Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i deset meseci, zbog neaktivnosti prvostepenog suda, ali nije dosudio naknadu štete jer nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenica predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. D. iz R, opština B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavne žalba Lj. D. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 344/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. D . iz R, opština B, je 1. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika D. Š, advokata iz N . S, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1821/10 od 15. juna 2010. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih čl. 23, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je drugostepeni sud u predmetnom parničnom postupku dva puta odlučivao, te da je u osporenoj presudi promenio svoj stav koji je ranije izrazio u rešenju Gž. 2866/06 od 5. jula 2007. godine, kao i da je stav iznet u osporenoj presudi zasnovan na mišljenju suda, bez primene zakona. U pogledu povrede prava na imovinu, podnositeljka je navela da je osporenom presudom izgubila pravo svojine na opisanom stanu, te joj je onemogućeno da mirno uživa u svojoj imovini, dok je u vezi sa povredom prava na ljudsko dostojanstvo istakla da je ovom presudom proglašena nesavesnom i nepoštenom, jer je izgubila pravo svojine, koje je stekla na zakonit način. Podnositeljka ustavne žalbe je navela i da joj je osporenom presudom pričinjena materijalna šteta, te je istakla zahtev za naknadu te štete u opredeljenim iznosima. U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak trajao osam i po godina, ali da se jedan takav postupak, u kome se utvrđivala ništavost ugovora o prodaji nepokretnosti, morao okončati u daleko kraćem roku. Podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom ovog Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) je po sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 344/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac V.C. je 6. juna 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženih Z.N. i podnositeljke ustavne žalbe, koju je, po nalogu suda, uredio 2. avgusta 2002. godine. Kasnije je tužba preinačena, tako što je kao trećetužena označena R.A. Tužbom je traženo da sud utvrdi da je ništav ugovor o prodaji opisanog stana zaključen 27. jula 2001. godine, između trećetužene, kao prodavca, i prvotužene, kao kupca, kao i ugovor o prodaji istog stana zaključen između prvotužene, kao prodavca i drugotužene, kao kupca, 23. oktobra 2001. godine, te da obaveže drugotuženu da trpi uknjižbu brisanja prava svojine i vraćanje prethodnog zemljišno-knjižnog stanja na trećetuženu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 313/02.

Do zaključenja glavne rasprave u ovom predmetu zakazano je 13 ročišta (za 19. septembar i 17. oktobar 2002. godine, 13. maj, 23. septembar, 9. decembar 2003. godine, 18. februar, 18. mart, 30. april, 9. septembar i 28. decembar 2004. godine, 17. februar, 13. i 26. april 2005. godine), od kojih je osam održano.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 313/02 od 26. aprila 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je utvrđeno da je ništav ugovor o prodaji opisanog stana, zaključen između trećetužene i prvotužene, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev. Označenom presudom odlučeno je i o troškovima postupka. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 7, 8, odnosno 9. decembra 2005. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv označene prvostepene presude u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je 5. jula 2007. godine doneo rešenje Gž. 2886/06, kojim je usvojio žalbu i ukinuo presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 313/03 od 26. aprila 2005. godine u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 344/07, a do zaključenja glavne rasprave zakazano je pet ročišta, od kojih su dva održana.

Opštinski sud u Bečeju je 15. aprila 2008. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 344/07, kojom je odbio preostali tužbeni zahtev tužioca i odlučio o troškovima postupak. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 15, 16. i 30. septembra 2008. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužioca, doneo je osporenu presudu Gž. 1821/10 od 15. juna 2010. godine, kojom je usvojio žalbu tužioca i preinačio presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 344/07 od 15. aprila 2008. godine, tako što je utvrdio da je ništav ugovor o prodaji opisanog stana, zaključen 23. oktobra 2001. godine između prvotužene i drugotužene, te je obavezao drugotuženu da trpi uknjižbu brisanja prava svojine i uspostavu prethodnog zemljišno-knjižnog stanja na vlasnika R.A, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Preinačena je i odluka o troškovima, tako što su prvotužena i drugotužena obavezane da tužiocu isplate troškove postupka po žalbi u navedenom novčanom iznosu.

U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je prvi ugovor o prodaji predmetnog stana, zaključen 1995. godine između majke tužioca, kao prodavca, i trećetužene, kao kupca, ništav, jer se u konkretnom slučaju radilo o protivzakonitom pravnom poslu, te su naknadno zaključeni ugovori o prodaji istog stana, od 27. jula 2001. godine između trećetužene i prvotužene, a za koji je u ovom postupku pravnosnažno već utvrđeno da je ništav, i od 23. oktobra 2001. godine između prvotužene i drugotužene, takođe ništavi. Dalje je navedeno da je za derivativno sticanje prava svojine potrebno i da je prethodnik imao pravo svojine na toj stvari, te da je u slučaju odsutnosti, odnosno nepostojanja prava svojine prethodnika, bez uticaja savesnost pribavioca, u konkretnom slučaju Lj. D.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, ako i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja uređene tužbe Opštinskom sudu u Bečeju 2. avgusta 2002. godine, do njegovog pravnosnažog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 15. juna 2010. godine, trajao sedam godina i deset i po meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog parničnog postupka.

Navedeno trajanje postupka može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od velikog značaja za podnositeljku, s obzirom na to da je odlučivano o ništavosti ugovora na osnovu kojeg je ona pribavila određeni stan, kao i da podnositeljka nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni postupak bio činjenično složeniji, jer je trebalo utvrditi namere ugovornih strana prilikom zaključivanja ugovora.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano njegovom opisanom složenošću. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je parnični sud imao periode neaktivnosti. Tako je Opštinski sud u Bečeju parničnim strankama dostavio prvu prvostepenu presudu tek nakon skoro osam meseci, a drugu nakon pet meseci. Takođe, pojedina ročišta je zakazivao u neprimereno dugim razmacima, kao na primer ročište zakazano za 13. maj 2003. godine, koje je zakazano sedam meseci nakon prethodnog.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem prvostepenog suda u označenom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka smatra da je do povrede označenih Ustavom zajemčenih prava došlo jer je drugostepeni sud, Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izmenio stav koji je ranije izrazio drugostepeni sud, Okružni sud u Novom Sadu, u svom rešenju Gž. 2866/06 od 5. jula 2007. godine, donetom u predmetnom parničnom postupku, kao i da je stav Apelacionog suda u Novom Sadu izražen u osporenoj presudi arbitreran.

Ustavni sud, u pogledu izraženih eventualno različitih stavova, ukazuje da je označeno rešenje doneto u toku predmetnog parničnog postupka, ali da njime nije konačno odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva, te ovaj navod nije ni razmatrao.

U vezi sa navodima ustavne žalbe o arbitrernosti stava Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud je ove navode ocenio kao očigledno neosnovane.

Naime, prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda sadrži jasne i dovoljne razloge kojima se obrazlaže stav drugostepenog suda da je, u konkretnom slučaju, trebalo usvojiti tužbeni zahtev tužioca u celini, s obzirom na to da je u označenom parničnom postupku pravnosnažno utvrđeno da je ništav ugovor o prodaji označenog stana koji je prethodio ugovoru koji je podnositeljka kao kupac zaključila, kao i da je i ugovor pre tog ugovora, a čija se validnost nije osporavala tužbenim zahtevom, bio simulovani pravni posao, koji je kao takav ništav. S obzirom na to da usled ništavosti ranijih ugovora o prometu predmetnog stana, lice koje je prodalo taj stan podnositeljki prethodno nije steklo pravo svojine na njemu, to je drugostepeni sud, nezavisno od toga da li je podnositeljka kao ugovorna strana ugovora od 23. oktobra 2001. godine bila savesna, a saglasno načelu da niko ne može preneti na drugog više prava nego što sam ima, utvrdio ništavost pravnog posla koji je podnositetljka, kao kupac, zaključila.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se navodi o povredi ovog prava zapravo zasnivaju na povredi prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud ocenio kao očigledno neosnovane i ove navode ustavne žalbe.

Takođe, Ustavni sud je ocenio kao očigledno neosnovane navode ustavne žalbe o povredi prava na ljudsko dostojanvstvo, zajemčeno članom 23. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio da osporenom presudom nije poništen ugovor koji je podnositeljka ustavne žalbe zaključila kao kupac opisanog stana iz razloga što je ona bila nesavesna i nepoštena, kako se to u ustavnoj žalbi navodi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, kao očigledno neosnovanu.

7. Ustavni sud je u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio i predlog za odlaganje izvršenja presuda donetih u predmetnom parničnom postupku, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti