Kostića, advokata iz Niša, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
   
Podnosioci ustavne žalbe navode da su kao zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijskoj upravi za grad Niš, u periodu od 22. novembra 2002. godine do 30. novembra 2005. godine radili prekovremeno, noću i na dane državnih praznika, a da im za to nisu isplaćivane naknade, te su iz tih razloga, zajedno sa drugim zaposlenima, podneli tužbu Opštinskom sudu u Nišu, radi isplate dodataka na platu po navedenim osnovima. U ustavnoj žalbi se ukazuje da je Opštinski sud u Nišu presudom P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe radi isplate dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 22. novembra 2002. godine do 30. novembra 2005. godine, dok je u delu kojim je tražena navedena naknada za period posle 30. novembra 2005. godine, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Okružni sud u Nišu je, rešavajući o žalbi tužene, svojom presudom Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine, preinačio navedenu prvostepenu presudu u usvajajućem delu i u tom smislu odbio tužbu kao neosnovanu. U obrazloženju osporene drugostepene presude istaknuto je da je podnosiocima ustavne žalbe u vrednost zarade uračunata i naknada za rad pod navedenim uslovima i da je na taj način, po tom osnovu, izvršeno uvećanje plate u skladu sa članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima. Međutim, podnosioci ustavne žalbe tvrde da se navedenom odredbom Zakona o unutrašnjim poslovima, niti drugim podzakonskim aktima nigde ne pominje da se propisano uvećanje odnosi na rad duži od punog radnog vremena, na noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika, već da je to pitanje regulisano Kolektivnim ugovorom za radnike državnih organa. Podnosioci su naveli da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je veći broj radnika Ministarstva unutrašnjih poslova imao pravo na uvećanu zaradu i da su ostvarili uvećanje od 30%, iako nisu radili prekovremeno, noću i u dane praznika. Zatim ističu da je 29. novembra 2005. godine stupio na snagu Zakon o policiji, kojim je propisano da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada i prekovremenog rada, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz svega navedenog, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, može se zaključiti da su za period do stupanja na snagu Zakona o policiji, redovni sudovi mogli primeniti jedino Zakon o platama u državnim organima koji predviđa obavezu tužene da podnosiocima ustavne žalbe isplati traženu naknadu. Takav stav je u istoj pravnoj situaciji zauzeo Opštinski i Okružni sud u Valjevu. Iz navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i ukine presudu Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine i presudu Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine.
   
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
    
Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine, stavom prvim izreke tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Niš je obavezana da tužiocima, među kojima se nalaze i ovde podnosioci ustavne žalbe, na ime neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od 22. novembra 2002. godine do 30. novembra 2005. godine, isplati iznose sa kamatom, kako je bliže označeno u izreci ove presude, stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da tužiocima na ime neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od decembra 2005. godine do decembra 2006. godine, isplati iznose sa kamatom, kako je bliže označeno u izreci ove presude, dok je stavom trećim izreke tužena obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nesporno da su tužioci zaposleni kod tužene, ta da su raspoređeni na dužnost policajca u policijskoj stanici odeljenja policije u skladu sa donetim rešenjima; da je nesporno da tužiocima nije uvećavana zarada po osnovu obavljanja poslova noću, na dan državnog i verskog praznika i prekovremeno, onako kako su oni opredelili zahtevom, u skladu sa odredbama člana 108. Zakona o radu i Opšteg kolektivnog ugovora; da je sud izveo dokaz veštačenjem, te da je u nalazu i mišljenju veštaka izneto da su u spornom periodu tužioci obavljali poslove noću, na dan državnog i verskog praznika i prekovremeno, da im je na ime posebnih uslova rada uvećan koeficijent za 30%, te je utvrđena razlika za isplatu zarade po navedenim osnovama prema važećim propisima, po ukupnom broju časova u iznosima koji su navedeni u izreci presude; da prema izjavama stranaka navedeno uvećanje od 30% imaju svi zaposleni. Prema stanovištu prvostepenog suda, tužiocima pripada pravo na uvećanje zarade po navedenim osnovima, budući da rad tužilaca nije bio posebno vrednovan po osnovu dodataka na platu, u smislu člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, odnosno, jer ne mogu da se izjednače prava na platu i dodataka na platu u tom smislu što bi se uzelo da uvećana plata zbog uslova rada, obuhvata i dodatak na platu. Stoga je usvojio tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na period od 22. novembra 2002. godine do 30. novembra 2005. godine.
   
Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 1127/08 od 30. januara 2009. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da im se na ime neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od 22. novembra 2002. godine do 30. novembra 2005. godine, isplate iznosi sa kamatom, kako je bliže označeno u izreci ove presude. U obrazloženju ove presude, je pored ostalog, istaknuto da se osnovano žalbom ukazuje da je prvostepeni sud u pobijanoj presudi pogrešno primenio materijalno pravo, pa je pobijana presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen. Drugostepeni sud je, pozivajući se na odredbe člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 1. Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, ocenio da su, u konkretnom slučaju, tužioci kroz redovnu platu ostvarivali i naknadu za prekovremeni rad, noćni rad i rad u vreme državnih praznika, pa se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da taj rad nije bio posebno vrednovan. S tim u vezi, drugostepeni sud je naveo da je odredbama člana 20. navedenog Zakona o unutrašnjim poslovima propisano da ovlašćena službena lica vrše poslove i kada nisu na službenoj dužnosti, kao i da je propisana njihova obaveza rada dužeg od punog radnog vremena, za šta su plaćena platom određenom parametrom koeficijenta koji u sebi podrazumeva ovu prirodu posla i ovakve uslove rada. Takođe, po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju primenjuje se Zakon o unutrašnjim poslovima koji je lex specialis u odnosu na druge zakonske propise koji regulišu tu materiju. Iz iznetih razloga je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan.
   
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:
    
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
    
Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći.
    
Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.
    
Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).
   
Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).
   
Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.
   
Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.
   
5. Ocenjujući da li je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su podnosioci ustavne žalbe i drugi policijski službenici, pored ostalog, podneli zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 22. novembra 2002. godine do 30. novembra 2005. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.
   
Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta, pri čemu je Zakon, u odredbi člana 195. odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu.
   
Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.
   
Saglasno iznetom, Ustavni sud je ocenio da, ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni, noćni i rad na dan državnog i verskog praznika nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, izneti stav drugostepenog suda o tome da podnosioci ustavne žalbe, saglasno članu 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, nisu imali pravo na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, u periodu od 22. novembra 2002. godine do 30 novembra 2005. godine, nezavisno od činjenice da takav rad nije posebno vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, sporan u pogledu pravilne primene materijalnog prava, a što je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravično suđenje zajamčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
   
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da stanovišta i dati razlozi u osporenoj drugostepenoj presudi za primenu odgovarajućih odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca ustavne žalbe neosnovano. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava.
   
Ustavni sud je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da su osporenom presudom Okružnog suda u Nišu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.
   
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom žalbenom postupku bila doneta nova odluka o žalbi, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
   
S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad podnosilaca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku, koji nisu podneli ustavnu žalbu, Sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima, odlučujući kao u tački 3. izreke.
   
6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević