Usvajanje ustavne žalbe i poništaj presude Upravnog suda u predmetu komasacije zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da su upravni organi i sud proizvoljno postupili, zanemarujući raniji zaključak i ne dajući valjane razloge za svoje odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-429/2011
28.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . D. iz M, opština D, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. D. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 320-01-1374/2009-09 od 19. maja 2009. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. D. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Komisijom za komasaciju Skupštine opštine D. u predmetu broj 461-10-47/2002.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D. iz M, opština D, podneo je Ustavnom sudu 28. januara 201 1. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine, zbog povrede načela iz čl. 3, 6, 18, 21, 22. i 198, kao i zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 51. i 58. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi, koju je dopunio podnescima od 7. februara i 1. marta 2011. godine, podnosilac, pored ostalog, navodi: da je 21. januara 1993. godine pozvan od strane nadležnog organa u vezi sa predstojećom komasaciojom; da je iz mape za KO Miliva utvrdio da je njegova parcela broj 1121 „razdeljena“ meštanima sela Plažana, a kasnije obavešten da su dve njegove parcele izuzete iz komasacije, a jedna „prebačena“ u KO Plažane; da je uložio „prigovor“ Komisiji za komasaciju 6. juna 1993. godine, koji je u celini prihvaćen zaključkom od 12. aprila 1993. godine; da do 10. juna 2002. godine nije obavešten ni o čemu u vezi sa komasacijom, ali da ga to nije ni interesovalo, jer mu je parcela ostala na istom mestu; da mu je prvostepeno rešenje Komisije dostavljeno posle više od devet godina, a o njegovoj žalbi rešeno tek 2009. godine; da mu je navedenim postupanjem povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je „njegov postupak trajao 20 godina“.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, navodi da se protiv njega od septembra 2008. godine vodi parnični postupak u predmetu P. 443/08 pred Opštinskim sudom u Despotovcu, radi predaje u državinu dela navedene parcele.

Ustavnom žalbom se ukazuje da Komisija za komasaciju nije postupila po Zakonu o poljoprivrednom zemljištu iz 1989. godine, kao i da je Upravni sud, „obmanut“ rešenjem Ministarstva, u osporenoj presudi pogrešno naveo da je podnosiocu dodeljeno zemljište u KO Miliva, jer je njemu zapravo oduzeto zemljište koje je bilo u toj KO, a dodeljeno zemljište u KO Plažane.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda i rešenja doneta u predmetnom upravnom postupku, te „naredi da se postupi“ po zaključku Komisije broj 461-47/93 od 12. aprila 1993. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. aprila 1993. godine izjavio „prigovor“ Komisiji za komasaciju Skupštine opštine Despotovac, u kome je naveo: da je u mesnoj zajednici Miliva dogovoreno da će mu katastarska parcela koja se vodi kao dve u KO Miliva br. 1121/2 i 1121/3 površine 28,89 ari ostati na istom mestu u tabli 33; da ništa nije potpisao, jer se njemu „u stvari ništa ne komasira“; da je uvidom u mapu na oglasnoj tabli utvrdio da je navedena njiva „razdeljena“ drugima, a nezvanično je saznao da je njemu dodeljena njiva u KO Plažane tabla 31, što ne može prihvatiti.

Zaključkom Komisije za komasaciju Skupštine opštine Despotovac broj 461-47/93 od 12. aprila 1993. godine prihvaćena je primedba podnosioca ustavne žalbe i parcela u tabli 33 ostavljena na istom mestu, kao što je podnosilac zahtevao.

Rešenjem Komisije za komasaciju Skupštine opštine Despotovac broj 461-10-47/2002 od 10. januara 2002. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje pravo svojine na katastarskim parcelama br. 1121/2 i 1121/3, KO Miliva, njive 1, 2. i 4. razreda ukupne površine 28, 89 ari, unete u komasacionu masu. Rešenjem istog organa broj 461-9-925 od istog datuma podnosiocu je raspodeljena iz komasacione mase katastarska parcela broj 7666 u tabli 31, KO Plažane, njiva 1. i 2. razreda, ukupne površine 28, 16 ari. Obrazloženja navedenih rešenja ne sadrže zahteve podnosioca ustavne žalbe, niti razloge za neprihvatanje istih, već konstataciju da je posle razmatranja primedaba od strane Komisije izvršena primopredaja zemljišta učesniku komasacije, bez navođenja datuma kada je rešenje o tome doneto. Podnosilac ustavne žalbe je 20. juna 2002. godine pisarnici opštinske Uprave Despotovac predao žalbu protiv navedenih rešenja, u kojoj je, pored ostalog, istakao da je prilikom sprovođenja komasacije „pokušano da se njegova parcela koja nosi brojeve 1121/2 i 1121/3 razdeli drugima“, a njemu dodeli druga parcela, da je on to odbio i da je Komisija njegovu „žalbu prihvatila u celini“. Dopisom Komisije od 25. marta 2009. godine podnosilac je obavešten da u dokumentaciji koja se odnosi na predmetnu komasaciju nema podataka o njegovoj žalbi.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je, odlučujući o navedenoj žalbi, donelo rešenje broj 320-01-1374/2009-09 od 19. maja 2009. godine, kojim je odbilo kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv rešenja Komisije za komasaciju Skupštine opštine Despotovac broj 461-10-47/2002 od 10. januara 2002. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je podnosiocu dodeljeno zemljište saglasno „Zakonu“, da je do promene katastarske opštine došlo zbog toga što je promenjena granica između KO Miliva i KO Plažane i da je uvažena želja učesnika komasacije da mu se nadeli parcela na istom mestu, tako da novonadeljena parcela zahvata „deo parcele“ unete u komasacionu masu, što se vidi kad se preklopi skica novonadeljenih parcela sa skicom starog stanja, „koje se u prilogu dostavljaju“.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom podnetom Vrhovnom sudu Srbije osporio navedeno konačno rešenje, ističući, pored ostalog: da je njemu, nakon prihvaćene primedbe, ostala njegova parcela, a ne novonadeljena „sa kojom nikada nije bio upoznat“; da pobijanim rešenjima nije doneto rešenje o privremenoj primopredaji i da se ono ne može doneti pre nego što se učesniku komasacije saopšti predlog raspodele zemljišta iz komasacione mase i razmotre primedbe ; da njemu nadeljena parcela nije ni približno ista kao parcela koja mu je oduzeta; da se iz pobijanog rešenja „ne vide dokazi“ na kojima tuženi zasniva svoju tvrdnju da je poštovana želja učesnika komasacije; da su rešenja Komisije doneta 2002. godine, na osnovu Zakona o korišćenju poljoprivrednog zemljišta, koji je prestao da važi 22. novembra 1989. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude naveo da je u provedenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosiocu u postupku komasacije dodeljeno u količini, vrednosti i kvalitetu odgovarajuće zemljište u smislu odredaba čl. 72. i 74. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 52/89), prema kojima učesnik komasacije dobija što bolje zemljište odgovarajuće vrednosti, a po mogućnosti iste katastarske kulture, s tim da ukupna vrednost iz komasacione mase ne može biti niža ni viša od 10% u odnosu na ukupnu vrednost zemljišta, uključujući i umanjenje za zajedničke potrebe. Upravni sud je naveo da je cenio sve navode tužbe koji su isticani u žalbi, a koje je tuženi organ cenio i za iste dao dovoljne činjenične i pravne razloge koje je u svemu prihvatio i taj sud. Osporena presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 29. decembra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3.); da n iko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima (član 6. stav 1.); da se lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da s vako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju (član 51. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da p ojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 52/89 ), kojima je bilo propisano: da na predlog raspodele zemljišta iz komasacione mase učesnici komasacije mogu da stave primedbe , o kojima komisija rešava prilikom donošenja rešenja o raspodeli zemljišta iz komasacione mase, odnosno prilikom donošenja rešenja o privremenoj primopredaji (član 75. st. 1. i 2.); da se r ešenje o raspodeli komasacione mase izlaže na javni uvid u trajanju od 15 dana (član 77.); da p osle isteka roka iz člana 77. ovog zakona komisija dostavlja svakom učesniku komasacije i drugoj stranci u postupku komasacije izvod iz rešenja o raspodeli komasacione mase, koji sadrži, pored ostalog, obrazloženje sa posebnim navođenjem zahteva učesnika komasacije i razlozima zbog kojih nije usvojena njegova primedba (član 78.); da se rešenje o raspode li komasacione mase izvršava kada postane pravosnažno, a uvođenje u posed učesnika komasacije vrši se po uručenju rešenja o raspodeli komasacione mase učesniku komasacije (član 80. st. 1. i 2.); da d anom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o korišćenju poljoprivrednog zemljišta („Službeni glasnik SRS“, br. 7/86 i 44/88).

Članom 73. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 49/92, 53/93, 67/93, 48/94, 46/95, 54/96, 14/2000 i 101/05 ) bilo je propisano da će se postupak arondacije, odnosno komasacije započet do dana stupanja na snagu ovog zakona, u kome nije doneto pravosnažno rešenje, okončati po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), pored ostalog, propisano je: da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok.

Zakonom o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 49/96), koji je bio na snazi u vreme podnošenja žalbe protiv predmetnih rešenja Komisije za komasaciju, bi lo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.); da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (član 24. stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da Komisija za komasaciju Skupštine opštine Despotovac (dalje u tekstu: Komisija) nije postupila u skladu sa odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 1989. godine, jer je izvod iz rešenja o raspodeli komasacione mase donela protivno zaključku kojim je prihvaćena njegova primedba koja se odnosila na pomeranje katastarske parcele br. 1121/2 i 1121/3 u tabli 33, KO Miliva (dalje u tekstu: predmetna parcela). Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude pogrešno zaključio da je njemu dodeljeno zemljište iz komasacione mase u KO Miliva, iako je on u toku postupka ukazivao na to da je njemu oduzeta predmetna parcela koja se nalazi u toj katastarskoj opštini.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni nadležni sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, odnosno konačnih upravnih akata. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom , primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da kod odlučivanja u upravnom sporu, u kome se proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Ispitujući da li se primena materijalnog prava u konkretnom slučaju može oceniti proizvoljnom, Ustavni sud je, na osnovu navedenih odredaba zakona, utvrdio: da su se na postupak odlučivanja o raspodeli komasacione mase u KO Miliva primenjivale odredbe Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 1989. godine; da su učesnici komasacije, prema navedenom zakonu, mogli da stave primedbe na predlog raspodele zemljišta iz komasacione mas e i da je o tim primedbama komisija za komasaciju rešavala prilikom donošenja rešenja o raspodeli zemljišta iz komasacione mase ili prilikom donošenja rešenja o privremenoj primopredaji ; da su u izvodu iz rešenja o raspodeli komasacione mase posebno morali biti navedeni zahtevi učesnika komasacije i razlozi zbog kojih nije usvojena njegova primedba ; da se uvođenje u posed učesnika komasacije vršilo po uručenju rešenja o raspodeli komasacione mase učesniku komasacije . Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je 22. novembra 1989. godine presta o da važi Zakon o korišćenju poljoprivrednog zemljišta iz 19 86. godine.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se pred nadležnim upravnim organima i Upravnim sudom kao sporno postavilo pitanje da li je izvod iz rešenja o raspodeli komasacione mase, kojim je Komisija utvrdila da podnosiocu ustavne žalbe prestaje pravo svojine na predmetnoj parceli, donet u skladu sa zaključkom Komisije broj 461-47/93 od 12. aprila 1993. godine.

Ustavni sud je utvrdio da su rešenja Komisije br. 461-10-47/2002 i 461-9-925 od 10. januara 2002. godine doneta na osnovu zakona koji je prestao da važi, da obrazloženja navedenih rešenja ne sadrže zahteve podnosioca ustavne žalbe, niti razloge za neprihvatanje istih, već konstataciju da je posle razmatranja primedaba od strane Komisije izvršena primopredaja zemljišta učesniku komasacije, bez navođenja datuma donošenja rešenja o primopredaji zemljišta. U obrazloženju drugostepenog rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je ocenjeno da je „uvažena želja podnosioca ustavne žalbe da se predmetna parcela ostavi na istom mestu“, a Upravni sud nije posebno cenio navode tužbe koji se odnose na navedeni zaključak Komisije, prihvatajući u svemu razloge tuženog organa iz konačnog upravnog akta čiju je zakonitost ocenjivao.

Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu primedaba podnosioca ustavne žalbe na predlog raspodele zemljišta iz komasacione mase, utvrdio da je podnosilac zahtevao da predmetna parcela ostane na istom mestu u tabli 33 i bio protiv toga da se njemu dodeli njiva u KO Plažane u tabli 31, a da se predmetna parcela dodeli drugim učesnicima komasacije. Ustavni sud je iz sadržine rešenja Komisije od 10. januara 2002. godine utvrdio da je podnosiocu prestalo pravo svojine na predmetnoj parceli, a da mu je dodeljena parcela u KO Plažane u tabli 31, iz čega sledi da Komisija nije postupila u skladu sa svojim zaključkom iz 1993. godine, niti je, u skladu sa tada važećim Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, dala razloge za neprihvatanje primedbe podnosioca koja se odnosi na parcelu koja mu je „nadeljena“. Ustavni sud konstatuje da ni drugostepeni organ u postupku po žalbi nije otklonio navedene povrede prava podnosioca, već je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe zemljište dodeljeno na osnovu Zakona, ne precizirajući o kom se zakonu radi. Takođe, po oceni ovog suda, razlozi drugostepenog organa za ocenu da je u svemu postupljeno u skladu sa zaključkom Komisije iz 1993. godine protivreče ne samo dokazima i stanju u spisima, već i samom obrazloženju drugostepenog rešenja, u kome se navodi da novonadeljena parcela zahvata „deo parcele“ unete u komasacionu masu. S obzirom na to da primedbe podnosioca nisu ocenjene u skladu sa tada važećim zakonom, niti je Upravni sud ocenio navode tužbe s tim u vezi, Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene presude ne ispunjava standarde pravičnog suđenja, što posledično čini proizvoljnim i stav Upravnog suda o zakonitosti osporenog rešenja sa stanovišta merodavnog materijalnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), odluč ujući kao u tačk i 1. izreke.

Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li je zbog izvršene komasacije trebalo da prestane pravo svojine podnosiocu ustavne žalbe na predmetnoj parceli, niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome, pod uslovom da se razlozi za takvu odluku utvrde i ocene u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 320-01-1374/2009-09 od 19. maja 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe smatra da mu je u postupku komasacije koji se vodio pred Komisijom za komasaciju Skupštine opštine Despotovac u predmetu broj 461-10-47/2002 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je „njegov postupak trajao 20 godina“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Komisije broj 461-10-47/2002, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da postupak odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca kao učesnika komasacije nije započeo donošenjem odluke nadležnog organa o sprovođenju komasacije, već donošenjem rešenja Komisije o raspodeli komasacione mase – čijim izvodom podnosilac nije bio zadovoljan. Stoga je, po mišljenju ovog suda, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan period koji je započeo 20. juna 2002. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu protiv navedenog rešenja i trajao do donošenja presude Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine .

Činjenica da je predmetni postupak trajao sedam i po godina može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni drugostepeni organ trebalo da odluči o tome da li su primedbe učesnika komasacije razmotrene saglasno odredbama važećeg zakona i da li je rešenje o raspodeli zemljišta iz komasacione mase doneto u skladu sa prihvaćenim primedbama.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni organ sedam godina nije dostavio nadležnom ministarstvu žalbu podnosioca radi odlučivanja o istoj, a da je drugostepeni organ o podnetoj žalbi odlučio u roku predviđenom zakonom. U vezi da postupanjem suda nadležnog za odlučivanje u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da je o tužbi podnosioca odlučeno u roku od godinu dana i pet meseci, što se ne može smatrati nerazumnim postupanjem.

Ispitujući značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je odluka u predmetnom postupku bila značajna za podnosioca, kao vlasnika nepokretnosti koja je obuhvaćena komasacijom.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u postupku, Ustavni sud je posebno ispitivao da li je podnosilac ustavne žalbe svojim nečinjenjem doprineo predugom trajanju predmetnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravo da zbog nedonošenja drugostepenog rešenja o njegovoj žalbi podnese tužbu nadležnom sudu zbog ćutanja uprave, nakon prethodnog obraćanja tom organu u skladu sa zakonom. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe u periodu od sedam godina nije koristio sredstvo za ubrzanje postupka, Ustavni sud u ovom ustavnosudskom postupku nije mogao ispitati ni eventualnu delotvornost tog pravnog sredstva u konkretnoj upravnoj stvari. Naime, Ustavni sud nije nadležan da in abstracto ispituje da li bi podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. S tim u vezi, Sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da se ne može prigovarati dužini upravnog postupka, u situaciji kad nisu blagovremeno korišćena pravna sredstva radi ubrzanja tog postupka (predmet Štrajcar protiv Hrvatske - Odluka o dopuštenosti od 20. januara 2000. godine, br. 46279/99).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu trajanje predmetnog upravnog spora, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku komasacije nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta ostalih označenih prava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda U. 10273/10 od 9. decembra 2010. godine.

8. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe i poništaj presude Upravnog suda u predmetu komasacije zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti